Miodrag Tabački – Pozornica je prostor beskrajan

Razgovarala: Miroslava Pudar, Izvor: Novi magazin

Puno toga se ispodešavalo i promenilo u pozorištu od kad sam počeo da se bavim ovom svojom profesijom, do danas – primetio je Miodrag Tabački prilikom otvaranja retrospektivne izložbe u zrenjaninskom muzeju. Jednu veliku karijeru koja ima svetski kontekst, jer je Tabački jedini scenograf sa ovog prostora koji ima i međunarodne nagrade i priznanja, sam autor odlučio je da predstavi izložbom Miodrag Tabački – život i delo, gde su se našli dokumenti i radovi vezni za život, školovanje, umetnički i univerzitetski rad, kao i nagrade i priznanja.

Ono što nije moglo da stane u izložbeni salon muzeja, našlo se u video materijalu. Pored toga izložbu prate originalni pripremni radovi za pozorišne predstave, scenografije i kostime, kao i likovni radovi koji su nastajali tokom njegovih gimnazijskih dana u Zrenjaninu i kasnije tokom studija, pa i dve godine nakon toga. Svakako vredna pažnje su likovna scenska rešenja, koja su omogućavala autoru da i dosad samostalno izlaže. „Scenska rešenja prikazujem akademskom slikom, skicom ili crtežom i ona kao takva tada mogu da postoje i van pozorišnog ili scenskog čina. Uspevao sam da pored pedagoškog rada imam i svoju ličnu, umetničku karijeru, do čega mi je bilo vrlo stalo“, objašnjava za Novi magazin Tabački.

MNOGO PUTA PRVI: O tako posebnom i jedinstvenom profesionalnom putu govori više od tri stotine scenografija, više od stotinu kostimografija dramskih dela, opera, mjuzikala, baleta i lutkarskih predstava, mnoštvo domaćih i stranih priznanja. Prvi je predstavnik primenjene umetnosti primljen u SANU, prvi i jedini s ovdašnjih prostora scenograf uvršten u Svetsku enciklopediju umetnosti spektakla druge polovine 20. veka. „Iz pozicije u kojoj se trenutno nalazim, u Akademiji nauka koja je moju profesiju prepoznala kao umetnost i primila me u umetničko odeljenje, imam ozbiljan zadatak da to poverenje na određeni način i opravdam. Da pokušam da pronađem odgovore na pitanja šta treba uraditi da se moja profesija razvije i dalje ide u pravcu umetosti a ne zanata. Scenografija nema svoje teoretičare, pa čak ni kritičare. Na tome treba dosta raditi. Tako da je neminovno da sada anliziram i pratim situaciju ne samo na tržištu, več i u školama i na fakultetima gde se taj predmet studira. Da pratim način i vidim kako postići to što sam i sam, tokom svoje krijere, postigao“, navodi Tabački.

Kako je primetio, scenografija pruža bezbroj mogućnosti, može se beskrajno menjati, jer pozornica i pozorište su prostor gde nema kraja ukoliko postoji prava inspiracija. „Uvek krećem od pokušaja da zamislim predstavu i nešto kažem. Zavisi od komada, od inspiracije. Uvek sam imao potrebu da pokažem u svom radu ko igra ili gde se radnja dešava. Bar da doprinesem utisku kako se to dešava, da li je to nešto vedro, prijatno, pevljivo ili je to neka drama, skučen i pritisnut prostor. Uvek sam imao potrebu da dam vizuelnu komponentu tome o čemu predstava govori“, objašnjava scenograf.

U ZRENJANINU SVE POČELO: Tabački je svoju prvu scenografiju postavio 1973. u Zrenjaninu. Bio je to početak jedne plodne saradnje koja će se nastaviti sa rediteljem Ljubišom Ristićem, a rađena je predstava Bernadra Šoa To se nikad ne zna. Ukupno je u zrenjaninskom pozorištu scenografski osmislio sedam predstava, poslednju za komad, Heroj nacije, 2007. u režiji Egona Savina.

