Ljubomir Simović ili pesnik gorke vedrine na razvalini rastemeljenog sveta

Piše: Aleksandar Arsenijević. Izvor: Novi magazin

Nepunih godinu dana pošto su u izdanju biblioteke Alef, izdavačkom segmentu Časopisa za književnost, kulturu i umetnost Gradac, svetlost dana ugledala zbirka izabranih pesama akademika Ljubomira Simovića, koju je priredio Branko Kukić naslovivši je Sreda u subotu, u knjižarama se pojavio novi dvobroj (223/24) ovog kultnog časopisa posvećen Ljubomiru Simoviću. „Najsrpskijem“ pesniku, dramskom piscu i esejisti koji je, kako je to svojevremeno ocenio Bogdan Popović, čudesnim sredstvima i postupcima svoj poetski iskaz uspevao i uspeva da iznese na univerzalnu ravan.

SVOJEVRSNA MONOGRAFIJA: Poštujući davno usvojenu formulu, kako je to istakao Milan Vlajčić, bez slučajno nabacanih priča, pesama i esejističkog vunovlačarenja, uredništvo časopisa na čelu sa Jasminom Vrbavac, koja je priredila ovaj dvobroj, poštovaocima književnosti i umetnosti ponudila je svojevrsnu monografiju koja Simovića i njegov umetnički opus oslikava iz najrazličitijih uglova njegove žanrovske raznolikosti zbog čega će i ovaj dvobroj Gradca nesumnjivo izazvati dužnu pažnju čitalaca.

„On je pisac nepresušnog talenta i ogromnog opusa koji vibrira na najvišim frekvencijama bez prekida i padova. Pre svega, ogledao se Simović u pesništvu koje je njegova nasušna potreba, prapočetak i koren svih uporišta. Napisao je samo četiri drame, ali kakve – sve četiri su svrstane u sam vrh srpskog dramskog izraza… Simovićevi eseji o piscima i slikarima ukazuju ne samo na njegova lična interesovanja, već su istovremeno i izvrstan putokaz za tumačenje njegovog dela… U tekstovima o Reljiću, Vidi Jocić, Otaševiću i drugima, mi prepoznajemo i Simovićeva interesovanja i otkrivamo ključne stavke i iz njegove poetike… Čak i kad piše prigodne besede povodom godišnjica, otvaranja izložbi, dodela nagrada, izdvajaju se Simovićevi izbori da piše o onome što korespondira i sa njegovim ličnim interesovanjima i uverenjima, te se i kroz ove male eseje, brižljivo pisane i komponovane za večnost a ne za samo za dnevnu priliku, proziru kao na dlanu i poetički temelji njegovog dela“, objašnjava Jasmina Vrbanac.

Ono što ovaj dvobroj časopisa Gradac izdvaja od izdanja koja za temu imaju delo Ljubomira Simovića nesumnjivo su tekstovi posvećeni njegovoj poetici koje potpisuju Miodrag Pavlović (Jedno čitanje poezije Ljubomira Simovića), Zoran Gluščević (Eros i Tanatos – O knjizi „Istočnice“ Ljubomira Simovića), Jovan Hristić (O drami „Putujuće pozorište Šopalović“), Mirko Magarašević (Aveti boga Marsa), Bojan Jovanović (Poetika rastemeljenog sveta), Svetislav Basara (Na Trgu Slavka Vukosavljevića; Satori u Kostojevićima), Branko Kukić (Dualistički pesnik Ljubomir Simović)… i razgovori koje su sa njim vodili i pribeležili ih Miloš Jevtić, Slobodan Zubanović, Mihajlo Pantić… koji u suštini predstavljaju potvrdu aksioma da umetnik i istinski intelektualac nema prava na ćutanje. Aksioma od koga Ljubomir Simović ne odustaje ni po koju cenu.

DEO LIČNE HIGIJENE: Doživljavajući ga, šest i kusur decenija koliko je proteklo od štampanja njegove prve pesničke zbirke, kao neizostavni deo lične higijene. Ne dozvoljavajući sebi luksuz prepuštanja maticama i bujicama. Bilo da je reč o vremenu „slučaja“ Istočnice kad su grafički radnici, Gradski komiteti SK i poštena inteligencija imali mandat da odlučuju o umetničkim vrednostima i slobodama. O tome šta je na liniji a šta je nacionalistička subverzivna delatnost kojom pojedinci pokušavaju da potkopaju temelje bratstva i jedinstva i socijalizma po meri čoveka. Bilo da je u pitanju vreme našeg kolektivnog utamničenja devedesetih i slogana Srbija se saginjati neće. Ili pak govorimo o današnjem idejnom i egzistencijalnom bezizlazu kad Simovićev tekst Gde je Srbija, koji zaključuje novi dvobroj časopisa Gradac, nije ništa manje aktuelan nego davne 1988. godine, u vreme kad je pisan.

