Nasilje nad ženama: Vladavina stereotipa i straha

Piše: Jelena Aleksić, Novi magazin

Koliko je tačno žena ubijeno tokom prošle godine u porodičnom nasilju? Koliko je njih stradalo od početka godine? Nažalost, ovo su podaci koje apsolutno niko ne zna jer ove statistike jednostavno nema. Sve analize, uključujući i ovu na stranicama Novog magazina, polaze od prebrojanih tragedija koje su dospele do medija, ali sve ostale ostaju mimo radara javnosti. Koliko je žena umrlo od posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja, koliko je njih sebi oduzelo život izmučeno kontinuiranim nasiljem, pitanja su na koja ama baš niko u zemlji nema odgovor jer se naprosto, sem nevladinih organizacija, ovim temama niko i ne bavi.

TAMNI VILAJET: “Prošle godine je ubijeno od 30 do 40 žena, mi to ne možemo da znamo jer podatke dobijamo tako što pratimo medije. Međutim, čak i iz ovoga što nam je dostupno od informacija često vidimo da je žrtva prijavljivala nasilnika i pitanje je zašto nije urađena procena bezbednosnog rizika? Ako je urađena, šta je učinjeno da se određena žena zaštiti? Ovo su pitanja na koja nemamo odgovore i nevladine organizacije godinama traže da se ovakve procene rade. Nekoliko nas je apelovalo na zaštitnika da izvrši ispitivanje postupanja institucija po prijavama koje su prethodile femicidu od 2011. do 2016. i utvrđeno je da je od ukupno 16 prijava u čak 12 slučajeva bilo propusta. Pitanje je ovde zašto sistem nije u stanju da prepozna žene koje su u riziku da budu ubijene? Da li je to zato što nema indicija ili ih sistem ne prepoznaje čak i kad su očigledne”, pita u razgovoru za Novi magazin Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra.

Odgovor se sam nameće ako se zna da je proganjanje jedan od postupaka koji vrlo često vodi ubistvu žene. Konačno, poslednji slučaj iz Valjeva je baš takav primer. Tridesetčetvorogodišnja Ana, koju je bivši partner nedavno ubio, više puta je tog čoveka prijavljivala za proganjanje.

A ovo je činjenica koja treba da bude signal zaštitniku građana da pokrene postupak kontrole pravilnosti i zakonitosti rada Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva za brigu o porodici i demografiju.

Zaštitnik je od MUP-a tražio da mu u roku od 15 dana dostavi detaljan izveštaj i dokumentaciju o postupanju policije u ovom slučaju, “a posebno da li je ubijena žena prijavljivala Policijskoj upravi Valjevo nasilje bivšeg partnera, koji je, prema medijskim informacijama, i ranije prijavljivan za partnersko nasilje”.

Govoreći za naš list Lacmanovićeva podseća i na činjenicu da se svaka četvrta žrtva femicida obraćala institucijama za pomoć. “U nedostatku javno dostupnih institucionalnih podataka o broju femicida i okolnostima koje su im prethodile teško je zaključiti koliko je slučajeva nasilja prethodno bilo prijavljeno institucijama. Prema navodima medija, u svakom četvrtom slučaju femicida okruženje počinioca i žrtve moglo je imati saznanja da počinilac ima oružje jer se bavio poslom koji podrazumeva pristup oružju i nošenje oružja ili je oružje posedovao u vezi sa hobijem”, zaključuje se u nedavno objavljenoj analizi Autonomnog ženskog centra, koja je obavljena uz pomoć UNDP-a.

A u poslednjih 10 godina ubijeno je najmanje 340 žena, i to je zaista minimum jer reč je o slučajevima koji su stigli do medija. “Država se obavezala da će štititi svoje građane, a svakodnevica nas demantuje. Ne samo što postoje indikatori koji ukazuju na mogući femicid već postoje mnoge preventivne mere koje je država obavezna svojim građanima”, upućuje ova aktivistkinja govoreći o sveukupnoj atmosferi u zemlji u kojoj se preispituje vreme kada je žrtva odlučila da otkrije da je zlostavljana. Nadalje, dovode se u sumnju njeni motivi kao u slučajevima od početka godine kad su se ženama kačile etikete da prijavljuju da su silovane radi “pet minuta slave” i slično, dok se istovremeno već mesec dana relativizuje nasilje u Jagodini.

“Mi svedočimo tome da se ove žrtve zastrašuju, da im se preti, i ta atmosfera uopšte ne doprinosi razrešenju. Žrtve se u slučaju iz Jagodine uopšte ne ohrabruju da izađu u javnost i zaštite sebe, ali ja moram da podsetim da je krajnja i najbrutalnija posledica svakog rodno zasnovanog nasilja femicid. I društvo koje osuđuje žrtvu, koje je tera da ostane u nekom odnosu ‘jer ga je birala’ ili se kasno setila da se požali, indirektno učestvuje u ovom zločinu”, jasna je naša sagovornica, baš kao i njene koleginice iz drugih nevladinih organizacija koje već godinama upozoravaju na ove probleme u Srbiji.

