Marina Mijatović: Vakcina sada ne može biti obavezna

15. April 2021.
Država se ponašala kao da nema obavezu da na jasan način obavesti građane o svojim postupcima i posledicama donetih mera, dok se od građana očekivalo da poštuju mere bez pitanja.
S-J4GKv-_400x400
Marina Mijatović. Foto: N1

Marina Mijatović, ekspertkinja za medicinsko pravo
Razgovarala: Jelena Aleksić, Novi magazin

Baš kao u kvizu, sagovornica Novog magazina ima na samom početku da odgovori na trilemu čija su zdravstvena prava u ovom trenutku ugrožena. Nešto kasnije u razgovoru ona otkriva čitavu slagalicu prekršenih medicinskih prava građana, s tim što ćemo se ponajviše pozabaviti onima koje svi redom godinu dana ponajmanje pominjemo – necovid pacijentima. Njih će Marina Mijatović, ekspertkinja za medicinsko pravo, označiti kao najugroženije u pandemiji. Zašto njih, a ne odgovorne građane koji su se vakcinisali, pa ih sada ugrožavaju protivnici vakcinacije koji opet trpe pretnje, a bogami i policijska privođenja?

Najugroženija su prava pacijenata koji nisu oboleli od covida-19, a potrebna im je zdravstvena zaštita, i tu nema nikakve dileme. Na primer, pacijenti koji su bili na listi čekanja i čija je operacija otkazana zbog koronavirusa nisu dobili čak ni informaciju za koji termin im je pomerena medicinska usluga. Takođe su ugroženi pacijenti koji zbog primarnih bolesti imaju kontrolne preglede jer nisu mogli da zakažu termin kod svojih lekara specijalista. U ovom periodu otkazane su i druge hirurške intervencije koje nisu na listi čekanja, a pacijentima nisu zakazani novi termini.

Šta je s vakcinisanima i onima koji ne žele cepivo? Ko je tu kome pretnja, a ko žrtva?

Najpre, posmatrajući građane koji su vakcinisani i one koji to nisu, moram reći da tu ne sme da postoji razlika u njihovom tretmanu u zdravstvenom sistemu. Građani koji ne žele da se vakcinišu ne ugrožavaju direktno vakcinisane jer imunizacija u ovom trenutku nije jedina mera koja se primenjuje protiv širenja koronavirusa. Potrebno je da svi građani poštuju mere kao što je pravilno nošenje maske i držanje distance.

Možete li objasniti kako to antivakcinaši ne ugrožavaju prava onih koji se smatraju odgovornim jer su vakcinisani?

U ovom trenutku vakcina protiv koronavirusa nije obavezna i ne može ni biti jer vakcine nemaju sve potrebne dozvole da bi se propisima mogle odrediti kao obavezne. Pošto vakcina protiv koronavirusa nije obavezna, svi koji su vakcinisani potpisuju pristanak za vakcinu. Dakle, građani koji su se prijavili za vakcinu potpisuju pristanak, dok se građani koji su protiv vakcine ne prijavljuju i na taj način izražavaju svoj stav o vakcini ne ugrožavajući time nikoga. Drugo je ako se ne pridržavaju propisanih mera zaštite, što se ne bi trebalo tolerisati, ne njima nego svima.

Pominjete obaveznu vakcinaciju koja je upravo uvedena u Italiji za medicinske radnike. Da li je ovo pohvalna mera ili kršenje medicinskih prava?

U Italiji je vlada donela odluku da je imunizacija obavezna za sve zdravstvene i farmaceutske radnike. Prema odluci vlade, zdravstveni radnik koji odbije da se vakciniše može biti sankcionisan tako što će biti upućen na radno mesto koje nije pogodno za širenje virusa ili će biti suspendovan bez plate tokom jedne godine. Ipak, u Italiji se i dalje razmatra da li je ovakva odluka protiv Ustava, kao i da postoji velika verovatnoća da će lekari imati osnov da pokrenu sudske postupke kojima će zaštititi svoja prava.

Zašto?

Prava u zdravstvenom sistemu moraju biti jednaka za sve, bez obzira na to da li je jedna osoba lekar ili pacijent jer u odnosu na obaveznu imunizaciju svi su pacijenti. Zakonom se mogu propisati posebne mere za lekare u slučaju da se oni procene kao posebno podobni za širenje virusa, ali osnovna prava se moraju poštovati. Ne mogu se doneti posebne represivne mere za lekare ako vakcine nisu dobile dozvolu za promet leka.

Ovde govorimo o Italiji, ali i o čitavom svetu. Da bi vakcina mogla da se propiše kao obavezna, ona mora biti registrovana kao lek, što sada nigde nije?

