Kako je francuski glumac slučajno postao Beograđanin

Razgovarala: Aleksandra Mijalković, Izvor: Novi magazin

Devojka sa koferom, očigledno prispela odnekud iz provincije, radosno, uzbuđena ulazi u zgradu u centru Beograda, penje se stepeništem (lift, naravno, ne radi), zastaje pred vratima stana koji je iznajmila, otključava, zakorači… i odjednom se snuždi. Njenim licem prelaze neverica, razočaranje, na kraju bes. To nije stan – to je kutija za cipele! I još, kako tek sad saznaje, mora da je deli sa jednim strancem. Komedija Luda nekretnina peti je autorski projekat kojim se mladi francuski reditelj, scenarista i glumac Arno Amber, već desetak godina stanovnik srpske prestonice, predstavlja beogradskoj publici. Sa svojim novim komadom on u septembru nastupa na sceni beogradskog Pozorišta Slavija, a na repertoaru je i njegova ranije izvođena predstava Ljubav i padeži.

Beograđanin je postao takoreći slučajno, sa prijateljima je 2014. bio na proputovanju Balkanom, ovde mu se dopalo, poželeo je da produži boravak… i tako i danas živi i radi u gradu u koji se, kako kaže na svom sve boljem srpskom jeziku (uz poneku izgubljenu bitku sa padežima i akcentima), zaljubio na prvi pogled. Ovde mu se sve učinilo lepo i lako, atmosfera i ljudi su mu prijali, a pogled na ušće Save u Dunav ga je opčinio. Još kad je saznao da je i Viktor Igo pisao o Beogradu, i da je bio tu, odluka je bila nepovratna. Beograd, smatra Arno, ima neku slobodu i opuštenost koje na drugim mestima ne nalazi, pa i kad nekud na kratko ode, nedostaje mu.

Gde nalazite teme za svoje predstave u Beogradu?

Kad sam počeo da glumim u Beogradu 2014, krenuo sam sa stendap komedijom jer mi je tako bilo najlakše: prethodne četiri godine sam to radio u Francuskoj. Dva puta sam nastupio kao Francuz u Srbiji u KC Gradu, a komad sam posvetio smešnim razlikama između Francuske i Srbije. Stendap je odličan fazon, emotivno je vrtoglav, ali kako sam oduvek voleo da delim binu sa kolegama, ubrzo sam napisao komad Kad je Francuz sreo Srpkinju u kojoj se mešaju žanrovi, vokalni džez, pozorište, stendap. To je ljubavna priča (inspirisana istinitim događajima) između izgubljenog grafičkog dizajnera i zvezde džez pesama, serija raskida i romantičnih razmena na pozadini džeza. Bio je to prvi put da sam se pozabavio ovim konceptom i svideo mi se. Sa pevačicom i glumicom Jovanom Milošević kao partnerkom, i različitim pijanistima (Sonja Nešić, Aleksandar Ristić, Vladan Veljković…), od 2015. do 2019. izvodili smo to u KC Grad, a kasnije u Le Studiju, pa u Akademiji 28 i Pozorištu Slavija. Svirali smo i na splavovima i u kulturnim kafeima u Novom Sadu i Beogradu. Napravili smo i dodatnu umetnost tokom performansa – crtanje. Mila Gajin je uživo na sceni crtala likove u predstavi. Nikola Cvetković je dao vizuelni doprinos kroz video i fotografije. Bila je to velika avantura.

Može li se još ovaj komad negde pogledati?

Na žalost, kao i mnogi drugi Srbi i Srpkinje, Jovana Milošević je otišla da živi i pravi karijeru u inostranstvu, pa smo prekinuli nastup koji je, verujem, bio originalan doprinos kulturnom pejzažu Beograda. Posle ove dve predstave, pa i tokom rada na njima, nameravao sam da ponudim nešto tradicionalnije, uprkos početku koji je ličio na stendap, pa sam izabrao da napišem komediju na temu mojih muka sa učenjem srpskog jezika. Padeži su mi predstavljali najveći problem, i tako je nastao komad Ljubav i padeži, koji igramo od kraja 2016. i, kako biste vi Srbi rekli, „da kucnem u drvo“, još je na repertoaru. Partnerka mi je odlična Ivona Momirović, ili da kažem dr Ivona, jer je od prošle godine doktor izvođačkih umetnosti. Vojkan Lučanin mi je pomogao oko pojedinih komičnih momenata i srpskog jezika, kao i oko strukture komada… I on je takođe otišao da bi karijeru napravio u inostranstvu… pa već naslućujem šta će biti tema mog sledećeg dela. Predstavu Ljubav i padeži (Love & Padezi) igrali smo dve sezone u Akademiji 28, na Kalemegdanskoj terasi u leto 2017, i na turneji u Opovu 2020, i njome, na veliko zadovoljstvo, otvaramo 6. sezonu, u Pozorištu Slavija, 1. septembra u 20 sati.

