Latinka Perović: Kučan i Janša kao antipodi

Piše: Latinka Perović, Novi magazin

Bez poznavanja drugih, ni pojedinci ni narodi ne mogu proceniti sopstvene mogućnosti i realno postaviti svoje ciljeve. Ovu logiku sledi i uređivačka politika Novog magazina. U svakom broju ovog nedeljnika postoji osvrt na prilike u državama koje su nastale raspadom Jugoslavije, izuzetak (da ne ulazimo u razloge) čini Slovenija. Međutim, to nije novo. Beograd – ni kao prestonica monarhije ni kao glavni grad Republike – nije poznavao Sloveniju. Pogotovo kao administrativni, politički i kulturni centar Srbije. Odnos prema Slovencima i Sloveniji kretao se između dve krajnosti: inferiornosti i superiornosti. Postojala je zaokružena predstava. Mala, najrazvijenija, etnički najmanje šarolika, s posebnim jezikom – i u Srbiji i u Jugoslaviji slovenački jezik znao je zanemarivo mali broj ljudi – Slovenija je imala marginalni značaj. O posebnostima istorije političke misli slovenačkog naroda – otisak prosvetiteljstva, reformacije i protivreformacije – malo se znalo i u kulturnoj javnosti jugoslovenskih naroda.

DRUGI I SLOVENCI: Svesni posebnosti, ali i proporcija ne samo u Habsburškoj monarhiji nego i u državi stvorenoj na kraju Prvog svetskog rata, Slovenci su imali drugačiji odnos prema drugima. Njihovi predstavnici u Beogradu bili su visoko kompetentni i odgovorni ljudi. Dolazili su s ciljem da doprinesu državi koju su smatrali i svojom, ali i da je upoznaju iznutra i ustanove ko im mogu biti saveznici, a ko protivnici u borbi za sopstvene interese. To, međutim, nije bio samo politički pragmatizam već politička kultura kojoj su imanentni dijalog i kompromis. Slovenački predstavnici u Beogradu – od Antona Korošeca preko Edvarda Kardelja i Staneta Dolanca do Milana Kučana – nisu bili omiljeni. Dobrica Ćosić ih je video kao lukave. Ali, upravo zbog svoje kompetentnosti i odgovornosti nisu mogli biti ignorisani. To se nije odnosilo samo na slovenačku politiku u Jugoslaviji. Slovenačka istoriografija, na primer, nikada nije prestala da se bavi ni prvom ni drugom Jugoslavijom. U središtu njenog interesovanja bilo je, dakako, razdoblje između 1980. i 1991. godine. Činila je to s profesionalnom zrelošću i odgovornošću. Jugoslovensko razdoblje posmatrala je kao deo istorijskog procesa u kojem je zajednička država za slovenački narod u jednom trenutku predstavljala alternativu, a u drugom je to prestala biti. Naravno, ne treba očekivati da se brojne i obimne knjige masovno čitaju. Ali – da se o svemu ne bi raspravljalo samo na jednom nivou, uz uverenje da svako o svemu sve zna – samo postojanje ovih knjiga u politički zrelim narodima mora se uzimati u obzir i u zaključivanju o prošlosti i u projekcijama budućnosti. Kada istoričar, kao na primer profesor Božo Repe, dvadeset godina u brojnim arhivima prikuplja činjenice, proverava ih i slaže, i uz to kao savremenik nastoji da dešifruje duh vremena, onda je istorijska nauka u saznajnom smislu superiorna.

Arbitrarno zaokružena predstava o Sloveniji uticala je bitno na interpretaciju njene uloge u raspadu Jugoslavije, a samim tim i na interpretaciju odnosa snaga na političkom spektru Slovenije posle osamostaljenja. Van tog konteksta nije moguće razumeti ni tekuću slovenački politiku. Sa kog pola političkog spektra dolazi, na primer, aktuelni non-paper, u kojem se govori o rešenju problema Zapadnog Balkana koje podrazumeva novi rat?

Preko svog predsednika vlade Janeza Janše, u stvar oko non-papera involvirana je Republika Slovenija, koja je članica EU i NATO alijanse. Otuda se u brojnim reakcijama postavlja i pitanje kakve posledice ovaj nepostojeći dokument može imati za samu slovenačku državu i društvo? Tako je neizbežno postalo i pitanje s kog pola podeljenog političkog spektra taj dokument dolazi? Potrebna je sagledati istorijsku genezu polova i dati političke portrete njihovih nosilaca.