Tako je. Trenutno je najveći problem s vakcinom “astrazeneca”, za koju se pojavljuju određene nuspojave. Objavljeni podaci Agencije za lekove i medicinska sredstva (ALIMS) govore da je dozvola za “astrazeneca” izdata na 12 meseci, mada se u pretrazi ne vidi koja vrsta dozvole je u pitanju jer samo piše “registracija”. Prema podacima ALIMS-a, jedino možemo da pretpostavimo da je reč o uslovnoj dozvoli. Međutim, za “pfizer” vakcinu se jasno vidi da je u pitanju privremena dozvola. U svakom slučaju, ako su u pitanju navedene dozvole, nema elemenata da bilo koja zemlja uvede obaveznu vakcinaciju protiv covida-19, pa ni Italija. Dakle, još uvek ne postoje pravni uslovi da imunizacija protiv koronavirusa bude obavezna. Zbog navedenih pravnih nedostataka možemo govoriti da u Italiji može doći do pokretanja sudskih sporova ako se lekari budu ucenjivali da će izgubiti platu ako ne budu pristali na vakcinaciju.

Znači li to da bi i naši lekari mogli odbiti obaveznu vakcinaciju koja je najavljivana kao opcija?

Imali bi pravo u ovoj situaciju jer, kako sam već rekla, vakcina nema dozvolu za lek i zbog toga što u Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti nije ni predviđena obavezna imunizacija protiv covida već je samo covid definisan kao zarazna bolest. Kada bi vakcine dobile potrebnu registraciju, ministarstvo bi moglo da donese odluku za preporučenu ili obaveznu vakcinaciju.

Nedavna odluka suda u Strazburu prilično zbunjuje mnoge navodeći na pomisao da je upravo ovaj sud aminovao obaveznu vakcinaciju?

Evropski sud za ljudska prava kojem su se obratili roditelji dece iz Češke koja nisu primljena u vrtiće zbog nevakcinisanja objavljuje početkom meseca da je obavezna vakcinacija “neophodna u demokratskom društvu”, i to je ono što je mnoge navelo na tumačenje da je ovim dato zeleno svetlo za obaveznu vakcinaciju protiv covida. Međutim, da razjasnimo da je ovde reč o devet vakcina koje su već u Češkoj obavezne. U pitanju su roditelji koji su zbog nevakcinisanja dece odbijeni da im deca budu primljena u vrtić i plus su novčano kažnjeni.

Slučaj je sasvim primenljiv na Srbiju, zar ne?

Da, jer je reč o vakcinama koje su obavezne i kod nas, a svedočili smo i tome da deca nisu primana u vrtić jer su roditelji odbijali da ih vakcinišu. U konkretnom slučaju, porodice su se žalile na povredu prava na obrazovanje, na preveliko zadiranje države u porodične odnose i povredu prava na imovinu jer im je određena novčana sankcija. Sud je presudio zaključujući da deci nije uskraćeno pravo na obrazovanje jer je u pitanju vrtić koji nije obavezan, ali je pitanje kako bi se odredio da su bila deca školskog uzrasta. Sa druge strane, na pitanje zadire li država previše u privatan i porodičan život, sud je rekao da nema povrede jer je procena države da ona time štiti javno zdravlje, što je predviđeno i nacionalnim propisima koji se već dugo primenjuju.

Jesu li onda ovom presudom odškrinuta vrata za obaveznu vakcinaciju protiv covida?

Zemlje u kojima postoji obavezna vakcinacija mogu na osnovu postojećih propisa da uvedu i vakcinu protiv covida kao obaveznu, ali onda kada dobije potrebne dozvole. Zemlje koje nemaju ovu praksu primeniće iste mehanizme kao i dosad. Međutim, suština je da ne možeš nikoga da nateraš na vakcinaciju, što znači da čak i kad bi se uvela obaveza, država ne sme nikoga prisiliti da se imunizuje. Čovek ima pravo da je odbije, građanin ne sme nikako biti nateran ili primoran, s tim što protiv njega može biti pokrenut prekršajni postupak. Konačno, kao što nam kaže presuda Evropskog suda za ljudska prava Vavřička i drugi protiv Republike Češke, država može sama da proceni koje mere će usvojiti da bi zaustavila širenje virusa. Mera za suzbijanje virusa može da bude uvođenje obavezne vakcinacije, ali tumačenje ove presude mogu biti i druge mere koje predstavljaju motivaciju ljudi da pristanu na imunizaciju.

Koje druge mere, na primer? Da li je neka država u Evropi uspela da ih implementira tako da ne ugrozi neko drugo pravo građana?

