Milica Kralj: Građani moraju da povrate svoju moć!

15. Jul 2021.
Hrabrost je spustila pogled pred Aleksandrom Obradovićem iz valjevskog Krušika. I tako ide, poklekla pred strahom da ne sretne neko lice koje bi je postidelo, neke poštene oči, umesto da se, kao i svaka Hrabrost, bori da savlada strah, kaže Milica Kralj, pozorišna rediteljka.
SKUPSTINA SLOBODNE SRBIJE - KZN
Milica Kralj. Foto: BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIC

Razgovarao: Velimir Perović

Ništa veliko se ne može desiti bez velikih ljudi. Narod koji ima velike ljude može biti najponosniji, najplemenitiji i najuzvišeniji. Međutim, šta se dešava s narodom koji je izrodio Teslu, Pupina, Karađorđa, Mišića, Stepu, Andrića, Paju Jovanovića, Miću Popovića, Pavića …?

Zašto je taj narod danas pao na najniže moguće grane? Zašto ćuti? Zašto trpi polusvet? Gde su se izgubili hrabrost i dostojanstvo, i borba za slobodu življenja i stvaranja? Zašto mu je sita guzica važnija od bilo kojeg opšteg interesa, pa čak i od budućnosti svoje dece? Zašto ćuti pred pljačkom, bezakonjem, razvratom…?

Ima taj narod i danas mnogo velikih ljudi, a ne samo Đokovića, ali kao da ih nema jer su mnogi od njih zaćutali.

Jedna od onih koji ne ćute je Milica Kralj, pozorišna rediteljka i članica udruženja Skupština slobodne Srbije, koja do perfekcije precizno skenira uzroke i posledice entropije društva u Srbiji.

Milica Kralj je režirala veliki broj predstava u Beogradskom dramskom pozorištu, Zvezdara teatru, Ateljeu 212, Madlenijanumu… Za svoj rad dobila je brojne nagrade i priznanja.

U intervjuu za Novi magazin kaže da je hrabrost u Srbiji spustila glavu: “Zgazili su nas oni koji halapljivo gaze sve zarad ličnog bogaćenja jer smo im bez reči pustili da izgaze ljude s kičmom.”

Kad smo razgovarali u leto prošle godine kazali ste da bi za našu stvarnost valjalo izmisliti novi žanr. Kako biste danas definisali i opisali situaciju u kojoj živimo?

Verovatno bi najbolje bilo da prepišem odgovor. Jer, u suprotnom, morala bih da konstatujem da smo za godinu dana dodatno posrnuli kao ljudi, da ili lažemo do padanja u nesvest ili gutamo laži sa uživanjem, podvodimo decu sa osmehom, upijamo lekcije o poštenju od lopuža, ugledamo se na moralne nakaze, obožavamo ništake, o bitkama slušamo od dezertera, maštamo da se ostvarimo kao udvorice, izdajemo čestite ljude za lulu duvana…

Mogla bih da ređam još da sam po prirodi mračna, ali nisam. I dalje tražim ljude u ljudima i čudim nam se. Okolnosti koje definišu našu “situaciju” su toliko neuverljive, nelogične, da ih je eventualno moguće literarno opisati, ali ih je teško naglas izgovoriti, a i dalje verovati da ste zdravi u glavi.

Šta se desilo s hrabrošću i dostojanstvom ljudi?

Hrabrost je spustila pogled pred Aleksandrom Obradovićem iz valjevskog Krušika. I tako ide, poklekla pred strahom da ne sretne neko lice koje bi je postidelo, neke poštene oči, umesto da se, kao i svaka Hrabrost, bori da savlada strah. Dostojanstvo više ne postoji, a čini se da je ljudima i dosadilo kao tema. Ljudi poput Obradovića, Marije Lukić, Milovana Milivojevića, Milana Jovanovića, Srđana Škora tek su tu da vas sete na dostojanstvo kao pojam na kojem bi ljudsko biće moralo da se temelji.

Zgazili su nas oni koji halapljivo gaze sve zarad ličnog bogaćenja jer smo im bez reči pustili da izgaze ljude s kičmom. Dok smo se otimali o džabe paradajz zanemarivši muku onih koji ga za džabe dele. “Pa šta.”

Što bi rekla Ana Brnabić, “detonirali” smo i na kulturnom i na duhovnom planu.

