Nijedna vlast se nije ozbiljno bavila korupcijom

Razgovarala: Mirjana Stevanović, Izvor: Novi magazin

Podaci Saveta za borbu protiv korupcije, predstavljeni u  Izveštaju o stečajnim postupcima koji je početkom  septembra dostavljen Vladi Srbije, a sredinom tog meseca i  objavljeni na sajtu, trebalo je da izazovu burno reagovanje  javnosti, uključivanje tužilaštava i policije, zabrinutost Vlade i  najavu nove regulative. Ali, nisu. U senci aktuelnih afera i pritisaka zbog očekivanih izbora, vlast je ponovo ignorisala  opasnost od sistemske korupcije i obračun sa tom pojavom  čekaće neko drugo vreme.  

Predsednik Saveta, Miroslav Milićević kaže u razgovoru za  Novi magazin da je ta institucija do sada objavila više od 70  izveštaja o potencijalnoj korupciji, a pozvani su samo jednom  2014. godine na razgovor zbog jednog od tri izveštaja o  medijima, dok je na izveštaj o Železnicama stiglo uvredljivo  pismo iz nadležnog ministarstva. Iako prethodna Strategija o  borbi protiv korupcije i Akcioni plan za poglavlje 23  predviđaju da Vlada razmatra stavove antikorupcijskog tela,  a nedavno joj je Savet dostavio i sažetke svih izveštaja sa  preporukama, nema informacija da li su oni razmatrani. 

*Ukazali ste na sistemsku “grešku” u zakonima o  stečaju zbog uloge Agencije za licenciranje stečajnih  upravnika kojom je sudska vlast praktično stavljena u  podređen položaj, a sama Agencija se zbog toga nalazi u  sukobu interesa. Imate li očekivanja da će se tu nešto  promeniti? 

Mi smo u izveštaju izrazili sumnju da je problem u zakonskim  rešenjima i njihovoj primeni i dali preporuke da se to  promeni. Nažalost, nisu usvojene preporuke Saveta iz dva izveštaja koje se odnose na vraćanje nadležnosti sudu, pre  svega kod kontrole stečajnog postupka i izbor stečajnih  upravnika jer ih Agencija i imenuje i kontroliše, što može biti  sukob interesa i izvor potencijalne korupcije. U izveštaju  Saveta predložene su i druge mere koje treba preduzeti ali  nismo preveliki optimisti da će se to učiniti. 

Nekada su troškovi veći od ostatka imovine koja pripada  vlasnicima kapitala, a nagrade stečajnim upravnicima  ogromne dok je kontrola njihovog rada zanemarljiva 

*Savet je ukazao na ogromne nelogičnosti u  stečajevima. Kako institucijama koje ih vode, ALSU i  AOD, upravlja izvršna vlast, da li to znači da je u njoj  sedište korupcije? 

U borbi protiv korupcije država učestvuje preko institucija  koje za svoj rad odgovaraju različitim granama vlasti – zakonodavnoj, izvršnoj i sudskoj – koje bi trebalo da budu  odvojene i samostalne tako da se međusobno ograničavaju i  kontrolišu. Svaka od njih ima obavezu da se bori protiv  korupcije u svim njenim vidovima.  

Narušavanje ovih odnosa olakšava nastanak sistemske  korupcije i organizovanog kriminala. U njihovom suzbijanju,  najznačajniju ulogu imaju institucije sistema koje za to  poseduju najveća ovlašćenja i kapacitete. Kada je reč o  stečajnim postupcima, njima upravljaju Agencija za  licenciranje stečajnih upravnika – ALSU (ako je reč o privrednim društvima) i Agencija za osiguranje depozita – AOD (nadležna za banke i finansijske organizacije), one  proveravaju da li stečajni upravnik obavlja poslove u skladu  sa propisima.  

Nadzor nad tim institucijama vrše Ministarstvo privrede za  Aagenciju za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) i  Ministarstvo finansija za Agenciju za osiguranje depozita  (AOD), dok za rad ministarstava odgovara Vlada. Takođe,  kako Vlada imenuje i razrešava članove upravnih odbora  ALSU i AOD i ima kontrolnu funkciju, jasno je da za rad  imenovanih članova i njihovo potencijalno koruptivno  delovanje odgovara Vlada. Ali, naglašavam da Savet ne  može proglasiti korupciju, već samo ukazuje da je ona  potencijalno moguća, predlaže kako se može prevazići i  obaveštava Vladu i nadležne institucije da preduzmu  istražne radnje i mere iz svog delokruga. Samo sud može  presuditi da je po sredi korupcija na osnovu prikupljenih  dokaza. Suština ovog i prethodnog izveštaja Saveta je da  ukaže Vladi na potrebu da promeni Zakon o stečaju i da se  određene odredbe koje su dobre primenjuju, čime bi se  uredio odnos agencija, poverilaca i dužnika.

