Kult mrtvih

15. December 2019.
Kao jedna od najvažnijih stanica na putu Dunava od Švarcvalda do Crnog mora, Đerdap je zamamnom prirodom, lepom i zastrašujućom, budio maštu pokolenja i navodio ih na posebne rituale i običaje. U insertu “Kult mrtvih” iz knjige “Legende, mitovi i narodni običaji Đerdapa”, iz pera Jelene Krečković Bujdić i Aleksandra Redžepića (Narodni muzej Majdanpek, 2019), sluti se bogatstvo predanja utkanih i u savremeni život.
Đerdap
Foto: Dozon CC 4.0

Kult mrtvih, kao i kult predaka razvijen je kod stanovništva Đerdapa. Verovanja u zagrobni život i “odlazak pokojnika na onaj svet” zauzimaju posebno mesto, naročito kod vlaškog dela stanovništva. Prema Jovanu Tanasijeviću (Tanasijević, 2008) smrt je za Vlahe samo prelazak sa ovog sveta u neki drugi, prema verovanju pravičniji i lepši. Vlasi, koji su u duši nomadi, doživljavaju taj prelazak kao “osvajanje novih teritorija” i ono bi trebalo da bude što dostojanstvenije: uz veliku pratnju, obučen u posebno odelo, odelo za umiranje (culje đi muarće), uz pratnju muzike, sveštenika i narikača i sa upaljenom svećom u rukama.

SUŠTINA ŽIVOTA I SMRTI. Pretekatura je žena koja pesmom prati pokojnika na onaj svet ili ga pesmom doziva da dođe na daću koja je pripremljena za njega. Uglavnom horski pevaju tri žene, a ponekad i pet. Pesme koje Vlasi pevaju kada neko umre dele se na pogrebne i podušne, pri čemu pogrebne daju uputstva za onaj svet, a podušne smernicu kako se privremeno vratiti na ovaj. Dok pevaju ove pesme Vlahinje niti plaču niti nariču, ali su emocije koje bude njihovi glasovi nestvarne. Reči ovih pesama opisuju suštinu života i smrti. I sve se svrstavaju u “kînćiśe d’ dor”.

Ugled čoveka, beleži Tanasijević, u životu cenio se po pratnji vojnika, radnika ili slugu, zavisno od profesije, a na onom svetu – po pratnji do večne kuće i po raskošnim pomanama (daćama). Zato ne čudi veliki broj rituala u kultu mrtvih koji se kod Vlaha održao sve do današnjih dana, naravno sa određenim modifikacijama običaja. Kod Vlaha se pokojni srodnici, dalji rođaci i pokojni prijatelji svakodnevno pominju. Skoro da se ne popije kafa, a da se ona ne nameni za dušu pokojnika, takođe se za dušu pokojnika tokom verskih praznika namenjuje ručak, ali isto tako može se pokojniku nameniti i cvet, deo bašte (pomana rajuluj), svetlost sunca, poj ptica, pesma kukavice kako bi znao da je stiglo proleće, zatim voda sa izvora, vatra, pesma, odnosno sve ono što je pokojnik tokom života voleo kako bi na onom svetu napravio svoj raj.

VODA, VATRA I OSTALO: Arhaični običaji u kultu mrtvih kod Vlaha jedna su od polaznih osnova za rekonstrukciju starih religioznih shvatanja na osnovu mišljenja S. Zečevića (Zečević, 1974). Kod Vlaha postoji uverenje da je “onaj svet” mračan, hladan, svet bez ičega, bez vode, bez vatre, bez svetla, bez hrane. Stoga se pokojniku namenjuje voda – da bi mogao svoju žeđ da utopi, vatra – da bi mogao da se ugreje i da se svet osvetli kako bi mogao da se vidi i sa ostalim pokojnim rođacima, hrana – bez koje, kao i bez vode, nema života i sve ostale stvari koje je pokojnik upotrebljavao tokom svog života. Nakon smrti pokojnika, sve do sedme godine, spremaju se pomane (daće), ali se isto tako odlazi i kod žena koje razgovaraju s mrtvima kako bi porodica znala da je pokojnik sve dobio i da li mu još nešto na “onom svetu” nedostaje.

