Neoliberalizam je kidnapovao politiku

Razgovarao: Nikola Marković, Izvor: Novi magazin

Na izložbi UKRŠTANJE / Teritorija i sopstvo Mihaela Milunovića, otvorenoj do 23. februara u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića u Beogradu, u organizaciji Muzeja savremene umetnosti Beograd, predstavljena je umetnikova najnovija produkcija slika, crteža, objekata i instalacija, koncipirana u nekoliko ambijentalnih celina uključujući i dvorišni deo ovog galerijskog objekta.

U kustoskom tekstu izložbe navedeno je da je reč o umetnikovim „suptilnim kritičkim zasecanjima u društvenu realnost savremenog globalnog sveta ozračenog kapitalom, koji ne ostavlja gotovo nikakvu perspektivu u pogledu humane budućnosti, traverziraju preko teritorije turbulentnih epoha, društvenih uspona i padova, otkrića i destrukcija, herojskih vremena i umrtvljenih simbola, kolektivnih činova vere i usahlih ideologija, naučnih dostignuća i ekstinkcije vrsta, sve do utopijskih vizija i košmarnih stvarnosti“.

U razgovoru sa Milunovićem, koji živi i radi na relaciji Pariz – Beograd, saznajemo kako je došlo do kreiranja ove postavke, te rasvetljavamo ideje i zamisli koje stoje u podtekstu onoga što publika može da vidi na samoj izložbi.

Na koji način ste pristupili pripremi aktuelne izložbe, od trenutka kad ste dobili poziv od kustosa Miroslava Karića? Kako je tekla vaša interakcija od prve ideje do same realizacije, odnosno zajedničko promišljanje o tome na koji način će dela biti izložena?

Sa kustosom Miroslavom Karićem sarađujem više od dvadeset godina, i interesantno je da je baš on 2011. godine pisao tekst za katalog moje prve beogradske izložbe posle mnogo godina – Antisvet, u tadašnjoj galeriji Nova. Pre svega smo imali vrlo intenzivnu korespondenciju i mnogo sastanaka, i zahvaljujući tom brejnstormingu, ubrzo se nazrela osnovna struktura izložbe i u kojem pravcu je usmerena. Ta razmena je bila vrlo harmonizovana i budući da Mića dobro poznaje moj rad, nije bilo šumova niti nepotrebno izgubljenog vremena.

Svakako, jedna od prvih zamisli, da ova izložba treba da bude drugačija od ostalih i da u svom prikazu objedini sve aspekte mog kreativnog sveta, bila je jasna i opstala je kao takva – Crossover je zaista po svemu za mene jedinstvena izložba.

Sfera politike odavno više nije domen profesionalne rukovodeće kaste koja guvernira društvima. Ta sfera jeste globalno kidnapovana neoliberalizmom, u kojem su upravljači sistema zapravo samo direktori unutar jedne velike kompanije… Ukoliko je zaista ostao samo novac kao nešto izvesno i nešto što obezbeđuje sigurnost, možda možemo njega obeležiti kao neku vrstu ideologije

Kako razmišljate o odnosu onoga što su materijali za rad i stvaralačke tehnike, spram onoga što je ideja ili ideološki okvir rada? Na koji način ideja određuje tehniku izrade dela (i obrnuto)?

Ideja je svakako osnova svakog mog rada. U onom trenutku kad imam čistu vizualizaciju, oblika, forme, ambijenta finalnog rada, nemam nikakvu dodatnu sumnju u mogućnost realizacije jedne ideje. Dalje promišljanje zahteva veliku koncentraciju, veliku osetljivost i introspekciju, i u toku tog procesa odlučujem o tome kojom ću tehnikom realizovati umetnički rad, dakle koji ću kreativni alat odabrati, i koji materijal ili medij će biti najpodesniji da prenese u najvećoj mogućoj meri moje misli i namere.

U kustoskom tekstu izložbe čitamo – „Između snova i katastrofa – mogla bi se ukratko tematski sažeti i opisati Milunovićeva serija radova koja nastaje u proteklih deset i više godina, a kojoj pripada i najnovija produkcija slika“. Kako vi vidite ovu referencu „između snova i katastrofa“, šta ona za vas znači?