Naravno. U suštini, sve se svodi na prevenciju, odnosno kampanju koju bi trebalo sprovesti pre obavezne vakcinacije, a što je posebno značajno za zemlje u kojima ne postoji ova praksa.

A to je većina najrazvijenijih evropskih zemalja?

Da jer Srbija i okolne zemlje, kao i Češka, Slovačka, Mađarska, imaju obavezu da se imunizuju registrovanim vakcinama koje su decenijama u upotrebi. Zanimljivo je da ove obaveze nema u razvijenim zemljama kao što su Nemačka, Švedska ili Engleska, a to su zemlje u kojima je mnogi viši obuhvat vakcinacije i ide od 95 do 98 odsto.

Kako to objašnjavate na primeru MMR vakcine, koju roditelji sve više odbijaju, a najnoviji podaci govore da je obuhvat umesto 95 odsto bio svega 82 odsto vakcinisane dece?

Nažalost, to je malo i preti realna opasnost od izbijanja epidemije. Zašto je tako najbolje se može osvetliti odgovorom na vaše pitanje. Ljudi u zemljama u kojima čak nije ni obavezna imunizacija ovom vakcinom jednostavno veruju svojim lekarima. Pristup pedijatara je takav da oni detaljno objasne prednosti, nuspojave i eventualne posledice ukoliko se vakcina ne primi. Jednom rečju, roditelji veruju svojim zdravstvenim sistemima.

Vratimo li se na aktuelnu pandemiju, pitanje je kako tumačiti najave o povlasticama za vakcinisane?

Govorimo o povlasticama za koncerte, pa i festivale koje je najavio grad Beograd. Najpre, da razumemo da je u svim zemljama, pa i kod nas na snazi zabrana okupljanja, te možemo reći da je to u potpunosti suprotno s povlasticama za okupljanje na koncertima, u pozorištima i bioskopima. Ovakve odluke vlasti zbunjuju ljude i nepoverenje dižu na mnogo višu lestvicu. U medijima se od lekara nijednom nije čulo da osobe koje su primile vakcinu ne treba da nose maske i da im se preporučuje da se ne pridržavaju drugih mera zaštite od koronavirusa, što podrazumeva i zabranu okupljanja. Trenutno se ne bi smelo razdvajati ljude koji daju pristanak za imunizaciju od onih koji to ne žele jer za vakcine postoje samo dozvole za hitnu upotrebu i privremene dozvole. Ne mogu da postoje povlastice koje su u suprotnosti s merama protiv zaštite od koronavirusa. Svaka država bi morala pažljivo da osmisli pristup i kampanju ukoliko želi da stimuliše građane da potpišu pristanak, ali bez represije i povlastica koje izazivaju konfuziju koja opravdano otvara pitanje postojanja diskriminacije u društvu.

Šta je s najavama da bi oni koji budu uhvaćeni na žurkama mogli biti poslani u covid-bolnice da pomažu? Zar to nije pravedno prema svima onima koji se zbog neodgovornih možda bore za život?

Ako bi se ljudi koji nisu stručni i edukovani poslali u covid-bolnice, sigurno bi bilo mnogo dodatne štete. Osobe koje nemaju dovoljno medicinskog znanja apsolutno ne mogu pružiti adekvatnu zdravstvenu pomoć hospitalizovanim osobama. Pored toga, takva kazna ne bi bila srazmerna učinjenom prekršaju jer one koji su postupali suprotno zakonima direktno šaljete u zdravstvene ustanove u kojima postoji zaraza. Dalje, učinioci prekršaja zbog neznanja kako da postupaju u takvim situacijama lako se mogu zaraziti i biti podobni za širenje zaraze. U svakom slučaju, da bi se sankcionisale osobe koje su povredile propise, mora se sprovesti sudski postupak. Ne može se primeniti sankcija bez sudske odluke. Ukoliko razmišljamo o zaštiti javnog zdravlja, a samim tim bi manji broj ljudi bio u bolnicama, država bi morala da preduzme mere koje će dati rezultat u borbi protiv koronavirusa. Rekla bih da je u Srbiji najveći problem neprestano menjanje odluka, što ima za posedicu nesigurnost u pravnom i zdravstvenom sistemu, ali i povećavanje nepoverenja.

Šta možemo da očekujemo od države koja je od proglašenja vanrednog stanja “u prekršaju”? A vi znate kojih to tačno medicinskih prava građana.

