Na radaru – Čedomir Šagrić

Izvor: Novi Magazin

Seksualnost

U dugom trajanju ljudskog društva verovatno nema fenomena koji je toliko provocirao pojedince i zajednice kao što je seksualnost. Ovu, jednu od najjačih ljudskih energija, nije bilo moguće lišiti odgovarajućeg statusa i mesta u društvu, čak i u zoru ljudske civilizacije. Prva ljudska društva bila su toliko ranjiva, da je aktivno ispoljavanje seksualnosti kroz visoki fertilitet bio moćan mehanizam zajednice za preživljavanje. Plodnost zato postaje kult, mitologija, srž budućih religijskih sistema, postaje vrhunska vrednost.

Kontrola

Prepoznata kao ogroman resurs zajednice, seksualnost je odmah postala i predmet interesovanja svetovnih i duhovnih vladara. To interesovanje ubrzo prerasta u kontrolu seksualnosti odnosno efikasni alat vladajućih slojeva da sve one koji to nisu drže pod svojom cipelom. Upotreba tog oruđa kroz različite pristupe traje sve do danas. Kontrolom ovog moćnog pokretačkog impulsa primenom religioznih, državnih i običajnih zakona kontroliše se cela osoba, a time i porodica, male zajednice i čitavi narodi. Takva kontrola otvara neograničene mogućnosti za manipulaciju i stvaranje društvene klime u kojoj je ispoljavanje seksualnosti dozvoljeno jedino ako se poistovećuje s plodnošću, kroz zadate načine upražnjavanja i sa jasnim ciljem rađanja novih podanika, a bez ikakvog bavljenja užitkom kao bazičnim pokretačem u seksualnom činu. Posebno “nemilosrdna” kontrola ženske seksualnosti potvrđuje koliki je značaj fertilitet predstavljao za vlastodršce u političkom, ekonomskom i vojnom smislu. Time postaje jasno zašto je seksualnost poistovećena s plodnošću, a imperativ rađanja novih podanika potpuno skrajnuo fenomen užitka.

Kazna i paradoks

Manipulativni aspekt kontrole uspevao je da kroz matricu grešnosti u odnosu na božije zakone ili otpadništva od društva kod ljudi razvije jak osećaj straha ukoliko ispolje seksualnost onako kako je osećaju, a ne onako kako su država i religija normirale. U grešničko-otpadničkom diskursu postalo je životno važno duboko sakriti svoje potrebe, nikada ne ispoljiti osećanja i ne uživati, a usput suditi i proganjati druge jer time progonjeni progonitelj potvrđuje: “Nisam ja taj koji žudi za telesnošću već ovaj do mene! Kaznimo ga zajedno!”. Postoji paradoks u kreiranju strogih normi kontrole seksualnosti: dominantno stvaranje tih pravila bilo je u rukama raznih “veća staraca”, onih koji su davno prestali da budu seksualna bića ili čak sopstvenu seksualnost nisu u dovoljnoj meri realizovali u mladosti. I eto jasne uloge frustracije moćnih pojedinca ili grupa u utamničavanju seksualnosti. To otvara i pitanje tretmana mladih, kao onih na čijem je telesnom potencijalnu postojanje ljudske vrste. Umesto pretenciozne ideje da išta zaključujem, predlažem da sebi postavimo sledeće pitanje: zašto je seksualnost i dalje društveni, a ne individualni resurs za dostizanje punoće života?

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.