Jesmo, i delovi tela su nam od detonacije razasuti po belom svetu. Na primer, delovi moje duše su detonirani, pa pali u Kanadu i Ameriku – tamo su mi kume s kojima sam želela provesti život i deliti sve radosti i tuge koje on nosi. Jedne je tamo odveo onaj koji je obećao da “Niko ne sme da nas bije”, druge oni koji su obećali da će “Lustrirati sve koji su obećali da ‘Niko ne sme da nas bije’, pa nas tukli”, a treće je tamo razneo ovaj što kaže “Nemojte da lažete da vas je neko tukao”.

Sve u svemu, začarani krug jednih te istih faca detonirao nam je budućnost i poklonio je dalekom svetu. “Pa šta.”

Koliko će nas koštati taj skok unatrag?

Zanemarivanje kulture i duhovnosti ne može da se objasni “koštanjem” jer nema cenu. Mi posledice totalnog kulturološkog i duhovnog sloma upravo živimo. One se ogledaju u sveopštem nasilju, nepostojanju suštinskog sistema vrednosti, nemuštom govoru, neobrazovanju, promociji vrednosnog dna, forsiranju ljudskih odrona… i tako dalje. Koliko juče gledali smo tuču nekih momaka usred centra glavnog grada, usred bela dana. I šta? Ništa. Pustićemo decu da im to bude model uzornog ponašanja. “Pa šta.”

Gde smo pogrešili? Jesmo li svesni svojih grešaka? Neko je rekao da je najveća od svih grešaka ne biti svestan nijedne.

Svesni ili ne, tek sve je do nas. Ne volim kad se u javnosti samo konstatuje koliko je sve loše jer onda se svodi ko će “lepše” da sroči taj naš užas, a posebno ne volim kad i ja to radim. Ali, jednostavnije i pametnije od toga da je sve u rukama građana i da oni moraju da povrate svoju moć u odnosu na bilo koju vlast ako žele da žive u uređenoj državi koja je njihov servis, ne umem da se izrazim. Deluje da je građane baš briga, inače bi sve bilo drugačije.

Kad slušate pojedine predstavnike vlasti, od odbornika do predsednika države, imate li utisak da se oni većini građana Srbije svesno rugaju?

Imam utisak da se vrh vlasti ruga našem zdravom razumu, vaspitanim ljudima, obrazovanim ljudima, da se ruga ljudima koji još imaju dostojanstva, čestitosti i imaju svoje mišljenje… Oni nešto ispod tog “vrha” se, imam utisak, ne trude oko “nas” uopšte, oni se trude da one iznad sebe zadive sposobnošću da detoniraju istinu i moral kako bi onda lagodno mogli i oni da nam se rugaju.

Ali – zašto i ne bi? Pa mi im to dopuštamo bez problema. Ko bi očekivao da baš ovoliko mogu da nas ponižavaju, čak ni oni sami, oni koji to čine, nisu to očekivali.

Kako komentarišete svakodnevno višesatno pojavljivanje predsednika države na televizijama?

Nije to lako jer ako ga nema svakodnevno da “objasni ljudima da razumeju”, možda se ljudi okrenu svom životu i zatim počnu više da veruju u ono što vide svojim očima, a manje frazama s televizijskog ekrana. Zaista izbegavam da komentarišem predsednika jer on mi je jasan, nisu mi jasni konzumenti njegove sapunice.

Svaki junak na kraju dosadi ili …

U svakoj sapunici gledaoci u prvoj epizodi znaju kako će se ona završiti, pa ipak navijaju da bude što više epizoda. Skoro, pa kao da žele da se glavni junaci duže zlopate, međutim svakako ih uljuljkuje činjenica da će izvesno kraj biti srećan. Istrpiš zato paćenje glavnih junaka. Interesantno, gledaju se rado i sve reprize posle.

Ne može se sporiti da su na vreme počeli da nas edukuju sapunicama. Vlast nam se reprizira već punih trideset godina, i to loša. Na našu žalost, srećan kraj se u životu ne podrazumeva kao u sapunici. I na našu žalost, život nema reprizu.

Na kojim odlukama najviše zamerate aktuelnoj vlasti?

Na odlukama da ukine zakone, institucije države, diplome, drveće, reke, pijaću vodu, vazduh, železničku stanicu, istinu i poštene ljude.

A organizovani kriminal, korupcija, partokratija, prezaduženost zemlje, nizak standard, lažne diplome, govor mržnje…

Odluka da partijska knjižica bude jedina ideja vodilja i partijska pripadnost jedini važeći zakon i jedino slovo Ustava otvorila je bezbrojne mogućnosti ovoj vlasti, od kojih su samo neke nabrojane u vašem pitanju.

Za sve svoje propuste vlast krivi opoziciju. Imate li utisak da kod njih ne postoji ni moralna odgovornost?