Ugašeni optimizam 

*Verujete li da će ova, ili neka druga vlast istražiti sve  one teme kojima se Savet bavio? 

Podučen iskustvom prethodnih decenija, ne verujem da će  se to dogoditi u doglednoj budućnosti. Razmotrimo protekli  period od 2000. godine do danas. Posle 5. oktobra postojala  je neponovljiva podrška građana za suštinskim promenama  u društvu, neizreciv optimizam i pojavila se nada na svakom  koraku da posle mraka plovimo u srećniju budućnost. Ali,  nije bilo dovoljno ni snage ni odlučnosti da se sprovede  toliko potrebna lustracija a kompromis je na čelo institucija  doveo kadrove bez iskustva, tako da su mnogi iz prethodnog  perioda zadržali svoj uticaj. To je usporilo i razvodnilo  promene i omogućio uklanjanje važnih dokaza. Rečeno je da drugačije nije bilo moguće! Danas vidimo  rezultate. Mnogi kadrovi iz proteklih mračnih vremena, za  koja smo verovali da se više nikada neće pojaviti, i dalje  utiču na pravac razvoja našeg društva.

*Izveštaj je pokazao da stečajevi traju predugo i da su  troškovi previsoki. Šta je uzrok? 

Zakon o stečajnom postupku usvojen 2004. godine, za  vreme privatizacije, trebalo je da skrati trajanje stečaja na  oko dve godine što bi predstavljalo neko optimalno vreme.  Ali to nije postigao ni zakon iz 2009, uz mnogobrojne izmene  i dopune narednih godina i intervencije Ustavnog suda.  Prosečno trajanje stečajnog postupka je nešto više od tri  godine. Upravo dužina postupka u najvećoj meri opredeljuje  troškove stečaja. Činjenica je da u stečajevima koje vodi  ALSU ima preko 9.000 sudskih postupaka povezanih sa  njima, dok je predmeta vezanih za banke, iz nadležnosti  AOD-a, više od 8.000. Nekada su troškovi veći od ostatka  imovine koja pripada vlasnicima kapitala, a nagrade  stečajnim upravnicima ogromne dok je kontrola njihovog  rada zanemarljiva. Uz to, zakoni se najčešće ne primenjuju u  praksi a zbog čestih izmena nekada je teško utvrditi po kom  zakonu se određeni postupci vode. 

* Da li je samo to razlog što stečajevi predugo traju? U obrazloženjima se navode mnogi razlozi, a lični interes  može biti jedan od važnijih. Stečajni upravnici svakako imaju  finansijski interes da postupak traje duže, a za njih ne postoje sankcije ako je to nerazumno dugo. Treba  napomenuti da ALSU vrši nedovoljan nadzor nad radom  stečajnih upravnika, da praktično ne postoji kontrola nad  radom same ALSU kao ni AOD-a, uz mogućnost upliva  države što ostavlja prostor za brojne nepravilnosti i  eventualne zloupotrebe. Savet je još 2016. godine predočio  Vladi da zakonski nije rešen odnos suda kao sudskog  organa i ALSU kao upravnog organa. Svako preplitanje  nadležnosti upućuje na to da je mešanje države u stečajni  postupak nedvosmisleno moguće, da se radi o sukobu  raznih interesa, koji dovode do mogućnosti velike korupcije.

Mešanje nadležnosti izvor korupcije 

Savet za borbu protiv korupcije ukazao je da stečajevi u  Srbiji nemaju “rok trajanja”, da su troškovi postupaka daleko  veći od ostatka imovine koja pripada vlasnicima kapitala,  nagrade stečajnim upravnicima ogromne, a kontrola  njihovog rada zanemariva. Procedurama upravljaju ALSU i  AOD koje, iako je reč o sudskom, rade po pravilima  upravnog postupka, bez adekvatne i stručne kontrole  ministarstava, a mešanje nadležnosti jedan je od izvora  moguće korupcije.  