Jednu od najvažnijih uloga, ako ne i najznačajniju, u kultu mrtvih kod Vlaha ima svetlost. Zato se pazi da kada je neko na samrti ne bude sam i da mu u tom poslednjem trenutku doda u ruke upaljenu sveću, da mu na “onom svetu” ne bi bilo teško bez svetla i kako bi mu svetlost sveće osvetlila put na “onom svetu”. Ukoliko se desi da neko strada u saobraćajnoj nesreći ili umre bez sveće, onda se za pokojnog pravi “rajska sveća”. Prema rečima etnologa Pauna Es Durlića “…Upokojeni koji je izdahnuo bez ikakvog svetlila, na ‘onom svetu’, mračnom hladnom i bezvodnom izdvojen je od ostalih, on je sam, luta izgubljen po mraku, po gustoj magli, po neprozirnoj tami, smrzava se i zlopati po ledenom mrazu, neprestano mučen velikom glađu i bez kapi vode kojom bi gasio nesnosnu žeđ! Ovakav užasan položaj traje sve dok pokojnik ne dobije naknadno svetlo, najčešće u obliku posebne sveće, koja zbog svoje naročite izrade i opreme ima snagu da pređe granice između dva sveta i da ga “izvede na svetlo”, odnosno da mu prekine muke paklene i “prevede ga u raj”, gde će on potom večno da boravi. Takva sveća ima različite nazive, ali su najčešći “lumanarja mare” (velika sveća) i “lumanarja rajuluj” (rajska sveća)…” Rajska sveća izrađuje se ručno i izrađuju je žene koje svojim talentom i umećem čine da se pčelinji vosak u njihovim rukama pretvori u tanane niti koje one utkaju u sveću, te sveće tada postaju unikatna umetnička dela. Mali broj žena zna kako da izradi rajsku sveću, svega nekoliko koje žive na prostoru opštine Majdanpek (Durlić, 2002).

U selima, ali i u urbanijim sredinama zadržao se običaj kod starijeg sloja stanovništva da ima pripremljeno odelo za sahranu, ali i kovčeg i unapred pripremljenu grobnicu. Pokojnika oblače i kupaju njegovi susedi ili neko iz bliže rodbine. Pokojniku se u džep stavlja novac, ogledalo, nož, maramica i češalj. U prošlosti se pokojnici, bez obzira na to da li su muškarci ili žene, nisu sahranjivali gologlavi. Danas se to u urbanijim sredinama uglavnom izobičajilo, tako da se pokojnici sahranjuju i gologlavi. Zatim se pokojnik položi u kovčeg i postavi se na sto usred sobe i tu se telo pokojnika nalazi sve do sahrane. Pokojnika tokom cele noći “čuvaju” njegovi najbliži, kao i dalji rođaci i prijatelji. Ranije je postojao običaj ukoliko je pokojnik dugo bio “vezan za krevet” da se ispod tog kreveta ukuca ekser kako se ne bi povampirio.

Za pokojnikom se žali godinu dana i tom prilikom se muškarci ne briju do četrdeset dana, a crnina se nosi do godinu dana. Nekada se crnina nosila i do tri godine, što je danas redak slučaj, pošto se smatra “koliko se žali za pokojnikom na ovom svetu, toliko će i on žaliti na onom svetu”. Prilikom iznošenja pokojnika iz kuće mora se paziti da prvo na vrata “izađu noge pokojniku”, nikako prvo glava kako ne bi još nekog poveo iz kuće, zatim porodica vuče pokrov izgovarajući sledeće reči: “Ja vučem tebe da ne bi ti povukao mene”.

