Kristofer Koker: Rat u Ukrajini je promenio svetski poredak

Razgovarao: Slobodan G. Marković. Izvor: Novi magazin

Profesor Kristofer Koker (Christopher Coker) direktor je vodećeg britanskog akademskog tink-tenka za spoljnu politiku LSE IDEAS koji je deo Londonske škole ekonomije (LSE). Dugi niz godina bio je profesor međunarodnih odnosa na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka. Redovni je predavač na koledžima za odbrambene studije u Velikoj Britaniji, SAD, Rimu, Singapuru i Tokiju. Njegove knjige i analize bave se međunarodnim odnosima, NATO-om i odbrambenom politikom Velike Britanije i SAD.

Pisao je opširno o istoriji, anatomiji i izgledima rata. U knjizi Budućnost rata (2004) dao je nekoliko neprijatnih napomena za one koji veruju u kantovske izglede o „kraju rata“. „Rat ima budućnost“, tvrdio je prof. Koker i dodao: „Jedna od stvari koje smo posebno dobro radili tokom vekova jeste rat i ništa ne ukazuje na to da ćemo izaći iz ratnog posla – sve ukazuje upravo na suprotno.“ U studiji Može li se rat eliminisati? (2014) ponovio je slične izraze zabrinutosti. Komentarišući ovu studiju, britanski istoričar Majkl Barli zaključio je o njenom autoru: „On nije samo vodeći britanski filozof ratovanja već i plodan istoričar koji konkurenciju ostavlja posramljenom.“

U nekoliko knjiga obradio je filozofske korene koncepta Zapada i njegovu transformaciju. Još 1998. godine u knjizi Sumrak Zapada upozorio je da se zapadna alijansa suočava sa ozbiljnim izazovima. „Zapadni savez je u nevolji. Plutajući bez svrhe, često nije u stanju da koordinira svoju politiku, čak i kada može da se složi o zajedničkim principima.“ U nedavno objavljenoj knjizi Uspon civilizacijske države razmatra liberalne vrednosti Zapada i njegove neliberalne konkurente i identifikuje civilizacijske države Kine i Rusije kao glavne globalne izazivače liberalne demokratije.

Tri njegove knjige prevedene su na srpski jezik: Sumrak Zapada, 2006. godine (Twilight of the West, 1998), Budućnost rata, 2010 godine (The Future of War, 2004) i Filozofi varvari. Razmatranja o prirodi rata Heraklita do Hajzenberga, 2012. godine (Barbarous Philosophers, 2010). U prethodne dve decenije bio je čest gost u regionu, posebno u Rumuniji i Srbiji. U Beogradu je učestvovao na panelima u organizaciji Beogradskog fonda za političku izuzetnost, Centra za britanske studije i drugih institucija.

U intervjuu za Novi magazin govori o izazovima s kojima se suočavaju Zapad, NATO i liberalne demokratije.

Vaša knjiga Uspon civilizacijske države objavljena je 2019. U njoj ste opisali dve studije slučaja savremenih civilizacijskih država: Rusiju i Kinu. Ove države sklone su da veruju da su posebne i jedinstvene civilizacije. Šta to znači za međunarodni poredak? Da li je nastanak civilizacijskih država nešto što neminovno vodi do kraja međunarodnog poretka koji poznajemo od 1989. godine?

Civilizacijske države sebe smatraju superiornijim u odnosu na nacionalne države. Većina nacionalnih država nije starija od 200 godina. Civilizacije su mnogo starije. Kina i Indija su najstarije od svih. One ne smatraju da su vezane međunarodnim pravilima koja su napravile zapadne sile u 19. i 20. veku. Posebno se smatraju neobaveznim, u pogledu ovih pravila, prema skromnom pridošlici Sjedinjenim Američkim Državama koje su nastale tek 1776.