U izveštaju Savet je naveo i podatke da su tri mikro firme  otkupile potraživanja vredna oko 1,3 milijarde evra, koja je  AOD kao teško naplativa prodao za ukupno 61,4 miliona  evra a bez objašnjenja zašto je u kategoriju teško naplativih  dospelo, na primer, atraktivno zemljište na Novom  Beogradu. Izveštaj navodi i da je od 2010. godine ALSU  upravljala stečajevima u kojim je iz unovčavanja prikupljeno  138,6 milijardi dinara. Od tog novca na troškove postupka  otišlo je 37,5 milijardi, poveriocima je isplaćeno 93,6 a  vlasnicima kapitala 4,2 dok je konačna nagrada stečajnih  upravnika iznosila je ukupno 3,2 milijarde dinara.

* Ko je time najviše oštećen? 

Najgore prolaze poverioci, iako se stečajevi vode u cilju  njihovog ravnomernog namirenja. A veliki broj sudskih  postupaka, ogromni troškovi stečaja, sve manja vrednost  stečajne mase, visoka potraživanja poverilaca, među kojima  je najveće potraživanje Republike Srbije, ukazuju da se za  takvu situaciju ne nazire skoro rešenje. U tim uslovima samo  je dobro stečajnim upravnicima jer se naknada za njihov rad  isplaćuje dok postoji stečajna masa. Takođe, agencije u ulozi  stečajnih upravnika imaju zakonom obezbeđena sredstva za  svoje funkcionisanje, a nikakvu odgovornost za svoj rad. Nesumnjivo je da će najveću štetu ovako vođenih stečajnih  postupaka pretrpeti poverioci i vlasnici kapitala subjekata u  stečaju i da je ona protokom vremena sve veća. 

*Šta bi trebalo da se uradi kako bi se zaustavio takav  trend? 

U borbi protiv korupcije uvek ima rešenja jer predaja dovodi  do nesagledivih posledica. Savet smatra da je stečaj sudski  postupak i da se sve stečajne radnje zakonom ne mogu iz  sudske nadležnosti preneti niti ustupiti na parasudske  institucija kakva je ALSU. To je institucija koja ne ispunjava  uslove nezavisnosti. Naprotiv, preko nje država izdaje  licence, imenuje stečajne upravnike, kontroliše njihov rad,  disciplinski ih kažnjava, zbog čega postoji sukob interesa i  omogućava se korupcija nesagledivih razmera bez ikakve  sudske kontrole. Zbog svega toga, stečajni postupak mora  da se vrati u sudsku nadležnost. 

*Šta je sa visokim troškovima, probijenim rokovima?

Troškovi moraju biti zasnovani na tačno pobrojanim  završenim poslovima u stečaju a ne na bazi paušala, a  stečajni organi su dužni da se pridržavaju rokova. Savet  smatra da Vlada treba da formira tim verifikovanih stručnjaka koji bi predložili izmene zakona, utvrdili rokove za završetak  pojedinih stečajnih postupaka, predložili izmene zakona o  ALSU i AOD koje bi omogućile i bolji nadzor nad njihovim  radom. Savet ukazuje da ALSU mora u većoj meri da  kontroliše rad stečajnih upravnika a da zakon treba da  propiše njihovu veću odgovornost uključujući i krivičnu. 

Savet smatra da je stečaj sudski postupak i da se sve  stečajne radnje zakonom ne mogu iz sudske nadležnosti  preneti niti ustupiti na parasudske institucija kakva je ALSU 

*Savet je ukazao na tri firme koje su dominirale prilikom  otkupa potraživanja stečajnih dužnika. Imate li saznanja  iz kojih izvora potiče moć tih firmi jer je očigledno da su  imale potencijal da se dogovore sa institucijama i obezbede njihovo sinhronizovano delovanje koje je  omogućilo otkup potraživanja? 

Savet ne raspolaže pouzdanim i proverenim podacima ko  stoji iza te tri firme, niti kako su došle do saznanja i dogovora  sa relevantnim institucijama za otkup potraživanja. Savet  svoje izveštaje piše na osnovu analize javno dostupnih  podataka i postojanja osnovane sumnje na potencijalnu  korupciju. Navedene firme svakako nisu ni solventne, niti  imaju neki bonitet, već su podržane od strane nekih banaka.  Koje su to banke i koji je njihov razlog nije stvar Saveta već  istražnih organa ako za to ispolje interes.

*Koliko je korupcija ušla u pore srpskog društva?