POVORKA I ŽALOST: Na čelo povorke prvo se iznosi krst, nakon krsta idu devojke koje nose rakiju i vino, zatim prijatelji i rođaci koji nose cveće, šestorica ili četvorica koji nose pokojnika i svima njima na rame se okači peškir ili maramica. Iza kovčega je najbliža rodbina pokojnog, a nakon nje ide pratnja. Nekada se iza krsta nosila okićena šljiva koja se prethodnog dana iskopa iz imanja pokojnog i tom prilikom se pevalo “brađe, brađe” (bore, bore – misli se na zimzeleno drvo) i šljiva se nakon pokopa sadila odmah iza krsta i kitila raznobojnim vunenim krpicama. Nakon sahrane odlazi se kući na ručak na koji su pozvani i grobari koji su iskopali raku, kao i svi koji su bili na sahrani pokojnog.

Tokom prve godine nakon sahrane pokojnika porodica podiže spomenik, ali se tek na godišnjicu od smrti pokojnika “pušta spomenik”. Tom prilikom se spomenik prekrije belim platnom na čijim se krajevima nalaze pletenice od crvene vunice. Običaj nalaže da žena iz sela ili žena pokojnog okadi spomenik tamjanom i “deli ga” polivanjem crvenog vina po sredini spomenika, izgovarajući sledeće reči “Odavde do ovde je moj deo, a odavde do ovde je tvoj deo, neka nam bude hlad na onom svetu”. Najvažnije pomane za pokojnika pripremaju se posle nedelju dana, 40 dana, pola godine, godinu dana, da bi se nakon isteka prve godine od smrti pokojniku pomana pripremala svake godine sve do sedme godine. Do 40 dana priprema se jutrenje, odnosno “điminjacălji”. Tada se svakog jutra na kolač ili lepinju stavi šećer ili parče sira, zavisno od toga da li su posni ili mrsni dani, okade se i namene pokojniku za dušu.

Pomane se daju utorkom, četvrtkom i subotom i propraćene su nizom rituala: puštanje vode, namenjivanje odeće, puštanje pomane. Pomane se razlikuju od sela do sela, ponekad čak i od kuće do kuće. Razlika je u hlebovima odnosno “zakonima” koji se postavljaju na trpezu, a razlika je u simbolima koji se na njima nalaze, kao i u broju “zakona” koji se pripremaju za pomanu. Nekada su se “zakoni” pripremali kod kuće, dok se danas pripremaju u pekarama koje tačno znaju koji se simboli u kom selu koriste. Pored već pomenutih “zakona”, najbitniji hleb na pomani je “kap” ili “glava”, koji se postavlja na čelo stola, iza kojeg se nalazi tanjir u kojem se nalaze hrana, kašika i viljuška i na čelu stola ne sedi niko. Uz trpezu se nalazi ogoljen leskov štap, kojim se nakon “puštanja pomane” obiđe tri puta oko stola kako bi pokojnik na “onom svetu” branio pomanu od pokojnika kojima niko ne namenjuje i koji su na onom svetu “gladni”.

Pomana se “pušta” na taj način što domaćica tri puta okadi sto na kojem je postavljena sva hrana pripremljena za pomanu, pa je prvo nameni za dušu pokojnika i pomene sva jela koja su postavljena kako bi pokojnik na onom svetu sve primio, zatim uzima parče hleba i umače ga u svako jelo, a potom ga stavi u usta i dune preko stola, kako bi pomana putem vetra stigla pokojniku na “onaj svet”. Na pomanama se ne treba svađati kako se hrana ne bi “opoganila”. Veruje se, ukoliko dođe do svađe na pomani da je pokojnik “na onom svetu” neće ni primiti.

PUŠTANJE VODE: Pošto je “onaj svet” mračan, hladan i bezvodan, pokojniku treba obezbediti sve uslove kako bi imao sopstveni raj na “onom svetu”. Jedan od najbitnijih obreda i neizostavni deo svake pomane je “puštanje vode”. Obred se nekada, mada je to i danas slučaj u pojedinim selima, održavao na reci ili potoku gde ima čiste vode, a u savremeno vreme čest je slučaj da se voda pušta kod kuće na česmama ili improvizovanim “potocima” u dvorištu kuće. Za obred “puštanja vode” obale potoka ili reke okite se svećama i cvećem, a preko potoka se postavi ogoljen leskov štap koji je na krajevima okićen cvećem i preko koga je prebačeno belo platno na čijoj je sredini ušiven novčić. Vodu za pokojnika izliva dete koje još nije imalo seksualne odnose, koje bokalom, nekada vrčem, zahvata vodu iz potoka i namenjuje je za dušu pokojniku izlivajući je preko belog platna. Potrebno je izliti 44 bokala vode, za to vreme uz dete je žena koja vodi obred i koja detetu pokazuje kako da izlije vodu i šta da kaže. Kada se izlije propisan broj bokala, u izdubljenu tikvu stave se dve sveće unakrst, zapale i tikva se pusti niz reku ili potok. Veruje se da koliko tikva pluta nizvodno niz potok, toliko će pokojnik imati vode na onom svetu.