Nemam taj utisak već čvrst stav da je odgovornost svake vrste suspendovana, izbrisana iz savremenog rečnika da joj se ni arhaičko značenje ne pronađe. Kako drugačije objasniti činjenicu da nakon svake afere glavni akter afere umesto da ponudi ostavku ili bude smenjen, on se zapravo betonira na vlasti, dobije pozitivne poene i čak napreduje “u službi građanima”.

Sudbini “Odgovornosti” značajno je doprinela državna tužiteljka, urednici informativnog programa Javnog servisa, kao i mi građani što su nam afere postale novo normalno ili kraće – hrana.

A kakva je sudbina naroda?

Narod će svoju sudbinu sam odabrati, da li uz pomoć džipova bez tablica i bugarskih vozova ili slobodnom voljom – na narodu je.

Kako objasniti to da državna tužiteljka godinama “žmuri” pred organizovanim kriminalom ili da urednici javnih servisa RTS i RTV ne poštuju osnovna načela novinarstva?

Ne umem ja to da objasnim. Mene obuzme i bes, i tuga, i užasnem se od ljudi, i stidim se ljudi koji bi morali da brane moj građanski interes, odnosno da rade ono što im zakon nalaže, odnosno da rade bilo šta od onoga što im je u opisu posla… Oni pak svakako građanima umeju da objasne zašto (ne)rade u njihovom interesu. Kažu, svojim rečima to interpretiram, da građani koji iznose pomenute tvrdnje – lupetaju. Svakako su saučesnici u zločinu koji se vrši nad građanima Srbije – zločinu nad istinom i pravdom.

Ako je prema javnim servisima, mi živimo film Trumanov šou – samo ulice nisu uređene već prljave, nema mnogo drveća jer se reditelji lože na beton, i komšije se mlate po ulicama, sve drugo je idilično i moramo biti zahvalni na toj idili vrhovnom vođi. Ali koga briga.

Uskoro će izbori. Čemu se nadate?

Nisam sigurna da će uskoro izbori već će se uskoro održati nova simulacija izbora. Nadam se da me neće obeshrabriti činjenica da građani pristaju na tu simulaciju svojevoljno ili prodajući se za novac. I da mi neće razum dotući mogućnost da pregovarači o izbornim uslovima iz Evropske unije zažmure na tu ponovnu farsu od izbornog procesa. Nada za nadu, ali realno gledano – bojim se da će sve što se dogovori o izbornim uslovima biti spolja kozmetika, a unutra ostati trulež. Čim se dogovara i pregovara da li malo ili malo više da se (ne)poštuje zakon, to nije baš za korišćenje reči Nada uz temu izbora u Srbiji.

Može li i na koji način opozicija da nastupi jedinstvenije kako bi apstinenciju birača svela na minimum?

Pre svega biračima mora medijski biti dostupna istina. Mi nemamo izbore, pa je potpuno nebitno šta ja mislim – na primer da bi opozicija morala svoje netrpeljivosti da drži van javnosti i tako dalje… I što mislim da bi birači morali da prestanu da traže savršenog kandidata – supermena, pa ili on ili ništa. Nekako ćemo morati da se jednog dana navikavamo da je sasvim normalna stvar da je vlast smenjiva. Što se apstinencije tiče, moju bi mogao da potakne pristanak da se ide na simulaciju izbora. Da gledam kako se leš botoksira i pretvaram se da je živ, neću.

Kakve će posledice biti ako se vlast odluči za krađu glasova?

Oni su vršili nasilje nad izbornim procesom i kad je sva relevantna opozicija bojkotovala taj nazovi proces. Bilo bi pravo pitanje kakve bi posledice bile ako bi se vlast odlučila da ispoštuje zakon i Ustav i sprovede izborni proces kako Ustav i zakon nalažu.

Šta po tom pitanju predlažete vi iz Skupštine slobodne Srbije?

Pre svega želimo da ohrabrimo građane da shvate da su iznad svake vlasti, da povrate svoju moć, da razumeju da je vlast njihov servis. Ako predstavnici građana ne rade svoj posao u javnom interesu nego u interesu sopstvenog džepa ili čijem drugom interesu, oni moraju snositi odgovornost i biti smenjivi na izborima. Zvuči jednostavno, gotovo kao fraza, ali nama je neuhvatljiva kao simbolistička poezija.

