Korupcija kao sudbina

Autor: Ljubomir Madžar, Izvor: Novi magazin

Jedna od najmarkantnijih a u javnosti tako retko isticanih osobenosti privrede ove zemlje je faktički izostanak akumulacije – Srbija je jedna od retkih zemalja u kojima domaća štednja praktički ne postoji kao makroekonomski agregat. S vremena na vreme smenjivale su se stranke na vlasti, ali je domaća akumulacija delovala kao gravitaciona konstanta – gotovo da se nije odvajala od nultog nivoa. Do 2000. godine bila je za nulti nivo praktično prikovana, a nakon toga se nešto povećala ali se od nultog nivoa nije vidljivo udaljila. 

Srbija je jedna od retkih zemalja u kojima domaća štednja praktički ne postoji kao makroekonomski agregat

POMAMA ZA SDI: Postoji jednostavan način utvrđivanja te činjenice koji kreće od bruto investicija u fiksne fondove (građevinske objekte i odgovarajuću opremu). Kad se od bruto investicija oduzmu amortizacija, strane direktne investicije (SDI) i godišnji porast strane zaduženosti, dobija se deo investicija koji je – ako nije anuliran ili čak potisnut u područje negativnih vrednosti – finansiran iz domaće akumulacije (štednje), te tako predstavlja njenu meru. Stopa bruto fiksnih investicija, tj. njihovo učešće u bruto domaćem proizvodu (BDP), varirala je iz godine u godinu, ali se do 2020. smirivala na prosečnom nivou od oko 20 odsto. Kad se od tog procenta oduzme učešće amortizacije u BDP, ostaje nekih pet odsto kao mera učešća neto investicija. Kad se od tog skromnog procenta oduzme učešće SDI i porast neto stranog zaduživanja u BDP, ostaje nula, što znači da se zakoračuje u nezahvalno područje negativne štednje. To znači da je u nemalom broju slučajeva Srbija iz godine u godinu bivala sve siromašnija.

Tako je u Srbiji došlo do svojevrsne pomame za SDI. Glad za tuđom akumulacijom bila je kod nas sve vreme hipertrofirana, ali je u poslednjih petnaestak godina prešla u pravu maniju. Ispalo je da su SDI nekakav velik uspeh razvojne politike: dolazak stranih investitora najavljuje se na sva zvona, a odjeci u javnosti takvi su kao da je posredi nekakav poklon koji nas trajno pomera na superiornu razvojnu trajektoriju. Da stvar bude gora, na sličan način su razglašavani i maltene slavljeni i pojedini akti zaduživanja na svetskom tržištu kapitala. Kao da ti obimni krediti uopšte neće morati da se vraćaju. U vezi sa tim iskrsava generalno pitanje koliko je uopšte racionalno i poželjno da se razvojna strategija okrene stranim izvorima finansiranja. Posebno je zanimljivo i važno pitanje kakvu ekonomsku budućnost ima zemlja koja je domaću akumulaciju opasno približila nuli i svoj razvoj oslonila na strane finansijske izvore. Ekonomisti se ovim generalnim pitanjem nisu revnosnije bavili, a u javnosti kao da je preovladao duh gromke propagande koju je vlast razvila povodom sve intenzivnijeg angažmana stranih investitora. Nema sumnje da su SDI značajan razvojni činilac, ali u toj konstataciji nije sadržan odgovor na pitanje njihove prikladne veličine. 

Ako bi se govorilo o optimalnom nivou SDI u BDP, izvesno je da je on veći od nule. To proističe iz elementarne činjenice da gotovo da nema zemlje u kojoj SDI potpuno izostaju i da čak i najrazvijenije zemlje očito imaju SDI kao važan finansijski izvor u formiranju investicija. No, retke su – bolje rečeno faktički ne postoje – zemlje u kojima su strani izvori preovlađujući ili čak jedini činioci razvojnog finansiranja. SDI su poželjne, ali imaju svoju nezaobilaznu granicu. Tamo gde strani izvori prerastaju u dominantan ili faktički jedini izvor finansiranja neto investicija postoje ozbiljni razlozi za zabrinutost i za ocenu da sa takvom zemljom nešto krupno nije u redu kad je reč o razvojnoj strategiji i njenoj finansijskoj osnovici. 