Moj diskurs je pre svega vezan za percepciju. Smatram da je domen ljudske percepcije agresiran pre svega kroz vizualno polje, zato što smo bića koja stvarnost afirmišu čulom vida. Istina je pre svega ono što vidimo, tj. ono što mislimo da vidimo. U manipulaciji ljudskih ubeđenja kroz ono što vidimo, i onog što nam je preneseno kao realnost i istina kroz medije koji koriste sliku, stvaraju se tzv. nabori realnosti. Unutar tih nabora stvara se ili utopijska ili distopijska slika realnosti, svet snova kao i svet katastrofa, svaki pojedinačno strahovit i veličanstven, zamišljen ili moguć… za mene je to neiscrpna tema.

U vašem delu referišete i na iščeznuće ideologija u aktuelnom civilizacijskom trenutku. Kako se vrednosno određujete spram te situacije? Ako je „neoliberalizam kao takav izveo konačnu likvidaciju svih mogućih ideologija“ – šta je za vas neoliberalizam u okviru mogućeg ideološkog spektra?

Smatram da našu epohu označavaju dva paralelna iščeznuća: iščeznuće životinjskih vrsta, i iščeznuće ideologija. Mislim da je to činjenica. Svedoci smo u poslednjih četrdesetak godina sistematskog uništavanja pre svega zemalja koje su posedovale neki oblik humanijeg društvenog uređenja – Jugoslavija je takođe jedna od zemalja na toj listi koja je demontirana i fragmentirana.

Sfera politike odavno više nije domen profesionalne rukovodeće kaste koja guvernira društvima. Ta sfera jeste globalno kidnapovana neoliberalizmom, u kojem su upravljači sistema zapravo samo direktori unutar jedne velike kompanije – nema solidarnosti sa građanstvom, nema svesti o istinskoj jednakosti, niti zaštite nacionalnih interesa, iako je ta floskula često u upotrebi. Ukoliko je zaista ostao samo novac kao nešto izvesno i nešto što obezbeđuje sigurnost, možda možemo njega obeležiti kao neku vrstu ideologije. Mislim da su konsekvence više dekada neoliberalizma više nego jasne, mene interesuje šta će taj period ostaviti u nasleđe, i šta su moguće nove humanije i društveno blagonaklone ideologije?

Kako vidite vaša aktuelna dela izložena u Beogradu u kontekstu onoga što radite poslednjih deset godina, odnosno generalno u odnosu na vaše stvaralaštvo? Vidite li ovu izložbu kao kontinuitet vaših dosadašnjih interesovanja i razmišljanja o vlastitoj umetnosti?

Uvek od sebe tražim iskorak iz poznate teritorije, i gledam da se prevaziđem u svim aspektima. Kao što sam i na početku rekao, moja nova dela su sastavni elementi koji objašnjavaju moj umetnički svet. Svako delo se oslanja na prethodno, kao u nekom kompleksnom genealoškom lancu i grana se, u svoj svojoj kompleksnosti i različitosti. Mislim da ova izložba predstavlja svojevrstan ključ za razumevanje onoga što radim, kao i da nagoveštava kako će izgledati moji naredni javni nastupi, kako ovde tako i u inostranstvu. Moja interesovanja nikad ne tavore na jednom mestu, tako da mesta na koja će me odvesti teško i sam mogu da naslutim. Treba ostati otvoren za neprohodne puteve i nedostižne destinacije.

U jednom intervjuu spominjete vašeg dedu Mila (koji je živeo i u Parizu), kao i vajarski atelje vaših roditelja u neposrednoj blizini Legata Milice i Rodoljuba Čolakovića (gde trenutno izlažete). U kojoj meri (i na koji način) je ovo porodično nasleđe uticalo na izgrađivanje vaše umetničke persone?

Porodično nasleđe može kod raznih ljudi biti zaista različito; nekom je opterećujuće breme, drugima obaveza ili frustracija. U određenom trenutku mog odrastanja shvatio sam da mi je to nasleđe dalo krila i pokazalo šta je istinski put individualne slobode. Taj put me je dalje kroz iskustva, učenje i susrete, oblikovao u to što jesam.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.