Sledeća je bila predstava Samo tri noći – opet na temu kratkih spojeva u komunikaciji stranaca i Srba, opet uz muziku, i ponovo sa Ivonom, ali i sa nekim novim imenima. Kako je došlo do te ideje?

Još 2015. sam upoznao producenta, glumca i saksofonistu Andriju Daničića, a onda sam mu 2018. rekao da želim da napišem projekat sa njim i Ivonom Momirović. To je priča o dvoje prijatelja i cimera (Andrija i Ivona) koji nikako da shvate da se, zapravo, vole, i o iznenadnom gostu iz Francuske (to sam ja) koji bi trebalo da spava kod njih na kauču samo tri noći… ali naravno sve krene drugačijim tokom, uz mnogo nesporazuma. Andrija Daničić odlučuje da producira predstavu sa svojom produkcijom Kako vam drago, poziva Marka Jovičića da režira, Milicu Konstantinović Stanojević za preradu i Anju Radović za veličanstvenu scenografiju, kostime i pomoć u režiji. A imali smo i sreću da uključimo i grupu Zemlja gruva, čiji je Andrija bio jedan od članova, i da se 2019. povremeno sretnemo sa Konstraktom. Ovu predstavu izveli smo dva puta u Slaviji i dva puta u Domu kulture Studenski grad… A onda je došao 11. mart 2020, poslednji dan kad su radila pozorišta pre „znate već šta“…

Rad sa Ivonom Momirović ste nastavili i u vreme korone, a kao rezultat te saradnje nastala je predstava Ljubav i beba koja je svojevrsni iskorak iz već oprobanog komičnog poigravanja kulturnim i nacionalnim stereotipima?

Da, 2021. vraćam se pisanju drame o teškoćama očinstva i majčinstva, svojevrsnog diptiha gde se prvi deo bavi problemima muškarca da preuzme odgovornost za ulogu budućeg tate, a drugi deo se bavi ženinom postporođajnom depresijom i frustracijom što ne uspeva da zavoli svoju bebu. To zvuči veoma ozbiljno, ali sam napravio komediju od toga, sa čudnim psihijatrom, neobičnim pokušajima da se ima dete, TV-igricama… Komad smo izveli te iste godine u Pozorištu Slavija, a Ivona Momirović je zablistala u ulozi majke, ona ima i nežni senzibilitet i izraženi smisao za komediju.

Kako je nastala Luda nekretnina?

Napisao sam je krajem prošle godine, posle pomame za nekretninama u Beogradu. Mnogi moji drugovi su u tom periodu napustili svoje domove preko noći da bi mogli da ih iznajme za skuplje pare. Šokiralo me je što je povećanje cena bilo tako visoko i tako brzo. A onda, imao sam i sopstvenu priču, kao žrtva prevare sa stanom. Bio sam toliko ljut što me je moj novi stanodavac lagao, da sam to morao da pretvorim u predstavu, i ne znajući da li će ikad biti izvedena. Rekao sam sebi: ja sam Francuz, stranac, ali na neki način ipak naviknut na Beograd, imam svoje prijatelje ovde, ali šta bi bilo da je na mom mestu studentkinja iz provincije, koja nema dovoljno novca, stiže prvi put u nepoznat grad, već je uplatila veliki depozit, super srećna što će živeti u Knez Mihailovoj ulici, a onda shvata da je prevarena i da nema drugog izlaza nego da ostane da živi u toj kutiji za cipele. Dodao sam i druge događaje koji doprinose da priča bude smešna, ali zadržavajući realističnost situacije i onoga što su neki stanari iskusili. Manje sam igrao na kulturnu, a više na razliku u pogledima na svet. Mislio sam da je smešno da je njen cimer pomalo hipi, pomiren sa idejom da živi sa bubašvabama. Volim komedije u kojima se dva sveta suprotstavljaju da bi se bolje spojila. Tu je i ta moja idealistička strana, koja želi da izgladi stvari, i naravno u pozadini je ljubavna priča, jer volim ljubavne zaplete. Sem toga, sve moje komedije nose poruku da je moguće ostvariti svoje snove. Kao Francuz, verujem da ne smemo da odustanemo od svojih snova, već da prevaziđemo malodušnost (na koju ovde često nailazim u srpskom mentalitetu) i ostvarimo ih.

