Neprevedena dela: Dve strane jedne stvarnosti

Piše: Mirjan M. Nadrljanski

Italijanska književnica Viola Ardone (1974), po zanimanju profesorka latinskog i italijanskog jezika i književnosti, živi i radi u rodnom Napulju. Deca iz voza su njen treći roman (Viola Ardone: Il treno dei bambini, Giulio Einaudi editore, Torino 2019). Viola Ardone donosi gotovo zaboravljenu priču iz italijanske posleratne prošlosti. U periodu siromaštva i raskida sa fašizmom, Komunistička partija Italije (PCI) u saradnji sa Udruženjem žena Italije (UDI) u periodu 1946-1952. organizuje prevoz vozom i smeštaj oko 70.000 neprivilegovane, materijalno nezbrinute, bolesne i dece bez roditelja, uzrasta od četiri do 12 godina sa juga Italije, koja su upućena u porodice razvijenijeg severa i centra, gde im je omogućen oporavak, smeštaj, školovanje i boravak u znatno boljim materijalnim uslovima. Viola Ardone piše o danas gotovo nezamislivoj solidarnosti između razvijenog severa i nerazvijenog juga, o neverovatnoj političkoj akciji iz ugla sedmogodišnjeg dečaka Ameriga Sperance, pripovedača i putnika, koji iz rodnog Napulja, odlazi put Modene…

SOLIDARNOST: NE POSTOJI SEVER I JUG, POSTOJI SAMO ITALIJA: Šta je solidarnost? Radost prihvatanja dece u porodicama na severu i pružanje podrške, topline i ljubavi, davanje hrane, odeće, knjiga ili osećaj stida, pa i gorčine zbog napuštanja doma, navika, dijalekta… Primanje pomoći, nije samo uzimanje ponuđenog već pomalo i odustajanje.

Za Violu Ardone, značajan je prikaz emotivnog odnosa samohrane majke Antoinete i malog Ameriga, koji autorka definiše kao “odnos snažniji od istorije” i njihovo razdvajanje usled neizdrživog siromaštva, u scenografiji pitoresknog, starog Španskog kvarta devastiranog Napulja. Roman je podeljen u četiri celine, koje veoma jasno definišu 1946. i period detinjstva pre odlaska, privikavanje i period života na severu, povratak u Napulj i dramatičnu odluku o iznenadnom vraćanju na sever i trajnom gubitku veze sa majkom. Četvrta celina romana, vraća nas u 1994. kad se nakon smrti majke, Amerigo, poznati violinista, na kratko vraća u ambijent svog detinjstva.

Naracija je, uprkos realno prikazanom periodu posleratnog siromaštva i krize, ipak sa dosta humora. Ispovedna proza i sagledavanje realnosti iz ugla dečaka, posebno doprinose autentičnosti, kao i njegovi unutrašnji monolozi, dečja nežnost i naivnost, uz brojne slike, koje čitaoca neminovno podsećaju na scene iz posleratne italijanske kinematografije, pre svega na film Vitorija de Sike Čistači cipela (Sciuscià, 1946), kad oko kamere u neorealističkom duhu daje uvid u sam život ili na Malaparteov opis posleratnog Napulja (Curzio Malaparte: La pelle, 1949) – pakla degradacije, uz doslovnu, atavističku glad sa bolom u trbuhu, do dehumanizacije.

DETINJSTVO U POSLERATNOM NAPULJU: U takvom Napulju, odrasta Amerigo Speranca. Figura oca, zamenjena je mitom o čoveku, koji je navodno potražio sreću u Americi. Odrasta sam, uz majku, koja se svakodnevno bori da preživi, bez osmeha i ispoljavanja nežnosti, zagrljaja, poljubaca i reči utehe: “Grljenje i ljubljenje nije moja priča”. Amerigo ne ide u školu. Jede suv hleb i hoda bos ili u tuđim, starim cipelama: “Mama ide ispred, a ja odmah za njom. Po uličicama Španskog kvarta, gde svi govore napolitanski, mama hoda brzo: dok ona napravi jedan korak, ja moram dva. Gledam cipele prolaznika. Ukoliko su im cipele u dobrom stanju – dobijam jedan poen. Ako su probušene – gubim poen. Ako hodaju bosi – nema poena. Ako imaju nove cipele: bonus zvezdica. Ja nikad nisam imao nove cipele. Uvek nosim tuđe i stalno me žuljaju”. Komunizam je u posleratnoj Italiji bio ideal. PCI je težila da stekne poverenje što većeg broja glasača, naročito na jugu, gde su još uvek postojali simpatizeri desnice, čak i monarhisti, pa je za svako prijavljeno dete ostvarila direktan kontakt sa porodicama, mahom komunista i levičara na severu. Tako, Amerigo jednog novembarskog dana, zajedno sa decom iz susedstva, odlazi jednom od kompozicija, koje su novine opisivale kao “najlepše vozove” zato što su u njima bila samo deca. Viola Ardone opisuje gotovo nadrealnu scenu neposredno pre polaska voza, gde deca iz voza, kroz prozor bacaju majkama, braći i sestrama, koji stoje na peronu, kapute koje su dobili, pošto i na jugu zima može da bude hladna. Još jedan, neočekivani, zapanjujući aspekt solidarnosti… U putu Amerigo, koga je majka ispratila sa jednom jabukom, koju je imao za ceo put, u sred noći, dok drugi spavaju, shvata da suštinski odlazi: “Tople, lepljive suze tekle su niz moje obraze, slivale se u usta, slane, gušile su sećanje na ukus čokolade. Ispred mene, Tomazino je mirno spavao. (…) Želim samo da čujem glas majke: “Ameri’ dođi, vrati se kući!”