Kinezi kažu da razvijaju novi niz pravila zasnovanih na uzajamnom poštovanju međusobnih vrednosti, varijaciju miroljubive koegzistencije u hladnom ratu, ali ovog puta usredsređenu na kulturu, a ne na ideologiju. One propovedaju vrednosni pluralizam koji je izazov ideji univerzalnih vrednosti na kojima počivaju ljudska prava i druge ideje. I one prihvataju ideju civilizacijskih interesnih sfera koje im daju pravo da kontrolišu sopstvene vrednosti kod kuće.

Rusija je doživela ogroman kulturni transfer iz Evrope od ere Petra Velikog. U knjizi skrećete pažnju na činjenicu da su ruske vlasti pod Putinom imale problema sa širenjem ideje evroazijstva i da ruske elite možda neće lako prihvatiti da napuste svoje samodefinisanje kao deo Evrope. Može li sadašnji ruski rat protiv Ukrajine to da promeni? Da li bi Duginova vizija evroazijske Rusije sada mogla da prevlada u ovoj zemlji?

U februaru 2020. guru Kremlja Vladislav Suslov napisao je da ne postoji Ukrajina već samo „ukrajinstvo“, što je „naročit poremećaj uma“. U svom eseju o istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca Putin je Ukrajinu opisao kao deo antiruskog projekta. Ovo je repriza debate iz 19. veka o tome da li je Rusija definisana svojom moskovskom sudbinom kao autokratsko carstvo – nacija sa sopstvenim izrazito kolektivističkim oblicima društvene organizacije – ili je na putu približavanja ostatku Evrope.

Ironično, pokušajima da utiče i dominira Ukrajinom, Putin je pojačao njen građanski i nacionalni identitet. Ono što je još više ironično jeste da je on razbio evropske vrednosti sopstvene zemlje. Putin je 2000. bio zapadnjak; od 2012. napravio je svoj izbor. On je sada evroazijata prema Duginovom kalupu.

Postoje li drugi kandidati za civilizacijske države: Erdoganova Turska ili Modijeva Indija, na primer?

Modi sledi sopstveni plan: da preobrazi Indiju u ono za šta se Nehru plašio da bi jednog dana mogla da postane, u hinduistički Pakistan. U skladu sa istaknutim obeležjem civilizacijske države, on insistira na obaveznom patriotizmu – u ovom slučaju na novom pisanju indijske istorije kako bi se isključili muslimani, jedna petina stanovništva, kao potomci invazije stranaca u 15. veku. U Turskoj, Erdogan pokušava da ostvari neoosmanski projekat. Nedavno je čak promenio i ime zemlje.

Zanimljivo je da je Iran, koji je bio na putu da postane civilizacijska država pod šahom – s naglaskom na iransku arijevsku etničku pripadnost i 3.000 godina staru istoriju – izabrao da krene drugim putem. On ostaje islamska republika posvećena unapređenju interesa islamskog sveta. To je takođe važilo za ISIS i Al Kaidu, koji su želeli da obnove islamski kalifat i bili su protiv nacionalnih identiteta poput panarabizma. Isisov Kalifat bio je kratkotrajna civilizacijska država.

Pre ruskog napada na Ukrajinu bilo je tvrdnji da je NATO „klinički mrtav“. Međutim, od ruskog napada na Ukrajinu svedoci smo prizora jedinstva alijanse. Gde je sada NATO?

NATO se sada vratio sa dve nove članice Švedskom i Finskom koje čekaju da se pridruže. A ideja – još jedan Makronov projekat – o strateškoj autonomiji mrtva je i u bari. SAD su jedini jemac protiv dalje ruske agresije. Kolektivna bezbednost koja je uključivala sve, od migracije do terorizma, ustupila je mesto tradicionalnoj ulozi alijanse: kolektivnoj odbrani.

Još 1998. u Sumraku Zapada tvrdili ste da se koncept Zapada kao liberalne unije zapadne Evrope i Sjedinjenih Država suočio s silaznom putanjom. Kakvo je sada stanje Zapada?

