Milutin Petrović: Ozbiljno i kvalitetno može biti i popularno

Razgovarala: Monika Husar

Nakon uspešne festivalske premijere na Festivalu evropskog filma Palić, publika u Srbiji imala je priliku da film Nečista krv – Greh predaka reditelja Milutina Petrovića pogleda u Vrnjačkoj banji, 13. avgusta na otvaranju 45. Festivala filmskog scenarija, a potom je planirana projekcija u Smederevu, 20. avgusta na svečanom otvaranju četvrtog Dunav Film Festa i 22. avgusta u Nišu, na 56. Festivalu glumačkih ostvarenja – Filmski susreti. Beogradska bioskopska premijera zakazana je za 24. avgust u Kombank dvorani (19.30) i dvorani Cineplexx Galerija Belgrade (20.30), a bioskopska distribucija u Srbiji i celoj Evropi počinje istovremeno, 26. avgusta.

O jednom od najvećih filmskih poduhvata domaće produkcije u poslednjih par godina Milutin Petrović govori za Novi magazin.

Govorili ste u nekoliko intervjua da jedva čekate da publika vidi film. Kakvi su vaši utisci sada, nakon festivalske premijere na Palić film festivalu, i nagrade publike koja je usledila?

Utisci su veoma ohrabrujući. Reakcija publike je moglo bi se reći onakva kakvoj smo se nadali kad smo snimali ovaj film. Ljudi sa festivala kažu da za 25 godina nikad nisu čuli takav aplauz. Zatim smo dobili i nekoliko izvanrednih kritika. Znao sam da je ovo jedan veoma ozbiljan film, ali zbog danas uvreženog mišljenja da navodno publika voli samo neke lakše sadržaje, malo sam strepio. Međutim eto nas na pragu otkrića u drugoj deceniji dvadeset prvog veka – izgleda da je moguće da nešto bude ozbiljno, kvalitetno, a takođe i popularno.

Mnogi reditelji govore o procesu stvaranja filma kao o posebnom užitku zbog koga stvaraju, dok je drugima zadovoljstvo upravo u deljenju filma sa publikom. Šta je vama od ta dva važnije, i u kojoj fazi najviše uživate?

Većina filmova koji su me formirali bili su veoma komercijalni, dakle potpuno komunikativni. Sa druge strane u vreme u kome sam ja odrastao avangardna umetnost je bila nešto što je izgledalo kao pobednička sila, nešto što će zauvek promeniti, u stvari uzdići svet oko nas. Ne bi se reklo da se to dogodilo, međutim mnogi iz moje generacije prirodno nose tu neku vrstu baklje, svetlosti koje je stvorio pop-art, konceptuala, minimalizam, fluksus… To je moja osnovna škola, moj zavičaj. Studentski kulturni centar sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Ali nikad zbog toga nisam imao problem da obožavam klasičan Holivud, ili recimo klasičnu rusku literaturu. Dapače. Evo, Nečista krv – Greh predaka je sa jedne strane klasičan film, ali i neka vrsta koncepta, da režiram po tuđoj zamisli, da se stavljam u kožu Voje Nanovića dok dajem najiskrenije sve od sebe. A uživanje je srednje ime za sve to. Imamo mi malu grupicu, zezamo se da je sekta, kojoj je pravilo – first fun then art. Ako nema zabave nema ni umetnosti. Prvo gucneš malo vina pa slikaš devojke iz Avinjona.

Dug je put koji je film Nečista krv – Greh predaka prevalio poslednjih decenija. Od romana Bore Stankovića, preko scenarija Voje Nanovića, do adaptacije Milene Marković, opsežnih priprema za snimanje… Šta je to što vi vidite na kraju tog putovanja, a šta je ono što osećate?

Veliki ponos i ozbiljno zadovoljstvo. Miša Radivojević kaže da je praviti film gotovo uvek kao porinutu Titanik, a na drugu obalu doći posle brodoloma na nekoj dasci, jedva živ. E pa mi smo porinuli jedan ozbiljan brod, proveli ga kroz razne oluje, izbegli sante, prebrodili pobune i iznemoglost posade i na kraju dovezli ga celog na obalu gde smo i krenuli. Šta je lepše osetiti? Lično mi je najdraže da je film uz sve što se o njemu može misliti i kul. Za sve ostalo zasluge pripisujem Voji, pa zatim celoj ekipi, ali to što je film još i kul, e to je moje.

Producent Nečiste krvi je This and That produkcija iz Beograda, poznata po dobrim projektima i kvalitetnoj produkciji i realizaciji. Kako ste se našli?

