Nevidljivi ljudi

Autorka: Isidora Everts

Uroš često spava na stepenica između trećeg i četvrtog sprata u jednoj zgradi blizu Doma omladine ako je te noći uspeo da uđe u pre nego što je neko od stanara zaključao ulazna vrata. Stavi duks ispod glave i pokrije se kaputom. Rano ujutru nestane. Naučio je da bude nevidljiv.

Stariji beskućnik sa dugačkom bradom spava u zavučenom delu nasred Knez Mihailove ulice blizu Kalemegdana. On se zamota u veliko, žuto ćebe i gleda prolaznike. Deluje izmučeno. Pored njega stoji ogromna kesa kokica koju je dobio od prodavačice kad se kiosk s kokicama zatvorio u 23h.

U pasažu kod Zelenog venca spava veliki broj beskućnika, i žena i muškaraca. Mnogi nose sve šta imaju sa sobom, u torbama i u kolicima za bebe. Skupljaju limenke iz đubreta. Ljudi prolaze pored njih i ne obraćaju pažnju. Niko ne obraća pažnju na beskućnike – osim ako primeti jednog koji spava u njihovim zgradama. 

Ne zna se tačan broj ljudi u Beogradu, ni u Srbiji, koji žive na ulici ili u neadekvatnim stambenim uslovima jer veliki broj beskućnika ne poseduje lične dokumente i živi van sistema, bez pristupa zdravstvenoj nezi, socijalnom smeštaju i zaposlenju. Kao nevidljivi ljudi. 

Ipak, procenjuje se da u Srbiji ima oko 20.000 beskućnika, a u Beogradu nešto četiri, pet hiljada, kaže Katarina Bogdanović, iz nevladine organizacije ADRA koja pruža egzistencijalnu podršku ljudima koji spavaju na otvorenom.

Primarni beskućnici nemaju nikakav vid smeštaja već žive na ulicama, u parkovima, u podzemnim prolazima i ispod mostova, dok su sekundarni beskućnici oni koji žive u podrumima, barakama i nehigijenskim naseljima.

Broj ljudi koji živi na ulicama ili u improvizovanim šatorima je drastično porastao u svim svetskim metropolama. To je opšti trend koji ne postoji samo u Srbiji. Vlade su nezainteresovane da se bave problemima beskućništva jer ne postoji dovoljan politički i društveni pritisak da se bave ovim problemom. 

„Veliki problem je to što je trenutno dominantni pristup pitanjima beskućništva zasnovan na „charity modelu“ – beskućništvo se dominantno posmatra iz ugla milostinje, pa se o ovom problemu priča samo onda kad treba više pasulja ili više ćebadi, a o načinima kako ljudi postaju beskućnici i sistemskim uzrocima ovog teškog kršenja ljudskih prava-razgovor izostaje,“ objašnjava Danilo Ćurčić iz nevladine organizacije A11, Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, koja, među ostalom, pruža pravnu pomoć marginalizovanim i diskriminisanim grupama.

On navodi da udruženja građana mogu samo donekle da odgovore na potrebe: da obezbede da se neko ne smrzne na ulici jer ima novu vreću za spavanje ili šator, da dobije topli obrok koji kuvaju ljudi iz Solidarne kuhinje, ili da ima dokumenta koja će mu omogućiti da se leči u Domu zdravlja. 

„Ako nema odgovornosti države za rešavanje problema sa kojima se suočavaju ljudi u situaciji beskućništva, mi kao društvo odgovaramo samo na najurgentnije potrebe, i to u ograničenom obimu, jer su resursi građana i udruženja građana neuporedivo ograničeniji od onih kojima raspolažu državni organi. Ti organi, na različitim nivoima od nacionalnih preko lokalnih, su dužni da ozbiljno pristupe ovom problemu i da ga rešavaju,“ kaže Ćurčić.

Pristup zdravstvenoj nezi za ljude u situaciji beskućništva je izuzetno otežan, što zbog toga što oni nemaju dokumente, što zbog stigme i predrasuda koje postoje prema ovoj grupi ljudi. Veliki problem je, posebno, nedostatak usluga koja se tiču mentalnog zdravlja. Beskućnici sa mentalnim smetnjama nemaju pristup Prihvatilištu za stara i odrasla lica.