Iako obično pomanu za pokojnika priređuje rodbina, čest je slučaj da stanovnici Đerdapa sebi za života priređuju pomanu. To uglavnom čine ljudi koji nemaju dece ili neke bliže rođake koji bi im pripremali pomanu nakon njihove smrti. Čovek koji pripremi pomanu sebi za života priprema obred kao da je u pitanju pomana za pokojnika. Odrede se žene koje će voditi obred i obredne radnje kao i na svakoj pomani. Pušta se voda za dušu, namenjuje se odeća, postavi se trpeza koja se nameni i okadi zajedno sa već pomenutim “zakonima” na njoj, dakle sve se priprema kao da je umro, premda je domaćin živ. Veruje se da će ga tako pripremljena pomana dočekati na onom svetu kad bude umro.

ZA DUŠU DRUGOM I – SEBI: Bitan segment u kultu mrtvih kod Vlaha i stanovnika đerdapskog kraja imaju zadušnice, kojih je ukupno dvanaest tokom godine. Za zadušnice se izlazi na groblje sa kod kuće prethodno pripremljenom hranom i na groblju se hrana kadi i namenjuje za pokojnika, ali i za ostale preminule rođake. Interesantno je napomenuti da se za Veliki četvrtak u pojedinim selima pale vatre za pokojne kod kuće ili na grobljima. Za ovu vatru koriste se vrbove grančice “šubijalje”, pali se u ranim jutarnjim časovima, pre izlaska sunca i prvo nameni za dušu pokojnika. Ukoliko se vatra pali kod kuće, probude se deca koja zajedno sa ostalim ukućanima namene vatru za duše pokojnih rođaka, a zatim deca preskaču vatru.

Nije redak slučaj da se u nekim krajevima na reci ili potoku prave mostovi “punće. Most se obloži belim platnom, rukohvati se ukrase crvenim koncem, a krajevi mosta cvećem i svećama. Tako ukrašen most okadi se i nameni pokojniku za dušu kako bi mogao da pređe na onaj svet. Po završetku rituala, ukrasi – platno, crveni konac, cveće i sveće ostaju na mostu, a meštani ga kasnije koriste radi lakšeg prelaska reke ili potoka.

U kultu mrtvih postoje i određene zabrane za žene. Žene koje imaju mrtvu decu ne smeju jesti jagnjetinu, sir i mleko do Đurđevdana, jagode do “Mošu đi fraź”– zadušnica jagoda koje su u prvi utorak Petrovdanskog posta. Dan, dva ranije naberu se jagode i namenjuju se mrtvima. Žene koje imaju mrtvu decu ne jedu jagode do tog dana (ni šumske ni domaće). Jabuke se ne jedu do Petrovdana, a u pojedinim mestima i grožđe do Velike Gospojine.

 

Reč autora

Čini se da nema predela i naselja u Srbiji u kojima se, kako se to slikovito kaže s kolena na koleno, ne prenose predanja iz bliže i dalje prošlosti. Prostor i uslovi života uticali su na duhovni razvoj ljudi đerdapskog područja. Snaga moćnog Dunava, prirodno okruženje, različiti narodi koji su se borili za prevlast u Đerdapu, prožimanje jezika, vera i kultura, razvili su narodne običaje i verovanja koji se najvećim delom “naslanjaju” na Dunav. Tako su u Đerdapu mitovi, predanja i legende kao deo usmenog folklornog nasleđa, vezanog za pojedina mesta, vodu, prirodu, pretke, kod stanovništva sačuvani u skoro neizmenjenom obliku.