Drugim rečima, Ljubomir Simović je, za razliku od mnogih što su zonu komfora tražili i iznalazili u dobrovoljnom intelektualnom egzilu i ćutnji, uvek imao šta da kaže, pa bilo da je reč o vlasti ili njenim oponentima. Ne mareći što će ga pravoverni što su ideologije i stavove menjali u treptaju oka nekad proglašavali nacionalistom a danas neprijateljem srpstva i Srbije. „Lazarevo opredeljenje za carstvo nebesko, koje je izraženo ne samo uzvišenim, nego i jasnim i nedvosmislenim jezikom kosovskog zaveta, predstavlja vrhunac duhovnosti srpskog naroda. Ispod tog vrha šire se mnogi psihološki slojevi, a na samom dnu te piramide, na kome se život održava u nekim redukovanim, tinjajućim oblicima, postoji i jedna tamna, zemunička psihološka crta, koja se izražava tamnim, praznim, namerno gluvim i besmislenim jezikom. Taj jezik su stvorili paničan strah i neprekidna briga: strah da se govorom nešto ne oda, i briga da se rečima nešto sakrije. Na pitanje Gde je Srbija mogu se davati različiti odgovori, zavisno od toga kako se to pitanje shvata. Na pitanje Gde je, meni se čini najvažnijim odgovor koji kaže da se Srbija danas nalazi pred velikim iskušenjima, od kojih kosovsko iskušenje nije jedino, ali je jedno od najtežih. Kojim jezikom će Srbija odgovoriti na sve brojnija i sve teža pitanja koja joj sve glasnije, sve zaglušnije, postavljaju ta iskušenja? Od jezika savremene politike, u kome se ništa ne vidi od reči, teško da iko očekuje upotrebljiv odgovor. Jezikom sastavljenim od plastičnih i betonskih znakova, koji se nezadrživo širi, i s čijim se širenjem sve sunovraćuje, ne može se izraziti ništa, čak ni sopstvena praznina. Jezik visokih kosovskih zaveta… da li je on potrošen 1389. godine, i tokom šest poslednjih vekova ispunjenih stradanjima? Nova iskušenja traže nove odgovore, a novi odgovori traže novi jezik. Iz kojih će se izvora i ideja taj jezik roditi? I šta će kazati“, pita se Simović u tekstu Gde je Srbija koji zaključuje najnoviji dvobroj časopisa Gradac, napisanom u februaru 1988. godine, pre nego se na ovdašnjim prostorima dogodio narod.

PREPORUKE ZA SOPSTVENU BIBLIOTEKU: Tekstu koji je uprkos vremenskoj distanci malo toga izgubio na aktuelnosti.

Da se spisak Simovićevih žanrovskih raznolikosti otima konačnom obuhvatu, kako navodi Jasmina Vrbanac, svedoče i njegovi putopisi, dnevnici njegovi brojni prevodi, književni prikazi… „I konačno, Ljubomir Simović je posvećeni čitalac i ko god projezdi kroz njegove intervjue, eseje, dnevnike, prikaze, pa čak i dnevne izjave za novine, imaće mogućnost da oformi sopstvenu biblioteku prateći njegove preporuke“, zaključuje Jasmina Vrbanac u uvodniku novog dvobroja časopisa Gradac, objašnjavajući ideju kojom se vodila prilikom odabira tekstova i ujedno postavljajući svojevrsni putokaz svima čija namera je da se studiozno posvete iščitavanju nesvakidašnjeg opusa Ljubomira Simovića.

Pribeleške na marginama ideološke poezije

Čitajući te ideologizovane pesme, zapazićemo da u njima nema granica u samoponižavanju, i pesme i pesnika, kao što nema granica ni u obožavanju ideoloških božanstava. Primetićemo, takođe, da nema razlike između samoponižavanja kome se izlažu, i obožavanja kome se predaju, pripadnici potpuno različitih, staromodnih ili avangardnih, nerazvijenih ili razvijenih, poetika. Iako govore različitim pesničkim jezicima, i na različitim umetničkim visinama, njihova opsenjenost ideološkim božanstvom je ista, to jest bezmerna, i njihova spremnost na potčinjavanje tom božanstvu je podjednaka, to jest bezrezervna – pročitano je 17. juna 1988. na simpozijumu Novija srpska književnost i kritika ideologije u SANU.

Izvor: Novi magazin.