Kraće radno vreme je civilizacijska tekovina

Piše: Marko Miletić, Novi magazin

U junu će biti sto godina od kako je, 1922. godine, u Kraljevini SHS donesen Zakon o zaštiti radnika kojim je prvi put na ovim prostorima uvedeno osmočasovno radno vreme. Taj zakon se nije odnosio na baš sve radnike, ali je svakako predstavljao veliku pobedu za tadašnji radnički pokret a država je stala u red zemalja koje su za to vreme imale progresivno rešenje o radnom vremenu ograničenom na osam sati dnevno.

Danas, sto godina kasnije, Eurostatove statistike beleže da radnici i radnice u Srbiji imaju najduže radno vreme u Evropi. Istini za volju, iz poslednjih proračuna su izostavljene Turska i Crna Gora u kojima su ljudi imali i veći broj radnih sati u prethodnim periodima, međutim to i nije neka uteha onima koji samo na glavnom poslu u našoj zemlji provode prosečno 43,5 sati nedeljno, a znamo da su mnogi prinuđeni da pored toga rade još po nešto, onako „privatno“. To je više od zakonski „standardnih“ 40 sati nedeljno, a poražavajuće je što je to više i od onoga što je postalo standard pre sto godina.

Da stvar po radnike i radnice bude gora – ne samo da prema statistikama rade prosečno najviše u Evropi nego su i mizerno plaćeni. Prosečna plata, kojom se vlast toliko hvali, je krajem prošle godine iznosila 74.629 dinara. Međutim, medijalna zarada, koju vlast ne pominje a do koje dobacuje samo polovina radnika – je 53.349 dinara. Istovremeno, prosečna potrošačka korpa je iznosila 80.181 dinara.

Dakle, većina ljudi u Srbiji radi jako puno, ima jako malo odmora i primanja koja nisu dovoljna za iole pristojan život njih i njihovih porodica.

Pitanje koje se postavlja je zašto bi ljudi u Srbiji radili tako puno dok su bedno plaćeni? I naravno da će uvek biti onih koji kao zdravorazumski kažu „pa niko ih ne tera, ako im se ne sviđa neka idu preko“ – nažalost brojni su već i otišli, ali očigledno ima još mnogo onih koji ne žele ili ne mogu da odu, a borba za puki opstanak ih „tera“ da rade – od nečega se mora živeti.

Ipak, koliko god situacija bila loša po radnike i radnice, istorija organizovanih radničkih i sindikalnih borbi pokazuje da su promene moguće ukoliko se organizujemo i solidarno suprotstavimo i istupimo sa zahtevima koji bi čitav kontekst pomerile malo na stranu slabijeg i većeg dela populacije.

Kraće radno vreme kao progresivni zahtev

Sto godina od kako je na našim prostorima uvedeno osmočasovno radno vreme dobar je momenat da se pozdravimo sa tim starim „pravilom“ i da konačno iskoračimo u novo doba sa kraćim radnim vremenom. Kraće radno vreme je civilizacijska tekovina i koncept sa kojim se ekperimentiše u sve većem broju zemalja. Tehnološki razvoj, koji ne zaostaje u tom pogledu ni u Srbiji, stvara mogućnosti za jednako produktivan rad i sa kraćim radnim vremenom.

Moramo stvoriti bolje radne i materijalne uslove kako bi ljudi u Srbiji bili sigurniji, zdraviji i zadovoljniji. Skraćivanje radnog vremena uz zadržavanje jednakog nivoa plata je jedan od koraka koje možemo učiniti u tom smeru.

Kod nas su se do sada sporadično pojavljivale manje ili više vidljive inicijative da se zabrani rad nedeljom u trgovinama. I pre nego što bi se bilo koja institucija izjasnila o tim predlozima, zagovornik sveopšte i neprestane eksploatacije Aleksandar Vučić bi ih grubo odbacivao, a zatim bi to sledile i sve ostale nadležne instance.