Kad sam pronašao scenario znao sam da je za ovakav projekat potreban veliki producent. Ovo je baš onako, produkcijski film. Zvao sam jednog koga poznajem, ali taj nije našao za shodno da se vidi sa mnom. Onda mi je prijatelj preporučio Snežanu van Houwelingen, koju uopšte nisam poznavao. Zvao sam je, ona je pročitala scenario, reagovala bukvalno isto kao i ja, i od tada je sve kao neka bajka. Bajka sa puno muka, sa prolaženjem kroz šume trnove ružice, susreta sa raznim aždajama, ali na kraju ipak bajka sa srećnim krajem. Možda to zvuči pretenciozno, ali mislim da su nas kroz sve provele negde odozgo duše Bore i Voje. Kao da je njima posthumno ostalo da se ovako nešto napravi. Snežana i njen tim mladih profesionalnih saradnika i autora učinili su ovaj poduhvat mogućim. Za mene je ovo baš veliki korak, ali ja sam stariji čovek, kroz svašta sam prošao. Mislim da će za This and That i ceo taj tim ovo biti odskočna daska u još veće projekte.

Zajedno sa rediteljima Sašom Radojevićem i Jelenom Marković godinama unazad snimali ste niskobudžetne art filmove koje je kritika znala da ceni, afirmisali ste Garažni film u Srbiji kao relevantan filmski žanr/pravac, ali se šira publika, ona koja voli komercijalni domaći film nije upoznala dovoljno sa vašim radom. Sada su oči javnosti usmerene na vas, i kako vam se čini ta pažnja, brine li vas pritisak popularnosti?

Jao, pre neki dan prepoznala me je jedna kasirka. To jeste malo čudan osećaj, ali nije to ni izbliza pritisak kakav imaju zaista popularni. Gledao sam Bjelu dok sam snimao film, to šta sve moraju da podnose zaista popularni ljudi, to je stvarno kao neki krst koji se nosi. Pri tom mora da se nosi sa velikim osmehom. Dok se snima selfi sa nekim prolaznikom. Važno mi je da naš film, a potom i serija dožive taj pritisak popularnosti. Zbog toga sam i ja tu, da ako treba podmetnem svoja garažna leđa. Ali što se filma tiče priželjkujem i nadam se uraganu, a ne samo popularnosti.

Film prati porodicu Hadži-Trifuna, uglednog srpskog domaćina u vreme patrijarhalne Srbije. Mnogi se slažu da je Dragan Bjelogrlić odigrao ulogu svog života. Kako je tekla ta saradnja, imajući u vidu da on nije samo glumac, već i vrlo iskusan producent i reditelj?

On je uvek imao prirodni talenat. Zatim je stekao veliko iskustvo i filmsko i životno. A sad kad je veoma uspešan producent i reditelj, to je čovek sa kojim možeš samo da poželiš da radiš. Zna svaki segment posla, svaku krivinu koju snimanje može da odvede u stranputicu, zna sve tehničke zavrzlame, zna šta je montaža, šta je mikrofon, gde se stavlja muzika, koji objektiv je na kameri, svaki tehnički detalj našeg posla. A onda sa svim tim znanjima stane u kadar i glumi tako da se gluma uopšte ne vidi, što je u stvari vrh tog segmenta umetnosti na filmu. To će videti svako ko bude gledao film, ali ono što neće videti je vrednost i količina njegovog rada na raščivijavanju scena koje smo obavili na probama. Takođe i jedna velika osobina onih koji igraju glavne uloge, koje se takođe, ne bez razloga zovu i noseće uloge, a to je jedna velika energija i obzirnost prema svojim partnerima i celoj ekipi koja snima film.

Ženski likovi u filmu, i to više njih, su vrlo atipični za vreme u kojem se radnja filma dešava. One su slobodne, samosvesne, borbene i ne ćute. Čiji je to doprinos, vaš, Vojin, Milenin ili svih zajedno? Kako ste vi videli te žene i koliko ste od te vizije uspeli da pretočite u film kroz rad sa sjajnim glumicama Nelom, Anđelom, Katarinom i drugima?