OSAMOSTALJENJE: Šta je značilo osamostaljenje Slovenije i čije je ono delo? Odgovori su različiti i izvan Slovenije i u Sloveniji. Prema jednom od njih, osamostaljenje Slovenije rezultat je dogovora Milana Kučana i Slobodana Miloševića o raspadu Jugoslavije. Ostavimo po strani shvatanje i istorije i politike prema kojem je sudbina višenacionalne jugoslovenske države mogla biti odlučena u dogovoru između ove dvojice političara. Uostalom, kao i bilo koje druge dvojice. reč je zapravo o sukobu dva koncepta rešenja jugoslovenske krize posle 1980, koji su reflektovali različita shvatanja same jugoslovenske države i društva. Jedan koncept zagovaran je u dogmatskom partijskom i državnom vrhu (“I posle Tita – Tito”), kao i u vrhu Jugoslovenske Narodne armije, koja je postala prvorazredni politički činilac (“Sedma republika”). U tim okolnostima Srbija je kao svoj prioritet postavila rešenje srpskog pitanja kao državnog pitanja. To je podrazumevalo promenu unutrašnjih granica, odnosno rat za teritorije na kojima su živeli pripadnici srpskog naroda.

Drugi koncept dolazio je iz Slovenije. U prvi plan postavljene su unutrašnje reforme (ekonomska, politička i partijska) i dalja demokratizacija i decentralizacija Jugoslavije. Iako je imao zagovornike i u drugim jugoslovenskim republikama, pa i u Srbiji, slovenački koncept je stigmatizovan kao kontrarevolucionaran i separatistički. Sloveniju je trebalo ili disciplinovati ili izbaciti iz Jugoslavije. Desetodnevni rat u Sloveniji, kako je jednom rekao Milan Kučan, razlikovao se od ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Imao je više ideološki nego etnički karakter.

Osamostaljenje Slovenije bilo je izraz opšte volje. Na plebiscitu 25. decembra 1990. glasalo je 93 odsto upisanih birača, a za osamostaljenje se izjasnilo 88,5 odsto. Zaokružena predstava o Sloveniji (pomirenje, plebiscit, osamostaljenje, otpor vojnoj intervenciji, primer Slovenije kao “uspešne priče” među istočnoevropskim zemljama) sprečila je opet uvid u političke podele u Sloveniji, kao i u dramu tranzicije u njoj. Javili su se novi pretendenti na vlast. Prvi predsednik Skupštine Slovenije, izabrane na višestranačkim izborima, dr France Bučar govorio je o “bonapartizmu malih napoleončića”. Jedan pol političke podele personalizovao je Milan Kučan: pomirenje, pravna država, ljudska prava, otvorenost prema svetu, posebno prema Evropi. Sve to uz postupnost, uz “novo u starom”. Drugi pol personalizovao je Janez Janša, ministar vojske, aktuelni premijer: radikalizam (“pelin se mora iščupati da bi se zasejalo novo seme”). Milan Kučan je bio meta napada, i to je ostao i nakon odlaska u penziju.

Nema sumnje: Milan Kučan i Janez Janša su ljudi različitih psiholoških, intelektualnih i političkih struktura. Prvi je misaoni humanista, koji svako političko rešenje procenjuje sa stanovišta cene koju ono ima za ljudske živote. Drugi ne mari za cenu. Brionsku deklaraciju, koja je dovela do povlačenja JNA iz Slovenije i do uspostavljanja mira, Janez Janša je smatrao izdajom. Zašto bi drugačije mislio o rešenju problema Zapadnog Balkana, koje takođe podrazumeva novi rat. Reakcije na non-paper pokazuju da je Zapadni Balkan nešto naučio iz iskustva s kraja prošlog veka. Jedan drugi nepostojeći dokumenat iz polovine osamdesetih godina prošlog veka podstakao je katastrofu čije su posledice još uvek postojeće. Otuda su razumevanje istorijske geneze aktuelnog non-papera i portret političara koji je imenovan kao njegov nosilac neizbežni kako na Zapadnom Balkanu tako i u samoj Sloveniji, pa i u Evropskoj uniji.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.