Jer, kad bi SDI mogle da budu jedini izvor neto finansiranja privrednog razvoja, privreda bi postala analogna virtuelnoj mašini odavna poznatoj pod nazivom perpetuum mobile. Svakoj zemlju bi se isplatilo da u tekuću potrošnju prelije ceo svoj BDP a da razvoj neometano i bez obaranja tempa rasta finansira stranom akumulacijom. To je, dakako, logički nemoguće, jer u meri u kojoj makar i jedna jedina zemlja svoj razvoj isključivo oslanja na SDI, mora postojati bar jedna druga koja će štednju formirati iznad sopstvenih neto investicija a odgovarajuću razliku plasirati u inostranstvo. Zaključak je jednostavan i neposredan: SDI su poželjne i korisne, ali su one razvojno celishodne samo de neke granice. Sledi i zaključak da će zbog strukturnih i funkcionalnih razlika između pojedinih privreda „optimalni nivoi“ SDI biti, dakako, različiti, ali i da postoji ozbiljan rizik da u nekim zemljama one znatno premaše taj „optimalni nivo“ i da na duži rok postanu razvojno disfunkcionalne. Ako se njihovo učešće u neto investicijama približi opasnom stopostotnom nivou, bez rizika se može zaključiti da su predimenzionirane i da postoji ozbiljna potreba za radikalnom revizijom takve razvojne politike.

Glad za tuđom akumulacijom bila je kod nas sve vreme hipertrofirana, ali je u poslednjih petnaestak godina prešla u pravu maniju 

RAZVOJNA ULOGA: SDI se kao činilac razvojne politike i kao sastavnica privredne stvarnosti javljaju u velikom broju (svim – ?) strukturno i funkcionalno različitih zemalja, pa je prirodno da u različitim makroekonomskim ambijentima imaju različitu ulogu i učinak, te da je i njihov poželjni nivo u različitim privredama različit. To znači da će široko varirati i zaključci o njihovom poželjnom nivou i ekonomski celishodnoj strukturi. Početni, najjednostavniji model je onaj koji se odnosi na privredu sa velikom nezaposlenošću i sa nedovoljnom akumulacijom za finansiranje kapaciteta koji bi omogućili zapošljavanje brojne radne snage i likvidiranje nezaposlenosti. U takvoj privredi nezaposlena radna snaga nema alternativu proizvodnog angažovanja, ona ne stvara nikakvu vrednost i njen ekonomski trošak stoga je ravan nuli. Jer, u ekonomiji je trošak bilo koje jedinice resursa jednak potencijalnom učinku koji ona može da ostvari u najboljoj sledećoj (propuštenoj – zbog toga što je po pretpostavci izabrana opcija u kojoj će se ta jedinica angažovati) alternativi. U privredi sa nezaposlenom radnom snagom „sledeća „najbolja“ alternativa je nezaposlenost u kojoj radna snaga ne daje nikakav efekat, pa je njen ekonomski trošak, kao mera tog efekta, jednak nuli. Sa nultom vrednošću radne snage svaka investicija koja joj pruža mogućnost angažovanja poseduje dragocenu osobenost da je, apstrahujući doprinos resursa komplementarnih sa kapitalom i radom, celokupna vrednost stvorena aktiviranjem te investicije sa makroekonomskog stanovišta čist neto efekat. U tržišnoj privredi to bi bila jedna varijanta profita. Time je identifikovan ambijent u kome je svaka investicija poželjna, a u kome i plate zaposlenih sa makroekonomsko stanovišta imaju svojstvo pomenutog čistog efekta. To je ambijent u koje su SDI, u nedostatku domaće akumulacije, najdelotvornije i najpoželjnije.

Opisani ambijent je daleko od toga da bude tipičan a pitanje je da li je on igde doslovno tačna deskripcija privrednog okruženja. I u najnerazvijenijoj privredi postoje za radnu snagu nekakve alternative angažovanja, ako ništa drugo a ono obavljanje raznih poslova unutar domaćinstava. Efekat ulaganja stoga je zasigurno manji od ukupne novostvorene vrednosti kao učinka tog ulaganja. Realističniji i znatno prikladniji je višesektorski model, a osobito onaj koji i unutar sektora dozvoljava postojanje množine proizvodnih procesa u kojima zaposleni generišu različite mase ekonomskih učinaka. U takvom modelu ekonomski trošak radne snage varira u širokom rasponu i računica je kudikamo složenija nego u napred izloženom najjednostavnijem modelu. Izbor investicija u takvom modelu znatno je složeniji, a odgovori na pitanja atraktivnosti SDI daleko više iznijansirani i višestrano uslovljeni. To je tačka na kojoj počinje prava analiza društvene opravdanosti pojedinih projekata, uključujući i one koji se realizuju unutar SDI. Ako se u obzir uzme ova neizbežna značajka privredne stvarnosti, dolazi se do zaključka da su SDI, ostajući u principu poželjne, prava projektno-analitička džungla sa brojnim, gotovo „idealnim“ prilikama za greške (iz neznanja) i zloupotrebe (po osnovu divljanja „hurije“ partikularnog interesa). 