Bora je to. Mi ostali smo doprineli tako što smo takve stvari ukapirali. To nije tako jednostavno, zato što Bora nije bio sasvim eksplicitan oko takvih pitanja. Nije ni smeo u to vreme, a zatim to je toliko delikatno i višeslojno pitanje da Bori nije ni na pamet padalo da o tome kaže nešto plitko ili jednodimenzionalno. Pre neki dan sam pročitao izjavu nekog čuvenog fotografa – ne možeš praviti portrete ako ne obožavaš ljude. Isto važi za filmove. Obožavam bića koja pozajmljuju svoja postojanja filmovima koje pravim. Ustvari obožavam ta bića i u svim filmovima čiji autori su sposobni da to shvate. Iskreno ih obožavam i to im i govorim. Ponekad se neka dramska umetnica skoro uvredi zbog toga i misli da je moj pogled na njih plitak i bez razumevanja za “duboke vode pronicanja u lik i traženje sukoba i postupka”, dakle sve ono što su ih godinama učili njihovi profesori. Ali meni je nemoguće drugačije da radim. Moram da ih volim i da mislim da su specijalna bića koja zaslužuju da budu uokvireni filmskim kadrom i tako postanu veći od života. Sva sreća moja žena me razume pa mi toleriše rečenice i ponašanje koji možda liče na flertovanje ili čak i zaljubljenost. Ali meni je to jedini način da učinim da publika bude zaljubljena u Anđelu, Katarinu, Nelu, Milicu, Vaju, Teodoru, ali i Bjelu, Marka Grabeža, Nedima, Milutina…

Divlji istok kao poseban žanr, pominjali ste ga u vašim nastupima prethodnih dana, po čemu je specifičan, i šta ga odlikuje?

Pa gledajte, po svemu, po događajima, bojama, običajima, oružju, konjima, nakitu, muzici, pa čak i po istoriji, borbama, pobunama, ratovima, državnim udarima, hordama divljih plemena, po svemu su Balkan, Mediteran i Bliski istok zanimljiviji od Teksasa. Dobro možda ne baš po muzici u poslednjih sto godina. Ali svakako jedino bolje što su oni imali su filmske produkcione kuće. Možda i državne službe koje se bave propagandom. Neka čudna muka, čak možda i neka vrsta mazohizma, a verovatno i neke velike sile, one koju često nazivaju teorijama zavere, sve to je realno učinilo da je filmska i svaka druga slika o nama sa ovih podneblja takva kava je. Puna predrasuda, blatnjava, crna. Onda smo izgleda i sami poverovali u tu sliku. Zanimljiv je pandur u nekoj zabiti u Americi, a neki Srbin, Sirijac, Libijac i Rus je tu da govori čudnim akcentom, ima ožiljak i planira da postavi bombu usred Vašingtona!? Aman. Velika mi je želja da ovo što smo uradili vole milioni ljudi u Turskoj, Libanu, Egiptu, Siriji, Jordanu. Na tim prostorima živi oko trista miliona ljudi. Ljudi, ne čudnih antagonista zbog kojih pati francuski mirovnjak ili CIA snajperista koji tako nežno voli svoju ženu. Ok, francuski mirovnjak voli i svog dečka. Baš sam ponosan što smo i Bora i Voja i Milena i ja i Bjela i Anđela i Katarina i This and That produkcija napravili nešto ni nalik onome što izlazi iz tora u koji su nas uterali.

Merkate li sledeći scenario, i šta će to biti, šta biste želeli da režirate sledeće?

Ah, pa ja se ovim bavim već nekoliko decenija, puna je glava i pune su fioke želja. Prvo da se desi bioskopska distribucija filma Nečista krv – Greh predaka, pa onda da se gleda serija, pa na neko dobro skijanje, pa da vidimo šta producenti kažu. Ali svakako prvo fun then art.

Lična karta

Radnja filma Nečista krv – Greh predaka dešava se pre Sofkinog rođenja i prati priču o njenom dedi Hadži Trifunu, uglednom srpskom trgovcu, koji pokušava da očuva mir sa turskim vlastima, ali i održi svoj ugled i uticaj u Vranju, važnoj turskoj varošici u blizini granice sa oslobođenom Srbijom. Dok Trifun priprema dva sina da ga naslede na poziciji vođe među srpskim narodom, muke mu stvaraju ne samo moćni turski begovi nego i sama njegova porodica. Trifun donosi niz teških odluka koje će kasnije uticati na njegove potomke, junake iz romana Nečista krv.

Uloge tumače Dragan Bjelogrlić, Anđela Jovanović, Katarina Radivojević, Feđa Štukan, Tim Sejfi, Nela Mihailović, Marko Grabež, Aleksandar Ristoski, Nedim Nezirović, Dejan Bućin, Teodora Dragićević, Milica Gojković i Vaja Dujović. Film je rađen po scenariju Vojislava Nanovića, koji je adaptirala Milena Marković. Za scenografiju je bio zadužen Milenko Jeremić, koji je sa svojim timom za potrebe filma izgradio rekonstrukciju Vranja iz 19. veka, dok je veličanstvene kostime epohe kreirala kostimografkinja Marina Medenica. Producent filma je Snežana van Hauvelingen, a film je nastao u produkciji This and That Productions.

Ovaj film podržali su Filmski centar Srbije, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, MEDIA fond Kreativne Evrope i Delegacija EU u Srbiji.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.