Moji filmovi uvek provociraju reakciju

Izvor: Novi magazin.

Entoni Hikling (Antony Hickling), anglo-francuski glumac i reditelj, bio je prvi internacionalni gost Merlinka festivala (2012), čime zauzima posebno mesto u istoriji ove cenjene manifestacije. Neumorni stvaralac je od tada stekao izuzetnu reputaciju na festivalima posvećenim LGBTQ stvaralaštvu i pravima, a snimio je više od 10 igranih, dokumentarnih i kratkih filmova. Njegove filmove karakteriše religijska simbolika i eksplicitni seksualni prikazi koji često brišu granicu između preteranog nadrealizma i realizma, a kritika ga poredi sa velikanima umetničkog filma poput Dereka Džarmana ili Pjera Paola Pazolinija. 

Bili ste prvi internacionalni gost na Merlinka festivalu, 2012. Sedam godina kasnije, Merlinka je renomirani festival sa širom publikom nego tada. Kako se sećate tog prvog dolaska, situacije u Srbiji i prijema vašeg rada?

U to vreme sam pravio svoje prve korake u svetu filma i bila mi je čast što sam pozvan. Sećam se predivnog belog grada i tople dobrodošlice. Svestan sam i da početak festivala nije bio lak. Povratak ovde me je naveo da promislim o putu koji sam prešao od poslednjeg dolaska u Srbiju. Pomogao mi je da razmotrim gde sam bio tada, a gde sam sada kao autor filmova. Naposletku i gde sam se zaputio. Pratio sam, takođe, rad Predraga Azdejkovića i Merlinka festivala tokom ovih godina. LGBTQ festivali simboli su slobode i veoma su značajni u afirmaciji LGBTQ prava širom sveta. 

Bili ste aktivni u pozorišnim produkcijama pre početka rada na filmu. Koliko je to iskustvo uticalo na vaš kasniji rad?

Činjenica da sam se obrazovao i radio kao glumac značajno mi je pomogla u rediteljskom radu, najpre, da bolje razumem glumački proces. Takođe, evidentan je uticaj pozorišta na moje pisanje i režiju. Kao autor osećam da sam definitivno inkorporirao scenske umetnosti u svoj filmski rad. Volim i ohrabrujem sjedinjenje ova dva sveta.

Kritika poredi vaš rad sa rediteljima poput Dereka Džermana, Pitera Grinveja, Pazolinija… Kako vi vidite tu vezu? Koji reditelji su najviše uticali na vas?

Oduvek sam bio otvoren za Džermanov uticaj na moj rad. Otkrivanje njegovih filmova je za mene bilo revolucionarno, to je bio jedan od razloga zašto sam počeo da se bavim filmskom režijom. Kao savremeni queer filmadžija, dopuštam sebi da budem pod uticajem starih majstora. Radi se o prepoznavanju prošlosti i njenoj rekontekstualizaciji kako bi reflektovala savremeno društvo.

Radovi pomenutih autora bili su inovativni, i još uvek su to do određene mere. Pomerali su granice, provocirali i stvarali nova kreativna prostranstva. Svi su bili kontroverzni, istovremeno su ih voleli i mrzeli. Tokom godina školovanja u Mančesteru i Parizu imao sam vremena da dubinski istražim i otkrivam stvaralaštvo mnogih queer umetnika i reditelja, što je svakako imalo uticaja na mene kao filmskog autora. 

Na koji način balansirate između angažovanih poruka, filozofskih ili političkih stavova u svojim radovima, i takozvane čiste umetnosti u svojim filmovima? Šta vam je važnije?

Umetnost ima i politički značaj. Lično, ne trudim se da imam politički stav, već da budem iskren prema sebi. To mi je uvek cilj. Dosad nijedan od filmova nisam napravio kako bih bio voljen, već da bih bio iskren. Oduvek sam osećao da, ako budem takav, pronaći ću neku istinu koja na određenom nivou može da komunicira sa publikom. Tragam ne da bih udovoljio drugima, već da bih isprovocirao neku vrstu promene kroz umetnost. 