Srbija je od uvođenja vanrednog stanja neprestano lutala u pravnim aktima, a to nam pokazuje da nemamo strateške akte za pojavu epidemije i pandemije. Jasno je da niko nije mogao da predvidi da će se pojaviti koronavirus, ali smo morali raditi mnogo brže jer smo imali epidemiju morbila tokom 2016. i 2017. Nakon takvog iskustva trebalo je da imamo bazu za efikasnu reakciju nadležnih organa, koja bi pre svega omogućila necovid pacijentima da se leče. Jer, godinu dana nemanja pristupa lekarima sigurno će imati posledice u godinama koje dolaze. Oni kojima nije trebala operacija, pa čak i tamo gde nije bilo lista čekanja, sigurno će biti posle pandemije, a to je sve ogroman pritisak na zdravstveni sistem.

Šta vidite kao najproblematičniju odluku države?

To je sigurno povreda prava građana na informisanost o broju zaraženih i preminulih. Nema podataka od Instituta za javno zdravlje (Batut), koji je dužan da prikuplja informacije od svih zdravstvenih ustanova. Bolnice, klinički centri, domovi zdravlja imaju obavezu da Batutu dostavljaju podatke o broju zaraženih i preminulih od koronavirusa. Ni najmanje nema opravdanja da Batut ne poseduje takve informacije. I prema Zakonu o informacijama od javnog značaja država ima obavezu da informiše građane o stanju o javnom zdravlju. Zakon je veoma precizan po pitanju javnog zdravlja, odnosno postoji opravdani interes javnosti da zna informacije kojima raspolaže Batut, a odnose se na ugrožavanje i zaštitu zdravlja stanovništva.

I to nije sve.

U toku vanrednog stanja pojedinim uredbama su zanemarene potrebe određenih građana, tako da su ozbiljno mogle ugroziti njihovo zdravlje. Konkretno, reč je o ljudima koji moraju zbog svog zdravstvenog stanja da u toku dana prošetaju i izađu iz svojih stanova. Kada su u pitanju prava pacijenata, ponovo moramo govoriti o pristupu zdravstvenoj zaštiti necovid pacijenata. Na primer, Institut za ortopediju “Banjica” pretvoren je u covid-bolnicu, a za ovu ustanovu liste čekanja su višegodišnje. Sve vreme je veoma teško zakazati pregled kod lekara opšte prakse, dobiti uput za specijalistu, zakazati specijalistički pregled i dobiti informaciju o radu lekara koji nisu u covid bolnicama.

Šta je s covid pasošima? Ispostaviće se da bi i oni mogli biti diskriminatorski, i to ne zbog informacija o vakcinama, kako se najpre govorilo?

Ako bi ostalo da covid-pasoši daju pravo na kretanje samo vakcinisanima, postojala bi diskriminacija u odnosu na mlađe od 18 godina jer se oni ne mogu vakcinisati, osobe koje zbog zdravstvenog stanja ne mogu da prime vakcinu, ljude za koje države nisu obezbedile vakcine i drugo. Međutim, predlog EU je da covid-pasoš omogućava kretanje vakcinisanim osobama, ljudima s negativnim PCR testom ili sa dokazom o postojanju antitela. U prevodu, covid-pasoš može biti dobro rešenje ako se pravno dobro uredi u skladu s nacionalnim zakonima, ali i Konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Do kršenja Konvencije na evropskom nivou može doći ako se budu različito tretirali covid-sertifikati/pasoši u zavisnosti od zemlje koja je izdala takav dokument.

Na šta konkretno mislite?

Evropska komisija je saopštila da će ceniti verodostojnost pasoša na osnovu autoriteta institucije koja ga je u matičnoj zemlji izdala. To već zvuči diskriminatorski jer je upitno na osnovu kojih kriterijuma će oni to suditi i kako će proceniti da jedna agencija ima kredibilitet a druga ne. Na primer, ako je neko primio “fajzer” vakcinu koja je priznata i u Evropi, na osnovu čega i s kojim pravom će Komisija odbaciti verodostojnost tog pasoša?

Srbija je među zemljama koje su neretko koristile ovu krizu kao izgovor za jačanje autokratije i ukidanje pojedinih prava.

U svetu ne postoji jedinstven stav o merama koje se primenjuju za sprečavanje širenja koronavirusa. Isto važi i za zemlje EU. U Srbiji je najveći problem što su se usvajala dokumenta i donosile mere bez jasnih razloga i informisanja javnosti da li su one dale rezultate. Država se ponašala kao da nema obavezu da na jasan način obavesti građane o svojim postupcima i posledicama donetih mera, dok se od građana očekivalo da bez pitanja poštuju mere.

Marina Mijatović: U Srbiji je najveći problem to što su se usvajala dokumenta i donosile mere bez jasnih razloga i informisanja javnosti jesu li one dale rezultate.

Tekst je prenet iz Novog magazina.

Share