Mokranjac pred vratima Evrope
Piše: Ljubiša Jovanović. Izvor: Novi magazin
Pre više od dve decenije sedeo sam u Bernu sa nekim od najvećih muzičara 20. veka. Između ostalih bili su tu i Orel Nikole i Zigfrid Palm, umetnici, ljudi kojima sam se neizmerno divio i čije reči sam upijao i te večeri. Reč po reč i došli smo do promocije muzičkog stvaralaštva u “istočnim” zemljama. Mađarska se izborila za status Bartoka i Kodaljija, Češka za Dvoržaka i Martinua, Slovaci za Janačeka, Poljaci su na temeljima Šopenove muzike izgradili čitavu nacionalnu kulturu, Rumunija je kroz muziku Eneska dospela do priznanja celog frankofonskog sveta, ruska klasična muzika je glavno oruđe čitavog naroda u promociji opštih nacionalnih vrednosti.
Došli smo tako i do neizbežnog pitanja – gde je tu Srbija? Postavili su mi sasvim jednostavno pitanje: “Ko je vaš najveći kompozitor?” Sva imena koja sam navodio okupljenima nisu značila ništa. Jednostavno nikada nisu čuli ni za koga i što je još tužnije, zapravo nikada nisu čuli ni jednu jedinu kompoziciju srpskog autora!
Ta noć je bila košmarna za mene. Bolelo me je saznanje da moja voljena zemlja nije nikada promovisala svoju muzičku umetnost van granica. Zaspao sam sa čvrstom odlukom da u svom životu učinim sve što je u mojoj moći da doprinesem afirmaciji stvaralaštva srpskih kompozitora i muzičkih umetnika uopšte.
Prva istinski velika i značajna pobeda izvojevana je 2006. godine, kada je orkestar Camerata Serbica, koji sam osnovao 2004. godine nastupila u Dvorani Berlinske filharmonije. Te godine je Camerata bila i zvanični promoter Milenijumskih ciljeva Ujedinjenih nacija. Uspeo sam da se izborim da izvedemo program iz mojih snova, onakav kakav sam priželjkivao one večeri u Bernu.
Orkestrom je dirigovao srpski dirigent Bojan Suđić, a među delima Baha i Mocarta našli su se i Milan Mihajlović, sa Bagatelama za violinu i solistkinjom Marijom Špengler, kao i fantastični koncert za flautu Oberon Zorana Erića u izvođenju najboljeg flautiste današnjice Emanuela Paija! Kao solisti pojavili su se još Vilfrid Štrele, solo violista Berlinske filharmonije, Lorenc Nasturika, koncertmajstor Minhenske filharmonije i Marinski orkestra, ali i Vesna Stanković i Ljubiša Jovanović.
Bilo je to jedno od najlepših večeri u mom životu. Svi zajedno smo se osećali plemenito, uzvišeno, moćno i kao sastavni deo kulturne Evrope!
Naredna velika prilika ukazala se mnogo kasnije, koji mesec pre početka pandemije. Nakon koncerta u Parizu, oktobra 2019. bio sam pozvan na “radni doručak” sa Jorge Šamineom (Predsednik Evropskog centra za muziku) i Sneškom Mihajlović Quaedvlieg (Generalni sekretar Europa Nostra u Briselu). Bio je to nezaboravan susret koji se pretvorio u višesatne konsultacije o načinu na koji se može pomoći jednoj skrajnutoj kulturi u srcu Evrope, kulturi Srbije. Tada smo prvi put ozbiljno spomenuli Stevana Stojanovića Mokranjca, kao jednog od stubova naše muzike koji ima u Negotinu očuvanu kuću kao i festival koji se oslanja na tradiciju muzike koju je ostavio svojoj naciji.
Prošle su više od dve godine. Sve vreme su uprkos pandemiji nastavljeni i intenzivirani kontakti. Uz pomoć Sneške smo maštali sve više o lepoj budućnosti srpske kulture. Jorge se pojavio aktivno, kao prijatelj i savetnik predsednika Makrona i tokom zvanične posete srpske Državne delegacije Francuskoj. Polako smo se bližili prvom cilju.
U poslednje dve nedelje smo napokon dobili dugo očekivane vesti. EU je dodelila sredstva Negotinu za potpunu rekonstrukciju Mokranjčeve kuće, a Jorge Šamine je dostavio predlog da se Mokranjčeva kuća pridruži “Asocijaciji kuća i muzeja Evropskih kompozitora”. Unutar asocijacije će biti muzeji Mocarta, Betovena, Bramsa, ali i svih velikih evropskih kompozitora u poslednjih nekoliko vekova. Napokon će i jedan naš autor da se ravnopravno pojavi uz najveće!
Direktor Ivica Trajković je odmah sa oduševljenjem reagovao na predlog da Muzej Krajine bude potpisnik zajedničkog ugovora, a Ministarstvo kulture je razumelo značaj ovakvog događaja za razvoj i promociju srpske muzičke umetnosti i omogućilo putovanje u Bužival, u kuću u kojoj je Bize napisao operu Karmen, u kojoj će se 3. aprila odigrati čin stvaranja Asocijacije.
Večeras je mejlom stigao dokument koji ćemo potpisati. Deluje fantastično ozbiljno, argumentovano, produhovljeno i okrenuto suštini budućeg muzičkog stvaralaštva na tlu Evrope. U srcu sam osetio duboki mir. Shvatio sam da će neke buduće generacije Evropljana možda znati imena srpskih kompozitora, bez pitanja? Možda će slušati dela nastala u Srbiji? Za moje shvatanje bogatijeg, ispunjenijeg života, to bi bilo dovoljno!
Ljubiša Jovanović, flautista, jedan je od najpoznatijih srpskih umetnika u svetu, redovni profesor flaute na FMU u Beogradu, gde je diplomirao i magistrirao u klasi prof. Miodraga Azanjca. Usavršavao se u klasi prof. Chiristiana Lardéa u Parizu i Aurele Nicoleta u Bazelu. Nosilac je “Diplome Superieur de Concertiste” na L’Ecole Normal Superieur de Musique de Paris 1983. Održao je više od 1.500 koncerata u 37 zemalja sveta i više od 200 masterklasova, dobitnik najprestižnijih nagrada. Njegovi snimci su zabeleženi na više od 50 CD izdanja, premijerno je izveo više od 120 koncertnih, solističkih i kamernih kompozicija srpskih autora. Četvrt veka radio je kao solo flautista Beogradske opere i baleta, Simfonijskog orkestra RTS i Beogradske filharmonije. Osnivač je i predsednik Orkestra Camerata Serbica, Festivala BUNT, umetnički rukovodilac i dirigent ansambala “Lola klasik” i Dečije filharmonije.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