Sem toga, priređena je u Zrenjaninu njemu u čast izložba u Savremenoj galeriji, a otvorio ju je Jovan Ćirilov, kada je 1991. na Susretu profesionalnih pozorišta Vojvodine dobio nagradu za likovnu opremu lutkarske predstve Bajka o Kralju Jelenu. Izlagaće još jednom, 2008. u Narodnom muzeju, gde se sada ponovo vraća. Za posetioce koji bi pogledali ovu izložbu, korisno je da znaju da će Narodni muzej Zrenjanin u narednom periodu organizovati i stručna vođenja. Vrlo je verovatno da će sresti i autora lično. „Prvi deo izložbe, biografski, prvi put je bio u javnosti prilikom obležavanja pedesetogodišnjice mog rada u Galeriji nauke i tehnike SANU pre dve godine. Čini ga 49 panoa na kojima je prikazano tačno toliko godina mog rada. Na to sve, dodati su za ovu izložbu novi panoi koji prikazuju moj dolazak u pozorište u vreme osnovne škole i gimnazije i prvih priredbi i predstava u kojima sam učestvovo. Zatim, iz vremena studija i dve godine nakon diplomiranja. Na taj biografski deo izložbe prvi put sam dodao i moje prve, gimnazijske slikarske radove kao i prve studentske radove“, kaže Tabački.

APLAUZ ZA SCENOGRAFIJU: Prisećajući se aplauza za scenografiju, koje je dobijao, dotakao se 1977. i jednog teksta pozorišnog kritičara koji je napisao da je u glavnoj ulozi Miodrag Tabački jer je to bila godina u kojoj je ostvario značajan broj predstava u beogradskim pozorištima. „To može da bude kvalitet scenografije ali mislim nije nešto što je protiv pozorišne predstave. Više puta mi se desilo u pozorištu, da na otvorenoj sceni bude aplauz pre predstave. Moje iskustvo sa tim aplauzom na sceni nije da je to smetalo komadu, naprotiv, to je bio lep uvod. Nekad se dešavalo da bi tokom predstave, prilikom menjanja dekora, publika reagovala. Prvi takav aplauz je bio 1974. na Susretim profesionalnih pozorišta Vojvodine, tada smo bili u Somboru sa subotičkom predstavom koju je režio Ljubiša Ristić. U jednoj sceni, gde je logor sa šatorima, a u drugoj sceni staro kupatilo, u roku od nekoliko sekundi dok se dekor menjao, pukao je aplauz“, kaže scenograf.

Bio je to slučaj i sa njemu omiljenom baletskom predstavom Karmina burana Karla Orfa. „To je najviše igrana i najviše nagrađivana moja predstava. Radio sam scenografiju čiji je deo bio ogroman kostim ispod kog se nalazio operski hor. I uvek je reakcija bila ista, aplauz čim se podigne zavesa. Sarajevska predstava je gostovala na svim većim operskim scenama Jugoslavije, na Dubrovačkim letnjim igrama, Baletnom bijenalu u Ljubljani, u Izraelu, Nemačkoj i svuda je publika dobro prihvatala“, navodi Tabački.

IZAZOVI PROFESIJE: Osvrćući se na ispunjene godine u svojoj karijeri, primećuje da su zadaci koji se danas postavljaju pred scenografe različiti od nekadašnjih. „Danas u pozorištu vizuelno manje govorimo i manje se mešamo u radnju, nego što je to bilo nekad. Situacija je takva i produkcije su takve, da scenografija i kostimografija zapravo dobijaju drugu formu i drugačije zadatke od onih koji su stavljani pred moju generaciju ili one pre mene. Iako postoji od kad i pozorište, scenografija nije prihvaćena u dovoljnoj meri. Čak se menjaju imena te profesije jer je od scenografije postala dizajn, pa je danas i instalacija“, objašnjava Tabački.

Primećuje i da je profesija scenografa dosta ugrožena, i da uslovi za rad nisu takvi kakvi su nekad bili. „Čini mi se, generalno, kao što u antici ne postoje promene dekora, već se sve igra u jednom prostoru, tako danas u pozorištu sve više imamo takvu situaciju da se igra sa stolom i nekoliko stolica. Neću uopšte da govorim o aspektu materijalnih troškova. Samo ću reći nešto vezano za samu realizaciju. Mi smo sad u velikom problemu jer je velika kriza sa pozorišnim radnicima i radionicama. Prosto se ti neki pozorišni zanati potpuno gube i gase a učili su se na licu mesta, jer nem škole za njih. Konkretno, pozorišno skilarstvo zamenjuju printovi i štamparije. Da ne pričam o tome što je stolarski posao u pozorištu apsolutno drugačiji i lošije plaćen, pa se odlaskom u penziju ta mesta ne popunjavju. Tako da su radionice u problemu“, primećuje, na kraju, sagovornik Novog magazina.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.