Prihvatilište za stara i odrasla lica u Kumodraškoj ulici ima kapacitet od 104 mesta za privremeni smeštaj, ali istovremeno zahteva uslove koje su za beskućnika jako teška ispuniti. Pristup Prihvatilištu je povezan sa posedovanjem dokumenata, prijavljenim prebivalištem u Beogradu, negativnim PCR testom i potvrdom od lekara da osoba nije kontraindikovana za kolektivni smeštaj uprkos činjenice da veliki broj beskućnika ima i neki vid mentalne smetnje. Za osobe koje žive na ulici, ove restriktivne mere čine pristup Prihvatilištu gotovo nemogućnim. 

„Prihvatilište je, bez diskusije sa ostalim nadležnim službama, odlučilo da ne prima ove ljude na smeštaj usled, kako se navodi, nedostatka kapaciteta za pružanje usluga smeštaja osobama koje su se lečile od mentalnih bolesti. To znači da ljudi u situaciji beskućništva kad napuste kliniku Laza Lazarević mogu pravo na ulicu jer se njima i njihovim problemima niko u ovom gradu ne bavi“, kaže Ćurčić.

Problem beskućništva neće nestati sve dok postoji strašan nedostatak mesta gde ljudi sa niskim primanjima mogu sebi priuštiti život. Ne deluje kao da će se u dogledno vreme ova situacija promeniti

PROCEDURA ODBIJANJA ISHRANE: Restriktivni uslovi postoje i za korišćenje usluge besplatnih obroka narodne kuhinje. Zahtevi za ovu uslugu moraju da se predaju Gradskom centru za socijalni rad koji donosi rešenje o kvalifikaciji potencijalnog korisnika. Ova procedura odbija mnoge beskućnike. Solidarna kuhinja je samoorganizovani kolektiv koji je nastao 2020. godine sa ciljem da obezbeđuje obroke za socijalno ugrožene građane u Beogradu i nema restriktivne uslove. Svako ko je gladan i dođe na punkt kod Vukovog spomenika može da dobije obrok. Ova organizacija takođe prikuplja sredstva i distribuira hranu i u neformalnim naseljima.

Solidarna kuhinja se nalazi blizu Vukovog spomenika. Volonteri nedeljom spremaju kuvani obrok za 200-250 ljudi koji su uglavnom penzioneri i stariji beskućnici. Druga dva dana tokom nedelje volonteri kuvaju u svojim kućama. Obroci su obično pasulj, grašak, bolonjeze i jela koja mogu da se kuvaju u velikim šerpama u dvorištu. Za praznike se prave specijalni obroci i deserti.

„Mi se izdržavamo donacijama isključivo od fizičkih lica. Ne sarađujemo ni sa firmama ni sa političkim partijama. Neko uplati na račun, a drugi nam donose zimnice, konzerve“, kaže Milica, jedna od glavnih kuvarica: „Bilo ko može da završi u našem redu za hranu.“ 

U Solidarnoj kuhinji volontiraju mladi, posvećeni ljudi. „Ja nisam izašao u grad sinoć jer sam jutros hteo da dođem ovde da pomognem oko kuvanja,“ smeje se Srđan.

Sudbina beskućnika u velikim gradovima je surova. Često danima ne jedu, zimi se smrzavaju, i uvek moraju da budu na oprezu od nasilnika kojima je zabava da ih zapale ili pretuku dok spavaju na ulicama. 

„Najbolje čemu osoba u situaciji beskućništva može da se nada je da bude primljena u privremeni smeštaj u Prihvatilištu za odrasla i stara lica i da, nakon svih prepreka za dobijanje tog smeštaja, uspe da izdejstvuje ili da se ovaj privremeni smeštaj produži ili da, ukoliko ispuni uslove i ima puno sreće, bude smešten u dom za stara lica“, kaže Ćurčić: „Oni koji su nedovoljno stari za ovaj smeštaj posle izlaska iz Prihvatilišta opet izlaze na ulicu pa u krug, do nove zime i novog smeštaja u Prihvatilište. Razlog za to je činjenica da u Srbiji ne postoji niti jedan program stambeni program podrške koji je namenjen osobama u situaciji beskućništva.“

Problem beskućništva neće nestati sve dok postoji strašan nedostatak mesta gde ljudi sa niskim primanjima mogu sebi priuštiti život. Ne deluje kao da će se u dogledno vreme ova situacija promeniti. „Povećanje broja siromašnih u uslovima rasta cene hrane i energenata je neminovno, kao i povećanje broja ljudi koji se nalaze u situaciji beskućništva“, kaže Ćurčić. 

Kao naglašava, Srbiji nedostaje adekvatan pravni i institucionalni okvir za bavljenje problemima siromaštva i beskućništva, a nadu može da da samo šire društveno organizovanje i zahtev vlastima da se ovim pitanjima posvećeno bavi.

A pitanje je ko to može da učini!

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.