U nekim intervjuima pomenuli ste da su vaši filmovi inspirisani autobiografskim, ličnim iskustvima. Kako se osećate kad tako izlažete vašu intimu, na veoma delikatne teme?

Mnogi umetnici koriste svoje lično iskustvo kao polaznu tačku za stvaralaštvo: Marina Abramović, Luiz Buržoa, da pomenem samo neke. Mislim da to potiče od ideje o istini. Svi moji filmovi su prožeti veoma stvarnim iskustvima, što znači da su oni veoma intimni. Ipak, budući da sam se bavio i pomirio sa svojom prošlošću, to mi je omogućilo da svoja iskustva iskoristim kao polaznu tačku za rad. Povremeno je teško jer sam prilično izložen, ali naučio sam kako da se zaštitim. Zapravo, kreativni proces transformiše ta iskustva u nešto drugo – u umetnost. 

Religija je važna tema u vašim filmovima. Naravno, ona je i oduvek bila prisutna tokom istorije umetničkog izražavanja. Koji je vaš pogled na tu temu i kako je koristite u filmovima?

Religija je sveprisutna u mom stvaralaštvu, jer je bila veoma zastupljena u mom detinjstvu. Nedavno sam pročitao izjavu Abasa Kijarostamija, koji kaže da je “stvaranje filmova refleksija na naše detinjstvo”. Tako je i sa mojim filmovima, pa je i religija neizbežna kao tema. Nedavno sam bio u Brazilu, gde je jedno od pitanja, posle projekcije filma Little Gay Boy, bilo “kako je moguće napraviti takav film u religioznom okruženju”, uzevši u obzir da je religija još uvek veoma uticajan deo brazilskog društva. Ovo dokazuje da je religija ne samo važna istorijska tema, već i da je veoma prisutna u savremenom dobu. 

Prisutni ste i cenjeni na LGBTQ festivalima širom sveta. Kakvo je vaše iskustvo sa klasičnim filmskim festivalima i publikom u različitim zemljama?

Zanimljivo je da su klasični festivali uglavnom bili veoma otvorenog uma i gostoljubivi. Moj film Frig, na primer, prvo je išao na standardnije festivale, a tek potom je prešao na LGBTQ polje. Očigledno je da prelaženje granica i odlazak na teritoriju gde publika nije nužno upoznata sa ovakvom vrstom filmova može da bude ponekad zastrašujuće, ali istovremeno i uzbudljivo, jer nikad ne znate šta da očekujete. Izgleda da moji filmovi provociraju reakciju gde god da su prikazani, tako da sam se navikao na takvu situaciju. Ako je to ikako moguće. 

Kako vidite queer film u ovom trenutku istorije filma, a kako sa stanovišta političke borbe za LGBTQ prava?

Vidim da se stvari pomeraju na bolje. Uzmite Merlinku za primer – gde je festival bio nekada, a gde je danas. Veoma prihvaćen i cenjen kao važan festival u Srbiji. Sličan razvoj sam viđao širom sveta na različitim festivalima. Ove manifestacije, u određenoj meri, prikazuju i sam razvoj društva u kome se razvijaju.

Gej brakovi, trans i LGBTQ+ prava nastavljaju da se poboljšavaju širom sveta. Međutim, reagujući na ove izvojevane slobode, neke zemlje su počele da rade baš suprotno – povećavaju pritisak i umanjuju ta prava. Kao rezultat toga, pripadnici LGBTQ+ zajednice su zapravo u opasnosti, dok se u nekim zemljama boje čak i za svoj život. Na primer, nakon dolaska Bolsonara na vlast u Brazilu, tamo je značajno povećan pritisak na trans zajednicu.

Kao što znamo iz istorije čovečanstva, izborena prava vrlo lako mogu biti oduzeta, što znači da uvek moramo biti na oprezu. To se ne odnosi samo na LGBTQ+ zajednicu, već i na sva ljudska prava. Za primer možemo da uzmemo abortus, rasizam, ili antisemitizam, pa čak i ekologiju. Zbog toga su festivali poput Merlinke toliko značajni. Jer prikazuju naše filmove, a čuju se i naši glasovi. Merlinka nije bitna samo za LGBTQ+ već i za slobodu govora, i slobodu uopšte.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.