Posle završetka hladnog rata Zapad je bio u potrazi za još jednim protivnikom. Jedno vreme činilo se da je to islamizam, ali rat protiv terorizma nije se ispostavio kao priča o velikom uspehu. Kina i Rusija predstavljaju staromodne pretnje velikih sila i vrednosti koje škode liberalnom internacionalizmu. Ali savez protiv Rusije u Ukrajini obuhvata Australiju, Novi Zeland, Južnu Koreju i Japan. Hoće li Zapad postati globalan?

U zaključku iste knjige istakli ste da je Zapad „obezbedio da komunikacija među kulturama ne bude jednojezična“. Sada se može videti da zemlje koje obuhvataju tri četvrtine čovečanstva nisu odlučile da se pridruže zapadnim sankcijama protiv Rusije? Da li se Zapad sada obraća samo sebi?

Zapad govori u ime onih zemalja u svetu koje prihvataju liberalnu demokratiju. To je možda dovoljno. Pokojni američki filozof Ričard Rorti pribojavao se da tri milijarde ljudi, koji će doći na svet između sadašnjosti i 2050. godine, neće da se odluče da prigrle ideje Džona Stjuarta Mila. Ali to, insistirao je on, ne bi trebalo da umanji važnost tih ideja za zapadne sile, kao što nadolazeći slom Zapadnog rimskog carstva nije odvratio Svetog Augustina od prihvatanja hrišćanstva.

Za razliku od mnogih vaših kolega, vi ste upozoravali da je rat daleko od toga da je otišao u istoriju i da će se nastaviti duboko u 21. vek, a možda i dalje. Ratovi su se zaista i dalje dešavali. Upozorili ste i na potencijalni rat Sjedinjenih Država s Kinom. Mislite li da aktuelni rat u Ukrajini ili mogući kinesko-američki rat približava čovečanstvo nuklearnom ratu?

Čuven je slučaj kada je Stiven Pinker proglasio kraj rata velikih sila, ali je potom objavio i kraj globalnih pandemija u svojoj knjizi Prosvetiteljstvo sada! Endisti su zanemarili tri činjenice. Rat je bio živ i zdrav nakon 2001. godine – od tada ih je bilo 106 iako se većina nije pojavila na televiziji. Drugo, rat ima ogromnu sposobnost za novo domišljanje. Hibridni, latentni, proksi rat preko opunomoćenika – samo su neki od naslova raznih knjiga o tome šta je rat postao. Treće, živimo u jedinstvenoj istorijskoj eri nemira (Unpeace) – informacionog rata, sajber rata. Postalo je teško napraviti razliku između rata i mira. To je nešto što bi iznenadilo Aristotela koji nam je rekao da je jedina svrha rata mir.

Zapad je verovatno u ratu s Rusijom od 2014. Nemoguće je reći da li bi konvencionalni rat između SAD i Kine ili Rusije i Zapada doveo do nuklearnog sukoba. Ono što možemo sa sigurnošću da kažemo jeste da je svet u drugom nuklearnom dobu u kojem se nuklearno oružje više ne posmatra kao prvi odgovor na egzistencijalnu pretnju. Nuklearno oružje će biti upotrebljeno za diplomatski hod po žici kao što Putinova retorika u Ukrajini jasno pokazuje. Da će neko u nekom trenutku da ga upotrebi, sada je verovatno neizbežno.

Kako vidite novi svetski poredak posle završetka rata Rusije i Ukrajine?

Bez obzira na to da li se rat završi za nekoliko meseci ili nastavi da izjeda godinama, svetski poredak se promenio. Izgubili smo poverenje u napredak. O kraju rata više ne govorimo sa samopouzdanjem kao nekada. Kina možda nije mnogo pritekla u pomoć Rusiji, na Putinovu žalost, ali rusko-kinesko usklađivanje sada je realnost. Sjedinjene Države vratile su se u igru, a isto tako i Zapad iako će njegovo jedinstvo, kao i uvek, biti na probi.