“Nasilnikovo proganjanje i praćenje žrtve (26 procenata slučajeva), strah od nasilnika ili od ubistva prisutan kod žrtve (47 odsto slučajeva), ljubomora nasilnika (63 odsto slučajeva) i napuštanje nasilnika od žrtve (68 odsto slučajeva) prepoznati su kao visokorizični faktori koji mogu dovesti do femicida, naročito ako učinilac ima pristup vatrenom oružju. Skoro dve trećine evidentiranih femicida izvršeno je u privatnom prostoru, a svaki treći slučaj dogodio se u javnom prostoru, uz više svedoka u neposrednoj okolini. Dvostruko više femicida izvršeno je u gradskim nego u seoskim sredinama”, piše u pomenutoj analizi, u kojoj se ističe i da su od juna 2017. do juna 2020. ubijene 84 žene.

Inače, rezultati istraživanja sudske prakse o femicidima i pokušajima femicida (2017-2019), sprovedenog u okviru projekta “Iskorenjivanje i sprečavanje femicida u Srbiji”, pokazali su da pokušaj femicida i femicid učinioci najčešće vrše prema svojim sadašnjim i bivšim suprugama, vanbračnim i emotivnim partnerkama. Većina femicida i pokušaja femicida izvršena je u kući/stanu/dvorištu gde žena živi.

Istraživanje je pokazalo da su dominantni motivi za izvršenje femicida i pokušaja femicida bili ljubomora koja je nastala iz želje za isključivim posedovanjem partnerke, zbog nemogućnosti kontrole njenog ponašanja i upravljanja njenim životom, kao i osveta zbog raskida emotivne veze i bračne/vanbračne zajednice, mržnja i netrpeljivost zbog neuzvraćene ljubavi.

Prof. dr Nevena Petrušić, jedna od autorki istraživanja, ocenila je da o žrtvama pokušaja femicida ima veoma malo podataka u sudskim presudama iako su saslušane u postupku, a o žrtvama femicida ima još manje podataka jer ih najčešće daje počinilac.

“Ti podaci uglavnom nisu objektivni jer učinilac nastoji da opiše žrtvu i njeno ponašanje kao glavni faktor izvršenja femicida. Žrtve se opisuju kao ‘nevernice’, ‘alkoholičarke’, uvek spremne za svađu, osobe koje se nedolično ponašaju, napuštaju kuću, vređaju i slično, čime ‘izazivaju’ učinioca da mu ‘padne mrak na oči’. Čak i prilikom saslušanja članova porodice žrtava kao svedoka sud ne saznaje dovoljno o žrtvi i njenom životu pre nego što je ubijena. Stiče se utisak da se niko ne interesuje za žrtve kojih više nema”, rekla je dr Petrušić.

A iza ovih žena, bar kada su u pitanju žrtve u poslednjoj deceniji, ostalo je više od 400 mališana koji danas žive bez majki, a možda i bez oba roditelja, i u ko zna koliko teškim uslovima.

Istovremeno, Srbija usvaja sve neophodne propise, uključujući i novu Strategiju za borbu protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici za period od 2021. do 2025.

“Deceniju nakon usvajanje Istanbulske konvencije, uprkos zakonskom okviru, strategiji i protokolima, sistem zaštite od nasilja u Srbiji i dalje ima određenih nedostataka. Najveći problem predstavlja dominantna rasprostranjenost obrasca ponašanja da je žena vlasništvo muškarca”, smatra poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, govoreći o ovoj temi na Dan sećanja na žene žrtve nasilja (18. maj).

Koliki su dometi zakona?

Skupština Srbije je nedavno usvojila Zakon o rodnoj ravnopravnosti, za koji je predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović rekla da je “moderan krovni zakon”. Nekoliko dana ranije ona je zajedno s ministarkom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordanom Čomić predstavila Strategiju za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici za period od 2021. do 2025. Tom prilikom ministarka Mihajlović je rekla da Strategija nije važna samo zbog borbe protiv nasilja nego pre svega zbog prevencije, kao i da se nada da će i kroz akcioni plan koji je u pripremi mnoge stvari biti promenjene u odnosu na prethodne godine. “Kad smo krenuli u izradu Strategije uvek smo započinjali svaki sastanak i razgovor podsećanjem da je u prethodnih deset godina 320 žena izgubilo život u porodičnom i partnerskom nasilju i da svaki put kojim krenemo i svaki korak koji napravimo treba da doprinese da se taj broj ne uvećava”, mišljenja je Mihajlović.

Ministarka Čomić je uverena da se nasilje “bira, da ono nije nužno, kao i da se ne može bez dijaloga žena i muškaraca smanjiti i okruniti volja za nasiljem”. “Primena Strategije predstavlja jedan od vrhunskih ciljeva Vlade i društva da živimo pristojnije, da živimo bez nasilja na mestima na kojima jedemo, živimo i spavamo i da porodica prestane da bude opasno mesto za žene i muškarce”, ocenila je Čomić.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.