Kako upokojiti neke medije

Da je u pitanju, s jedne strane, očito licemerje, a sa druge protivustavno katančenje slobode izražavanja, jasno je iz sleda događaja. Naime, “zaštitna mera” usledila je posle posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića sa svitom Nišu, gde je uz hvalospeve za nabavljene respiratore morao da odgovara i na pitanja hoće li se testirati na koronavirus nakon što je sam obelodanio da je njegov stariji sin inficiran i smešten na Infektivnu kliniku. Očekivano, reagovao je burno, optužujuće neke medije i novinare da hoće da ga maknu iz javnog života, što su i pre i posle toga horski ponavljali provladina sredstva javnog komuniciranja, posebno tabloidne novine i televizije! Isto pitanje postavljeno je i na poslednjoj konferenciji za novinare epidemiolozima, koji su se, za razliku od ljutitog predsednika, nevešto izvlačili tvrdnjama da mere kobajagi važe za sve podjednako, s jedne strane, a sa druge da ne odgovaraju na politička pitanja.

Usledio je potpuni karantin za vesti; na fingiranim konferencijama za medije epidemiolozi odgovaraju na pitanja postavljena elektronskom poštom iako niko ne zna koliko je, zapravo, pitanja stiglo i, posebno, kakva su. Izvesno je tek da nema “iritirajućih”.

Deo medijske zajednice hteo je da uzvrati udarac bojkotom tzv. konferencija za novinare, ali je to ocenjeno kao uzaludan pokušaj jer će uvek biti više onih koji to neće raditi. Bojkot je do daljnjeg najavila samo agencija Fonet jer smatra da takav vid informisanja nije u skladu s javnim interesom. Postoji i nada da će možda stručnjaci shvatiti da pitanja od interesa za javnost, kao ono o predsednikovom zdravlju i poštovanju utvrđenih protokola, bez obzira na to o kome je reč, nisu politička. Tu malenu nadu održava činjenica da su se poslednjih dana s manje nežnosti osvrnuli na zahtev Sinoda SPC da se omogući uskršnja liturgija sa slobodnim kretanjem vernika.

Elem, jedna lasta ne čini proleće, pa ni taj blagi zaokret stručnjaka nadležnih i za suzbijanje epidemije i za informisanje javnosti nije odveć utešan, tim pre što sloboda medija ne sme biti upitna ni u vanrednom stanju, koje uprkos upinjanju vlasti da se izjednači s ratnim – nije ratno.

Doda li se tome da je, uprkos molbama i urgencijama medijske zajednice, izostala i sama najava mera koje će olakšati ekonomski položaj medija i novinara, posebno štampanih, čiji prihodi padaju kao posledica zabrane kretanja građana, s jedne strane, a sa druge preusmeravanja reklamnih kampanja ka suzbijanju epidemije, jasno da će opstanak mnogih biti težak. Uz asistenciju države koja je, bez suvišnih objašnjenja, do daljnjeg stopirala i raspodelu novca po konkursima iako su u Ministarstvu kulture i informisanja svesni da je taj novac mnogim medijima slamka spasa.

Tekst je prenet iz Novog magazina.