Velika složenost projektnog planiranja, a posebno onog njegovog segmenta koji se preseca sa SDI, istovremeno je i izvorište velikih rizika za najrazličitije zloupotrebe i teško utvrdiva odstupanja od postupaka i procedura na području javne uprave čija je svrha regulativa ove složene oblasti. Brojne negativne pojave otkrivene su u implementaciji projekata u kojima su se opredmetile SDI. Naravno, greške i promašaji mogući su u svim poduhvatima, nezavisno od izvora finansiranja, ali su SDI u ovom pogledu posebno delikatne budući da podrazumevaju interakcije sa inostranim subjektima i da su nedovoljno izložene široj javnosti, a sve to uz daleko natprosečnu dozu državne intervencije. 

Dodatnu komplikaciju u ovoj inače složenoj oblasti predstavljaju subvencije za SDI. Naša javna uprava daleko je od toga da pouzdano utvrdi troškove i koristi od pojedinih projekata, a o nekakvom „ekonomski racionalnom“ nivou subvencija da se i ne govori. 

Pojedinačni aranžmani u okviru SDI sklapaju se takođe pojedinačnim pogodbama, bez garancije da će u to složenom usaglašavanju individualnih i partikularnih interesa leva ruka znati šta radi desna. U privlačenju stranaca kao realizatora SDI ovde najveću ulogu imaju politički moćnici – što viši nivo u hijerarhiji i što veća moć to veći uticaj na mobilizaciju i izbor projekata u okviru SDI – a profesionalni političari sigurno nisu najupućeniji poznavaoci ove kompleksne problematike. U celom tom složenom poslu angažuje se, kad je reč o domaćem interesu koji zastupa i „štiti“ država, veliki broj dužnosnika, pa i specijalizovanih eksperata, a njihova motivacija je višekratna, institucionalno neuređena i dobrim delom nepoznata. Projekti iskrsavaju kao rezultat beskrajno složene interakcije eventualnih napora da se što delotvornije ostvaruju javni ciljevi i verovatno nezaobilaznih personalnih interesa upravljenih na maksimiziranje različitih individualnih dobitaka. Kao rezultat svega toga u domenu SDI velik je broj nesumnjivih promašaja a neizbežno kašnjenje u otkrivanju grešaka ima za posledicu opservacioni defekt zbog koga broj i masa pogrešno odabranih i izvedenih projekata uvek izgleda manji nego što bi to objektivna analiza, kada bi bila dostupna i moguća, morala da pokaže. Treba stoga snažno naglasiti činjenicu da onaj mali broj stručnih analiza koje su prezentovali ekonomisti pokazuje da je broj promašenih projekata u domenu SDI veći od onog kakav se percipira u javnosti i da su nam SDI kao celina daleko manje uspešne no što to sugeriše slika kakvu vlast konstruiše za širu javnost. Gusta isprepletenost partikularnih interesa i personalnih motiva dovoljno je nepovoljan i rizičan činilac u mobilizaciji i alokaciji SDI da uslovljava potrebu za nešto konkretnijim razmatranjem te složene motivacione strukture..

Broj promašenih projekata u domenu SDI veći je od onog kakav se percipira u javnosti, a SDI kao celina daleko su manje uspešne no što sugeriše slika kakvu vlast konstruiše za širu javnost

POHARA INSTITUCIJA: Makroekonomsko okruženje naznačeno u prethodnom odeljku bilo je izrazito stimulativno za ekspanziju SDI, posebno u poslednjih četvrt veka kada su vrata za strane investicije bila širom otvorena. Nagla ekspanzija SDI tokom poslednjih petnaestak godina bila je, dakle, pokretana snažnim motivacionim impulsima koji su se na ovom području predvidivo pojavili. Procesi odlučivanja o SDI teku kroz veći broj sukcesivnih faza, a u svakoj se javljaju snažni stimulativni činioci za pojavu korupcije. Strane investicije ne mogu a da ne prođu kroz izvestan broj državnih nadleštava koja za te oblike ulaganja daju razne dozvole i oblikuju odgovarajuće aranžmane. Na svakom stadijumu korupciona „podmazivanja“ ubrzavaju procese a za investitore predstavljaju efikasniji, tj. brži i jeftiniji način obavljanja propisanih procedura. Niski dohoci i male plate imaju za posledicu da se korupcione usluge mogu pribaviti pod povoljnim finansijskim uslovima. Situacija je drukčija u slučaju vrlo velikih projekata koje prate krupni finansijski transferi i vrlo veliki dobici za visoko locirane zvaničnike i čak za političke organizacije sa kojima su bez izuzetka povezani. To je tzv. krupna korupcija.