U ovom posebnom svetu narodnih predanja o Dunavu, Đerdapu i njihovim mitskim bićima prepliću se rimski, grčki, dakijski, slovenski i vlaški mitovi. Među najstarijim je svakako mit o Herkulu, koji je razdvojio stenje na mestu zvanom Baba kaj, čime je omogućio da voda velikog mora otiče kroz Gvozdena vrata. Za ovo božanstvo iz rimske mitologije vezano je i predanje o Herkulovim stubovima u đerdapskim Kazanima, gde su deo premošćenja rečnog dna blizu ostrva Ada Kale. Na već pomenutu stenu u Dunavu Baba kaj, prema jednoj legendi, turski paša vezao je lepu princezu Golubanu, koja je odbila da bude deo njegovog harema, dok je za Trajanovu tablu vezano narodno predanje o podzemnom božanstvu Trojanu, kome su žrtvovane devojke. Prema legendi, na Trajanovom mostu Sveti Đorđe je pobedio Trojana i od tada se Sveti Đorđe kao zaštitnik i borac za pravdu svetkuje u Turn Severinu, rumunskom gradu na drugoj obali Dunava.

Prosto se ne može preskočiti mit da je u treći deo Dunava, nazvan Istar po božanstvu voda i gospodarici nad ljudima, uplovio Jason s Argonautima, a sve u potrazi za zlatnim runom, kao i legenda o Golupcu, gde je na prostoru današnjeg naselja bilo mnoštvo golubova, po čemu je drevni grad dobio ime. U Đerdapu se verovalo da šaran, kad napuni određeni broj godina, dobija krila, izleće iz vode i pretvara se u zmaja. Kod vlaškog stanovništva Đerdapa prisutno je predanje o šumskoj majci, dok se o vodenom duhu, moronju (vampiru), talasonima pripoveda u Golubinju, Boljetinu i Sipu u kojem živi i priča o nemuštom jeziku i osobi koja je spasla zmiju, a ova joj omogućila da razgovara sa životinjama.

Nažalost, sve je manje onih koji pričaju, ali i onih koji slušaju. Ne želeći da se tanana veza raskine, kao i da se ne prekine čudesna mreža mitoloških bića, običaji zaborave i da se novim pokolenjima nešto ostavi, pokušali smo da pribeležimo deo ovog nematerijalnog blaga.

 

Atlantida, Argonauti…

Neupućeni čitaoci biće zapanjeni bogatstvom legendi koje direktno vezuju Đerdap sa svetom poznatim iz mitologije velikih naroda pređašnjih epoha, ali i novovekovne mitove. Objašnjavajući bogatstvo mašte, autori se pozivaju na istraživače, među kojima se ističe Slobodan Začević, koji smatra da su ovdašnja “verovanja veoma živa i upečatljiva, jasno izdiferencirana, a bujna narodna mašta večito kreira nova, koja se priključuju starima i produžuju da žive međusobno se prožimajući. Pri tome ne treba izgubiti iz vida činjenicu da su narodna verovanja oba jezika i sa obe strane Dunava gotovo identična, što predstavlja kuriozitet svoje vrste u posebnu draž”.

Mitska bića Zečević je podelio u četiri kategorije, autori neka od njih ne zaobilaze, ali “daju prednost legendama i pričama stanovništva đerdapskog kraja o ljudima, nekom događaju, pojavama koje su bile obogaćene maštom ili izmišljene i njima ponekad objašnjavali sve ono za šta nisu imali racionalna objašnjenja. A kraj u kojem su živeli, uvek na raskrsnici, bio je plodno tlo za nastajanje priča koje svoj život žive od starih Grka i Rimljana do današnjih dana. I zato nije nimalo čudno što ćete se ovde sresti s Atlantidom, Herkulom, Jasonom i Argonautima jer su i oni deo čudesnog sveta mitova i legendi Đerdapa”.

 

Tekst je deo projekta “Očuvana kulturna baština Srbije, adut u integracijama”, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Share