Maja Ugrenović je uradila srpski prevod Lude nekretnine, jer moj srpski je još „u toku“. Pored mene (opet u ulozi stranca) otkačenu ulogu gazdarice (po sopstvenom izboru) glumi Ivana Adžić, koju sam upoznao 2015. tokom glumačke prakse i ponovo je sreo u Internacionalnom glumačkom studiju Adama Davenporta. Na istom mestu sam upoznao i Danicu Marinković i mislio sam da je savršena za ulogu studentkinje koja se tek preselila u Beograd. Ovaj komad smo ove godine igrali dva puta u Domu kulture Studenski Grad, a sad imamo sreću da smo dobili termin i u Pozorištu Slavija kao premijeru 17. septembra.

U Francuskoj ste studirali glumu i nastupali kao stendap komičar. Kojim temama ste se tamo bavili?

Moja prva predstava u Francuskoj bila je veoma otkačena, komedija o smrtnim gresima. Napisao sam i komediju o braku i strahu od obaveza. Kad sam započeo stendap, imao sam više politički diskurs. Kritikovao sam našu imigracionu politiku, nedostatak empatije, nasilje u porodici, školski sistem koji zapravo ne ostavlja prave izbore učenicima i naravno ismevao sam sebe. Glavno pitanje stendapa bilo je „šta ako sam to bio ja“, što implicira i da li sam ja migrant iz Afrike koji je morao da prepliva Mediteran i da živi u Francuskoj bez papira i bez krova nad glavom. Trebalo je govoriti o tome da sam srećan što sam rođen na „dobroj strani“. U Srbiji se, međutim, ne osećam pozvanim da pričam o politici, to je „moja usvojena država“, bitni su mi zajednički život i poštovanje prema svima. Takođe verujem da se politika koju vodimo na našem malom nivou (porodica, prijatelji) odražava i na druge i da ako promenimo sopstvenu unutrašnju politiku i ponašanje prema komšijama / porodici / prijateljima, i oni će težiti promeni. Možda grešim.

Oprobali ste se i na filmu kao koautor – da li biste se ponovo upustili u takvu avanturu?

Bio sam koscenarista kratkog igranog filma Na granici koji je režirao Loran Rui. Odlazak na filmski festival Kustendorf 2015. inspirisao me je da napišem priču o Srbiji kao „raju na zemlji“ u koji bi svi želeli da uđu, i odigram je sa drugovima iz Kustendorfa, pre svega Milošem Milićem. A onda sam pronašao Lorena, prikupili smo sredstva i snimili film u kojem glumimo Milan Kovačević, Milena Jakšić i ja (Miloš Milić nije bio u mogućnosti zbog angažmana u BDP tokom snimanja). Za kasting nam je pomogao Aleksandar Dinčić. Film je bio u 50 međunarodnih selekcija i osvojio 10 nagrada. Od tada više tražim da pišem dugačke formate i tražim producenta. To se još nije ostvarilo, ali strpljenje je, verujem, ključna reč mog života u poslednje tri godine.

Kako ste finansijski uspeli da opstanete u Beogradu, i domaćim umetnicima je teško da preživeo samo od predstava?

Snimam filmove, serije, reklame. Kad si samostalan u pozorištu u Beogradu, veoma je teško živeti od toga, moraš da imaš više od 20 predstava i da ideš na turneje sa njima. Ali pošto govorim četiri jezika i po obrazovanju sam filmski i pozorišni glumac, angažuju me i u stranim serijama i reklamama. Poslednjih godina imao sam priliku da budem u filmovima i serijama veoma poznatih reditelja, koji su i nagrađivani. Raketarija Nambi efekat R. Madhavana, Čuvari formule D. Bjelogrlića, Ala je lep ovaj svet F. Čolovića, Aleksandar od Jugoslavije Z. Šotre, Vreme zla I. Živkovića, Kaljave Gume M. Ćertića. Glumio sam i u serijama Dinastija i Urgentni centar. Dajem sve od sebe da nađem balans.

Napisao sam Ludu nekretninu krajem prošle godine, posle pomame za nekretninama u Beogradu. Šokiralo me je što je povećanje cena bilo tako visoko i tako brzo. A onda, imao sam i sopstvenu priču, kao žrtva prevare sa stanom. Rekao sam sebi: ja sam Francuz, stranac, ali na neki način ipak naviknut na Beograd, imam svoje prijatelje ovde, ali šta bi bilo da je na mom mestu studentkinja iz provincije, koja nema dovoljno novca, stiže prvi put u nepoznat grad, već je uplatila veliki depozit, a onda shvata da je prevarena i da nema drugog izlaza nego da ostane da živi u toj kutiji za cipele.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.