Međutim, ni Vučić ni ceo njegov aparat nisu imuni na popuštanje spram jasnih i masovnih zahteva. I u tom smislu, umesto da se samo zabrani rad nedeljom u trgovinama, treba zahtevati da se radna nedelja skrati na četiri dana. Bez ikakvih problema se već sada radna nedelja može skratiti na 35 sati sedmično, a odmah zatim možemo pristupiti i probnim projektima za skraćivanje radne nedelje na 32 sata nedeljno umesto sadašnjih 40. Kraće radno vreme donosi mnoge pogodnosti kako pojedincima tako i celom društvu, a ovde ćemo pomenuti samo neke od tih pozitivnih promena.

Kraće radno vreme ostavlja radnicima više mogućnosti za život van posla. Ljudi bi više mogli da se posvete svojim porodicama i prijateljima, više bi odmarali, imali više vremena za slobodne aktivnosti od rekreacije do kulture ili pak političkog rada. U krajnjem slučaju ostalo bi više vremena za obavljanje svakodnevnih privatnih obaveza od kupovine do sređivanja lokalnog igrališta. Skraćivanje radnog vremena može doprineti i smanjenju nejednakosti između muškaraca i žena u pogledu obavljanja kućnih poslova i nege i brige za decu i stare. Ovako, ljudi prekomerno rade i toliko su umorni da jedva uspevaju i osnovne stvari van posla da obave.

I poslodavaci mogu imati koristi – istraživanja pokazuju da su odmorni radnici i produktivniji i zadovoljniji. Sprovedeni pilot projekti skraćivanja radnog vremena u različitim zemljama u mnogim kompanijama svedoče da produktivnost radnika i ostvarivanje profita nisu opali i pored kraće radne nedelje, naprotiv u mnogim slučajevima radnici su bili spremniji da se založe za napredak firme.

Korist od kraćeg radnog vremena ima i društvo u celini. Izgaranje na poslu postaje sve češći razlog za fizička i psihička oboljenja, a umor dovodi do velikog broja povreda na poslu koje često mogu biti fatalne. Skraćivanjem radnog vremena se smanjuju pritisak na zdravstveni sistem i troškove lečenja koje pokriva osiguranje, tako bi ceo sistem mogao više da se posveti preventivi umesto stalnom gašenju zdravstvenih požara. Kao što smo već rekli – skraćivanjem radnog vremena ne opada produktivnost, to ostavlja mogućnost firmama da zaposle nove radnike i radnice ukoliko žele da dodatno pospeše svoje poslovanje. Tako bi se smanjila nezaposlenost i povećala opšta produktivnost na nivou države.

Na kraju, ništa manje značajna, stoji i činjenica da se skraćivanjem radnog vremena doprinosi smanjenju zagađenja. Kraća radna nedelja znači manji broj odlazaka na posao, odnosno smanjuje se emisija izduvnih gasova. Manji broj radnih sati znači i smanjenu upotrebu električne energije, naročito preko sistema za grejanje i hlađenje ali i smanjenu upotrebu hrane i pića u plastičnim pakovanjima.

Današnji radnički pokret nije ono što je bio pre sto godina, ali i danas udruženi sindikati, strukovna udruženja, organizacije civilnog društva i progresivne političke organizacije zajedničkim naporima mogu ispostaviti zahtev za skraćivanje radnog vremena i dovesti do njegove implementacije.

Prilagođavanje novom režimu rada bi zahtevalo i ulaganje određenih sredstava. Škotska je za svoj pilot projekat uložila 10 miliona funti, ako vam to deluje puno setite se da je Srbija na ime subvencija samo za kompaniju Geoks izdvojila 20 miliona evra. Ta kompanija je mizerno plaćala svoje radnike, u državni budžet nije vratila ni trećinu uložene sume, a zatim se spakovala i otišla.

Marko Miletić je kourednik portala Mašina. Društveno politički radnik koji se bavi pitanjima radnih prava, sindikata, radničkog pokreta i kulturne i medijske scene.

Izvor: Novi magazin.