Intenzitet sistemske korupcije nasleđen iz devedesetih nije  opadao, iznalazio je nove kompleksnije oblike. U toku  protekle 24 godine menjale su se vlade, dolazile su  suprotstavljene opcije, ali se nijedna vlast nije ozbiljno bavila  korupcijom iz vremena prethodne vlasti niti su procesuirani  odgovorni pojedinci. O korupciji prethodnika najviše se  govori u periodu pred izbore ali niti se prikazuju dokazi, niti  se pokreću postupci. Političari ne insistiraju na razrešenju  afera a institucije ne funkcionišu u punom kapacitetu.  Građani zaključuju da su sve vlasti iste i da je irelevantno za  koga glasaju jer je korupcija prisutna na svim nivoima,  postala je način „obavljanja“ poslova i svakodnevnog  življenja.  

Znam da bi čitalac najviše voleo da pročita da će „neka nova  vlast“ odmah zauzdati korupciju, pohapsiti i procesuirati  lopove i korumpirane političare, ispraviti nepravdu i vratiti  otetu imovinu i da će institucije sistema odmah  profunkcionisati i staviti se u zaštitu pojedinca i njegovih  prava. Koliko znam, to se nigde u tranziciji nije desilo! Treba  mnogo više vizija, napora i vremena da se višedecenijsko  propadanje zaustavi i da se napravi demokratsko društvo  vladavine prava.

*Nakon toliko godina rada u Savetu, možete li da  objasnite korene korupcije u Srbiji? 

Korupcija je složeni društveni fenomen koji različitog  intenziteta postoji u svim zemljama. Ne može se iskoreniti, ali može i mora se svesti na najmanju moguću meru. Ovo se  posebno odnosi na sistemsku korupciju koja razara  institucije, onemogućava razvoj zemlje, generiše nasilje, čini  građane neravnopravnim a uslove za civilizovani život  neostvarivim. Male zemlje sa visokim intenzitetom korupcije  nisu poželjni partneri na međunarodnoj sceni, ne uživaju  ugled niti poverenje i često se nalaze u predvorju i zapećku  zbivanja.  

U razgovorima često nam strani eksperti kažu: „Nije Srbija ni  prva niti jedina postkomunistička zemlja u tranziciji koja se  susreće sa visokim intenzitetom korupcije pa u borbi protiv  nje jednostavno primenite oprobana rešenja koja su dala  dobre rezultate u zemljama iz okruženja.“ Ovaj birokratski  pristup, koji potiče najčešće iz Brisela, dovodio je do  usvajanja zakona po ubrzanoj proceduri bez značajne  analize i adekvatne javne rasprave, što je češće zbunjivalo  pravosudni sistem nego smanjivalo intenzitet korupcije.  Uostalom, korupcija je i dalje problem u zemljama okruženja!

*Ima li geneza korupcije u Srbiji neke osobenosti?

Mislim da ima nekoliko bitnih elemenata koje treba uzeti u  obzir. Srbija ima turbulentnu istoriju, nikada nije ostvarila  razvijenu demokratiju i funkcionalne institucije, nema  demokratsku tradiciju i neometanu evoluciju građanskog  društva. Ako mislite na Srbiju posle 5. oktobra, na odlučnu,  motivisanu generaciju entuzijasta i optimista koji su sada  iznevereni i razočarani seniori, roditelji i nezainteresovani  penzioneri, moram spomenuti jednu zabludu koju smo svi  kasno spoznali.  

To je verovanje da „revolucionarnom“ tranzicijom iz  autoritarnog u „demokratsko“ društvo korupcija gubi na  intenzitetu, lako se rešavaju društvene protivrečnosti,  institucije sistema profunkcionišu a vlasnici krupnog kapitala  i političkog uticaja reteriraju. To se jednostavno nigde nije  dogodilo! U okruženju gde institucije sistema nisu  profunkcionisale, intenzitet korupcije je eksponencijalno  porastao a broj aktera se mnogostruko uvećao jer je  korupcija i politička angažovanost na svim nivoima postala  najbrži i najlakši način sticanja imovine, uticaja i ugleda.  Mnogi iz prethodnog režima su se samo presvukli i promenili  retoriku.

O korupciji prethodnika najviše se govori u periodu pred  izbore, ali niti se prikazuju dokazi, niti se pokreću postupci.  Građani zaključuju da su sve vlasti iste i da je irelevantno za  koga glasaju jer je korupcija prisutna na svim nivoima 

* Koliko su sankcije iz 90-ih doprinele bujanju  korupcije? 