U zemlji gde neki ljudi protestuju protiv ljudi koji nemaju vodu govoriti o građanskoj svesti ili bilo kakvoj svesti deluje kao utopija. Ali mi nemamo drugog puta osim da se borimo – ako želimo da naša divna, a poharana domovina ima budućnost moramo se osvestiti po pitanju svojih građanskih prava i položaja. Mi smo se okupili između ostalog i da se borimo za izborne uslove i vladavinu prava – i slobodni smo ljudi, ne moramo se u svemu slagati, zapravo ne bi valjalo da se u svemu slažemo, ali po pitanju izbornih uslova, vladavine prava i medijskih i ljudskih sloboda nismo spremni na kompromisna rešenja. I pretpostavljam da ćemo zato biti, i jesmo, mnogima žulj. Pa šta.

Očekujete li da će se tokom dijaloga vlasti i opozicije, pod pokroviteljstvom evroparlamentaraca, odnosno predsednika Srbije, dogovoriti pošteni i fer uslovi za sve učesnike na izborima?

Ne očekujem.

Zbog čega?

Zbog Savamale, Krušika, Jovanjice, Rio Tinta, Olivera Ivanovića, Stanike Gligorijević, Slobodana Tanaskovića, Omera Mehića, Vladimira Cvijana, lažnih diploma, tetaka iz Kanade, 24 bugarska stana, ilegalne gradnje, kriminala, ugrađivanja, korupcije, netransparentnih ugovora, betoniranja, nepismenih kadrova, uzurpiranja institucija, neistina, zagađenog vazduha, reka u cevima, Kosova, “neprocenjivih” fontana i spomenika, navijača, nacionalnih stadiona, paradajza za džabe, paljenja kuća novinarima, satanizacije neistomišljenika, štangli u glavu, prisluškivanja, rasprodaje medija, bakljada na krovovima, novogodišnje rasvete, braće i sestara na budžetu, odjednom izniklih firmi pred konkurs, raznih jutki, smanjenja penzija… Ima toga još, ali koga briga.

Razgovor smo počeli vašim zapažanjem iz prošle godine. Kako vidite Srbiju sledeće godine u ovo vreme?

To kako je vidim ne želim ni sama sa sobom do kraja da podelim iz jednostavnog razloga što sam ja po svaku cenu optimista. Slika bliske budućnosti koju vidim ne ostavlja mi šansu da ostanem optimista, a tu vrstu olakšanja, mirenja sa sudbinom, ne želim i ne smem sebi da dopustim.

Važnije je šta mi želimo za sebe nego šta želi Evropa za nas

Da li Evropa, koja ćuti pred nedelima aktuelne vlasti, zaista želi Srbiju u kojoj se poštuje volja građana, gde vladaju zakoni i gde se ne guši sloboda medija?

Ako Evropa zaista podržava ovu vlast onda ona ne želi Srbiji ništa od toga što pominjete i što se u Evropi ne sme dovoditi u pitanje. Ne znam šta Evropa želi, a nisam ni sklona teorijama zavere, tek od toga šta Evropa želi mnogo je važnije i opasnije šta za sebe (ne)žele građani Srbije. Odnosno, kako je moguće da im je svejedno što ništa od pobrojanog u vašem pitanju ne žele za sebe.

Skupština čankolizaca

Kad gledate sednice Skupštine Srbije, šta čujete?

Kakofoniju nasumično odabranih reči, pa nesigurno naučenih napamet, te glasno izgovorenih falšom melodijom, ali sa jedinom idejom i ogromnom nadom da ih stranačka komisija, koja ocenjuje učinak čankolizanja i broji reči iz rečnika Jezika mržnje, pažljivo prati i upisaće kako napreduju na lestvici srpskog parlamentarnog sunovrata.

 

Rafovi puni, a ljudi ispražnjeni

Možete li da uporedite režim Slobodana Miloševića s režimom Aleksandra Vučića?

Mogu i to iz više uglova, samo nisam sigurna da to želim. U razmišljanjima poput toga koje nameće vaše pitanje lako mogu da potonem u beznađe, pa želim da se od njih sačuvam. Zašto? Zato što nisam ni pretpostavila da ćemo ostati decenijama vakuumizirani s tim miloševićevskim njuškama. Ni u najluđem košmaru ne bih našla nagoveštaj da ćemo ostati trideset godina zaglavljeni s ratnim huškačima, ratnim profiterima, kukavicama, lopinama, lažovima, prevarantima…

Onomad su bili prazni rafovi, ali bilo je ljudi punih nade u bolje. Danas su rafovi prepunjeni, ali su ljudi od nadanja u bolje ispražnjeni. Izneverilo nas je to bolje za šta smo se borili po ulicama i još se nismo oporavili i nismo spremni da oprostimo da bismo nastavili borbu. Samo jedan bezazleni primer.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Share