Na radaru: Relja Dražić

Izvor: Novi magazin

S. TIŠMA: Pošto smo u Nojzacu objavili prvu svesku Tišmine trilogije (Život pesnika), pripremajući se za promociju u Parobrodu čitam ponovo njegovu, meni najmiliju knjigu: Quattro stagioni. Podvlačim rečenice: „Svet je zagađen tumačenjima, lupetanjima. Kao da se tumačenjem može doći do istine. A u stvari, samo se pravi još veći haos. Iako, tumačenje je najviši užitak, prevođenje, velika je to moć, to preinačavanje, makar da je to samo laganje, krivotvorenje: otkriti naličje nečega“. Znači, biću oprezan 29. 7. u Parobrodu. Tišminu prozu inače karakteriše nešto neobično retko u našoj književnosti: diskretno servirana mudrost. Mada sa slabosubjektne pozicije svog ja-naratora neprestano tog „JA“ dovodi u pitanje, dotični je izvanredno obavešten, elokventan i pre svega MUDAR. Ta proza je, kako Astal kaže, niskorezolutivna, greška je u njoj od suštinskog značaja. Mogu se za ovo pozvati na reči Judite Šalgo: „da upravo netačne, a ne tačne, reči naglašavaju čulnost, da tek netačnost naglašava nesumnjivu realnost pojava. Ima li ičeg čulnijeg, opipljivijeg od greške, od zamenjivih, zamenjenih reči, od blistavih omaški, pogrešnih ljudi, ičeg stvarnijeg od zamenjenih biografija, podmetnutih izjava, ispremeštanih misli, lažnih priznanja na osnovu kojih gone ljude u aps i smrt.“ Eto, za ilustraciju jedno sećanje iz života:

MILENA: Danas me je moja životna sapatnica podsetila na jednu anegdotu s mojom majkom koja je bila s nama poslednje četiri godine svog života. Nije više najbolje čula, sem kad joj je bilo stalo. Elem, zbog previše vremena u ležećem položaju jednom je dobila opstipaciju i trebalo joj je objasniti kako da upotrebi supozitoriju. Izvadio sam je iz pakovanja i pokazao joj. „Ovo je čepić, treba sama ga staviš sebi, to će ti pomoći.“

„Šta je to?“ „Čepić!“ „Tepić?“ „Ne tepić, čepić!“ „Tepić?“

Bilo je letnje doba, heat wave, poklopac je počeo da klopara. Pokušao sam ipak izokola: „Mama, kako se zove ono čime je zatvorena ova flaša?“, pa joj pokazah na buteljku vina. „Štopl!“

AIDA: Na dan 11.7, kada su nam onda naši bosanski sunarodnici u Srebrenici svima urezali Kainov znak na čelo, HRT2 je emitovao film Quo vadis, Aida. Za divno čudo, mogao je i da se gleda i u Srbiji, ekran nije bio zatamnjen, kao kada utorkom ista stanica prenosi fudbalsku utakmicu Lige šampiona). Film je napravljen tako da kod jednih izazove gnev, a kod drugih stid. Mene je potkačilo ovo drugo. Razmišljam o tome kako bi se naša 3 (ili 4) južnoslovenska naroda mogla otarasiti svoje koljačke nastrojenosti. Ne pada mi na pamet ništa pametnije sem da se odozgo nametne vegetarijanska ideologija, da ne kažem obaveza. To bi već na srednji rok moralo doneti dobar rezultat. Istina, tražilo bi to izvesne pretpostavke. Na primer u Srbiji: predsednik vegetarijanac! Hm!? Znači, propala stvar. Doduše, s mene na uštap i sam volim da popapam čirke-paprikaš… Eto, već i sam  vlastodržac juče veli da na Balkanu izgleda svi iščekuju 2. poluvreme. To jest, da citiram naslov Astalove knjige: Grozota, ili…, Brkatog da ne pominjem…

Tekst je prenet iz Novog magazina.