Sankcije od zemlje i društva prave „indijanski rezervat“. U  ograđenom i izolovanom društvu dolazi do inverzije sistema  vrednosti, mobilni i sposobni dižu sidro i odlaze, institucije se  urušavaju, vlada ekstremno nasilje, organizovani kriminal a  okolne zemlje, kao poverenici za indijanski rezervat u  američkoj prošlosti, iscrpljuju resurse Srbije i njenih građana.  Industrija se gasi, veliki deo trgovine se obavlja u sivoj zoni,  javlja se nezapamćena inflacija, kupovna moć se menja iz  sata u sat a vrednost državnih resursa drastično opada.  Privatizacija se obavlja u zatvorenom krugu a trgovina sa  budžetom stvara novu klasu bogatih koji žele i sve veći  politički uticaj da bi zaštitili sopstveni kapital. Oružani sukobi  iscrpljuju zemlju. Na ovako tragičnu situaciju nadovezuje se  NATO bombardovanje i otcepljenje dela teritorije. Ovo nije  scenario viđen u okruženju, jer je ovde stepen destrukcije  države ogroman. Srednja klasa je desetkovana, došlo je do  potpune inverzije sistema vrednosti. Građani su iznureni i  osiromašeni i sve negativnosti urušavanja obrazovnog  sistema prethodnih decenija dolaze do izražaja.  „Snalaženje“ postaje bitna varijanta kako bogaćenja tako i  preživljavanja. Autoritarna vlast jača, bezbednosne agencije 

su izvan kontrole, izborni rezultati se prekrajaju a nezavisno  sudstvo i samostalno tužilaštvo nije pravilo. Napori poštenih  misleći profesionalaca i pojedinaca nisu bitno uticali na  okruženje. Političko raslojavanje građana bilo je neminovno i  dovodilo je do nerazumevanja i sukoba. U ovakvom pre  peto-oktobarskom okruženju nije bilo moguće mobilisati  političku volju građana za bespoštednu borbu protiv  korupcije. Kako je bilo devedesetih mi stariji dobro znamo,  ali pravo pitanje je zašto intenzitet korupcije ne opada posle  više od dvadeset godina. 

*Kako je Srbija danas rangirana po stepenu korupcije?

Na najznačajnijem globalnom rangiranju zemalja po  percepciji korupcije u javnom sektoru, Srbija ima indeks 36  od 100 mogućih i pala je za pet mesta na listi – na 101.  poziciju, koju delimo sa još osam zemalja (Albanija, Ekvador,  Kazahstan, Panama, Peru, Šri Lanka, Tajland i Turska).  Ovogodišnji skor je najlošiji u poslednjih 11 godina, otkako  se primenjuje ista metodologija ocenjivanja. Ovaj pad, posle  decenijske stagnacije je očekivan u situaciji otvorenog  kršenja brojnih antikorupcijskih preventivnih zakona. 

*Šta je potrebno za uspešnu borbu protiv korupcije?

Savet smatra da borba protiv korupcije treba da bude  sveobuhvatna i bez izuzetaka, institucionalna,  transparentna, da uključuje sve činioce društva i da je  podržava nepokolebljiva politička volja građana za  vladavinom prava. Dugi niz godina ovi uslovi u Srbiji nisu u  potpunosti ispunjeni. Velike afere se ne rešavaju, do danas  za visokonaponsku korupciju nije odgovarao ni jedan od  „ključnih“ igrača. Jasno je da institucije sistema ne  funkcionišu u punom kapacitetu pa, naprimer, predistražne  radnje o prodaji Sartida traju više decenija. Sudski procesi  su predugi i često dolazi do zastare. Institucije tromo, ako  uopšte i reaguju, i nedostaje im proaktivna uloga u borbi  protiv korupcije.  

Takođe, nedostatak transparentnosti u javnim poslovima,  političkom odlučivanju i ekonomskim transakcijama može  bitno olakšati koruptivne prakse. Suzbijanju korupcije  doprineli bi profesionalni i objektivni mediji, ali su oni u Srbiji  polarizovani i konfrontirani, bave se jedni drugima a građani  su podeljeni i do istinite i kompletne informacije je često  teško doći. Savet je u svom Izveštaju 2011. godine jasno  ukazao da od 2008. godine dolazi do netransparentne  promene vlasništva u ključnim medijima i da će to u jeku  privatizacije imati ozbiljne reperkusije.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.