Evropska unija sebe definiše kao uniju zasnovanu na vrednostima. Njene vrednosti uključuju vladavinu prava, ljudska prava i sve vrednosti povezane s liberalnom demokratijom. Cela logika evropskih integracija bila je u sprečavanju novog rata u Evropi. Koliko ruski napad na Ukrajinu utiče na takozvane „evropske vrednosti“?

U poslednjem mesecu života Frojda su pitali da li je svedok poslednjeg evropskog rata. Odgovorio je da je Drugi svetski rat bio njegov poslednji evropski rat, ali je malo verovatno da će biti poslednji. Odlučio sam da se opredelim za akademsku karijeru dok sam radio u Londonu, kad sam pročitao knjigu Džona Lukasa pod nazivom Poslednji evropski rat (1976). Smatrao sam da je budalasto što je Nobelov komitet 2012. dodelio Nobelovu nagradu za mir Evropskoj uniji na osnovu toga što je sprečila još jedan evropski sukob. Ona zapravo to nije učinila, kao što smo videli na Balkanu i u Zakavkazju.

Projekat Evropske unije bio je da spreči još jedan rat između Nemačke i Francuske i u tome je bio veoma uspešan. Na primer, bitka kod Verdena (1916) sada se ne pamti kao nemački poraz ili pobeda Francuske već kao evropska katastrofa. Ovo prekrajanje istorije pokazuje da je izvorni evropski projekat živ i zdrav. Ali Evropska unija je preslaba da odvrati zemlju poput Rusije da je napadne u budućnosti. Za odvraćanje je potreban Atlantski savez, a ne Evropska unija – nešto što Francuzi izgleda ne mogu da shvate u potrazi za strateškom autonomijom. Pod tim podrazumevaju autonomiju u odnosu na SAD, a ne na Rusiju. Ali biće i cena koja će morati da se plati: Evropljani će morati da se umešaju u kinesko-američki spor jer su u izvesnoj meri već na indo-pacifičkom poprištu.

Bregzit najveća britanska katastrofa posle Sueca

Ujedinjeno Kraljevstvo napustilo je Evropsku uniju 31. januara 2020, posle 47 godina članstva u EEZ i EU. Bili ste među mnogim britanskim profesorima koji su potpisali peticiju protiv Bregzita. Kako sada gledate na Bregzit?

Bregzit je bio najveća spoljnopolitička katastrofa za Veliku Britaniju od Suecke krize 1956. Biće potrebne godine da se popravi šteta, a još duže da bi Ujedinjeno Kraljevstvo ponovo podnelo zahtev za članstvo, što će se nesumnjivo dogoditi kada ova generacija političara ne bude na vlasti. Šta raditi u međuvremenu? Blisko sarađivati sa evropskim institucijama, posebno u oblasti bezbednosti. Evropskoj uniji Britanija je potrebnija nego što je Britaniji potrebna Evropska unija, što vrlo jasno pokazuje ukrajinska kriza.

Moguć novi hladni rat, ali od 2014!

Očekujete li da je nova gvozdena zavesa neizbežna i šta bi to značilo za Evropu? Jesmo li svedoci novog globalnog hladnog rata?

Moguće je da smo svedoci početka novog hladnog rata, ali kada istoričari dođu do datuma njegovog početka, verovatno će izabrati 2014. i krizu povodom Krima. Što se tiče Kine, SAD, a možda i Evropa, ulaze u period hladnog mira. Rigidne ideološke podele starog hladnog rata teško da će se ponoviti. Finansijska međuzavisnost (oklevanje Kine da podnese sekundarne sankcije zbog Ukrajine) upućuje na to da će u odnosima između Zapada i njegovih glavnih protivnika biti mnogo više fleksibilnosti nego što je to bio slučaj tokom hladnog rata.

Tekst je prenet iz Novog magazina.