I u jednom i u drugom slučaju niz okolnosti silno olakšava i podstiče korupcione transakcije. Prvo, te transakcije su izrazito kompleksne i njihove korupcione ingredijente mogu da uoče, razumeju i protumače samo malobrojni visoko stručni pojedinci. Te transakcije se obavljaju u hijerarhijski visoko lociranim državnim ustanovama koje su po prirodi stvari institucionalno ušuškane i veoma udaljene od šire javnosti. Istraživačko novinarstvo ima nažalost ograničene mogućnosti praćenja i analiziranja ovih transakcija; notorno tvrda kontrola nad medijima posebno ograničava mogućnosti kritičkog poniranja u ove nedozvoljene poslovne i poslovno-političke odnose. Instrumentalizovana i, kako se to kaže, zarobljena država ima za posledicu inhibiranje institucija koje ne samo što ne „obavljaju svoj posao“ nego su delimično čak i same kriminalizovane. Najnoviji slučaj neviđene i nečuvene krađe izbora otkrio je sasvim jasno saučesništvo dva važna ministarstva, a ta sablazan, koja bi u uređenim zemljama proizvela tektonske potrese uz rojeve kazni i razrešenja, ovde je prošla kao normalna i bezmalo legitimna pojava. 

Institucionalna pustoš koja sveudilj pritiska i blokira Srbiju ima za posledicu da korupcione transakcije, čak i kad bi bile i kad bivaju vidljive, nema ko da otkrije, provuče kroz odgovarajuće istražne postupke i na kraju primerno kazni. Sa operativno onemogućenim i blokiranim institucijama Srbija je sasvim onemogućena da se hvata u koštac sa ubitačno nabujalom korupcijom. Na operativno relevantnom nivou protiv korupcije mogu da se bore samo izvesne institucije, ali kako takva borba može da se očekuje ako su one pod potpunom komandom izvršne vlasti i ako su i same u manjoj ili većoj meri korumpirane? U sistemski blokiranoj i institucionalno poharanoj zemlji korupcija je ne samo predvidiva nego i neizbežna. Srbija je zemlja u kojoj bi i anđeli božji, kad bi se kojim čudom obreli i njoj, podlegli korupcionim iskušenjima.

Srbija je zemlja u kojoj bi i anđeli božji, kad bi se kojim čudom obreli i njoj, podlegli korupcionim iskušenjima

U istoriji su poznati slučajevi fanatično poštene, ispravne i javnom interesu neograničeno posvećene javne uprave. Naše činovništvo, a osobito politička elita kao njegov poslodavac i nalogodavac, daleko je od tog ideala. Zemlja u kojoj čak iz užeg političkog vrha obimno i obilno izviru lako i rutinski dokazive neistine i neispunjena obećanja ne može imati izglednu ekonomsku ili bilo kakvu drugu budućnost. Možda je dobra ilustracija ove generalne besperspektivnosti, a još i više sasvim konkretne nemogućnosti delotvorne borbe protiv korupcije – tako da valja očekivati da Srbija i dalje zauzima nedostojno visoko mesto na međunarodnim komparativnim listama – sablažnjivo iskustvo sa najnovijim izborima iz decembra minule godine. Nipošto zanemarljiva množina reprezentativnih institucija EU i drugih tačno je uočila čitav niz izbornih malverzacija. Te lopovluke i ćorav bi pouzdano uočio čak iz aviona. Ovdašnja vlast međutim, nasuprot dokazima koji prosto bodu oči, gromko, zaglušujuće i mnogokratno izjavljuje da su ovi izbori najkorektniji u novijem podužem periodu. O tempora, o mores. Kao rezime vrlo dugog, odista iskonskog iskustva, u narodu je nastala izreka Ko laže, taj i krade. Naša vlast je obrnula tu logičnu gradaciju – krađa je veći prestup od laži – i svojim ponašanjem dala povoda za odgovarajuću modifikaciju te izreke Ko krade, taj i laže! U zemlji s takvom vlašću borba protiv korupcije je bezizgledna: na međunarodnim uporednim listama markantno, izdaleka upadljivo mesto kao da je za Srbiju sudbinski predodređeno. 

Članak je prenet sa portala Novi magazin.