DETINJSTVO U MODENI – DRUGA STRANA STVARNOSTI: U Modeni, Ameriga prihvata Derna, partijska aktivistkinja, koja ga upućuje kod svoje rođake Roze, u porodicu Benvenuti, u kojoj odrastaju tri sina, kojima je otac dao imena: Rivo, Lucio i Nario i kada ih svo troje pozove, zapravo zove revolucionara: Rivo-Luzio-Nario! U Modeni, Amerigo otkriva sasvim drugačiji kvalitet života: “Prestao sam da sabiram poene, jer ovde svi nose nove cipele ili malo pohabane i nije više bilo zanimljivo”. U porodici Benvenuti, Amerigo se izborio za naklonost braće i dobija podršku roditelja za uspehe u školi. Alčide, otac porodice, svesrdno pomaže Amerigu da otkrije ljubav prema muzici. Talenat dečaka za muziciranje, tako postaje i njegovo životno opredeljenje. Amerigo prepoznaje figuru oca i novi smisao života. Po završetku jednogodišnjeg planiranog boravka, i po povratku u Napulj, osmogodišnjak ne može da razume surovu realnost siromaštva i odluku majke, da je, vrativši se kući, njegov san prošao, da je njegova bajka sa severa završena, da je realan život isti kao i pre odlaska: “Samo što to nije bio san. Imam kofer pun poklona, violinu, koju mi je Alčide poklonio, odeću i nove cipele. To je zbilja.” Može li se očekivati od osmogodišnjaka da bez pogovora prihvati povratak u takvu realnost, odustane od svojih dečačkih snova, od daljeg redovnog školovanja i muzičke škole i da postane šegrt siromašnog obućara iz kraja, onda kad je otkrio život u porodici, ljubav i podršku da razvija svoj talenat? Amergo Speranca, osmogodišnjak, razočaran i povređen vraća se u Modenu, gde postaje Amerigo Benvenuti…

NAKON POLA VEKA… U POTRAZI ZA IDENTITETOM: Viola Ardone, donosi priču zasnovanu na istinitim događajima, pozivajući se na životno iskustvo svog sagovornika, koji je bio jedno od dece iz voza. Ne svodi roman na ilustraciju političke akcije. Nasuprot, donosi potresnu priču o burnom odrastanju, teškom preranom raskidu sa detinjstvom i nerešenim, naglo i zauvek prekinutim odnosnom deteta i majke, ali i životnu priču čoveka bez privatnog života, bez braka i porodice, koji je svoj život u potpunosti podredio umetnosti. Zatičemo Ameriga Benvenutija 1994. u Napulju, u stanu majke, dan nakon njene smrti: “Pokucao sam tiho, ali niko nije otvorio. Gurnuo sam vrata, koja su se otvorila. Kroz podignute šalone, prošao je zrak svetlosti. Sto i stolice, kuhinjski deo, lavabo sa leve strane i krevet u dnu. Bio je dovoljan tren da se sagleda tvoj stan. Skoro ništa se nije promenilo. Stolice od trske, šestougaone pločice na podu, stari sto braon boje. Televizor sa šustiklom, koju si sama izvezla, radio, koji sam ti jednom poklonio za rođendan. Okačena cvetna bluza, beli prekrivač, koji je izvezla baka Filomena. Nedostajala si samo ti”. Bio je to svojevrstan povratak u detinjstvo, ali je usledio i prvi susret sa nepoznatim nećakom, koji odrasta u problematičnom okruženju, u vremenu tranzicije.

Pored emotivne, lične priče o Amerigovom životu i odrastanju, o potrazi za identitetom (“Želeo bih da priznam istinu, da izađem iz voza i vratim se kući. Ali gde je moj dom?”), Viola Ardone osvrće se i na socio-politički aspekt, na promene u društvu, koje su 1990-ih neminovno dovele do erozije i kroz nostalgiju opisuje vreme kada je PCI Palmira Toljatija postojala i kad se energično branila inicijativa za brigu o deci: “Danas, ne postoji više ništa, oni koji žele da učine nešto prinuđeni su da se sami snalaze. Nekada, ogranci Partije organizovali su inicijative po kvartovima kako bi se deca sklonila sa ulice. Sad to još samo sveštenici pokušavaju… Ne rade oni ništa loše, naprotiv, čine uglavnom dobro. Ali to više nije politika, ne znam da li shvataš šta govorim, to je milostinja. A, to nije isto”.

Za roman Deca iz voza, Viola Ardone, dobila je ove godine italijansku književnu nagradu Wondy 2021 za književnost bunta i otpora. Nedavno je, u izdanju izdavačke kuće Giulio Einaudi editore (Torino), iz štampe izašao novi roman Viole Ardone Oliva Denaro, o osvajanju slobode i neprekidnoj borbi za osnaživanje žena u ruralnoj Siciliji. Književnost bunta i otpora!

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.