Kad nema posla, ne vrede principi (VIDEO)

Razgovarala: Jelka Jovanović, Izvor: Novi magazin

Novoosnovana „Romska fondacija za Evropu“, nastavak je ulaganja Fondacije Otvorenog društva iz Njujorka u razvoj nesumnjivo najugroženije etničke grupe, ne samo u Evropi. Timu koji će voditi dugogodišnji rukovodilac Kancelarije za romske inicijative Fondacije za otvoreno društvo Željko Jovanović na raspolaganju je 100 miliona evra. Pre nego što gospodin Jovanović čitaocima Novog magazina objasni na šta će se sve fokusirati u radu u narednih sedam godina, valja citirati Aleksandra Sorosa: „Sa novom generacijom izuzetnih romskih lidera koji određuju strategiju i prioritete finansiranja, uveren sam da će nova fondacija biti dinamična snaga–posvećena ostvarivanju punog potencijala Roma i prevazilaženju duboko ukorenjenih barijera sa kojima se suočavaju. Učinićemo sve što možemo da podržimo fondaciju i njeno vođstvo u misiji koja će biti od koristi ne samo Romima, već i Evropi u celini.“

„Fondacija je rezultat dugogodišnjeg rada Kancelarije za romske inicijative i već desetak godina ulažemo puno u ljudske resurse među mladim obrazovanim Romima da stvorimo kadar koji može na međunarodnom nivou da vodi ozbiljne inicijative, ali i inicijative koje mogu da imaju rezultate na terenu“, kaže Željko Jovanović za Novi magazin: „Nekoliko je inicijativa bilo ostvareno, pre svega Romski obrazovni fond koji danas vode pretežno Romi koji su u bordu i menadžmentu. Tu je Evropski romski institut za umetnost i kulturu koji smo osnovali u Berlinu u okviru Saveta Evrope i u saradnji sa vladom Nemačke i širokom alijansom romskih umetnika. Osnovali smo i neku vrstu investicionog fonda za pospešivanje preduzetništva među Romima i počeli smo dosta inicijativa koje se tiču građanske i političke participacije Roma. 

U okviru ove četiri inicijative sazreli smo i shvatili da je vreme da se program, koji već 30 godina postoji u Fondaciji za otvoreno društvo uz podršku gospodina Sorosa, osamostali sa svojim upravljačkim mehanizmima i načinom rada. Imamo mrežu organizacija koje smo stvorili, a i mi sami smo stekli iskustvo i znanje da možemo to da radimo nezavisno od Fondacije za otvoreno drustvo.“

Kad kažemo „Romska fondaciju za Evropu“, da li to obuhvata sve evropske zemlje, uključujući i dve koje su u ratu, ili ste bazirani na Balkanu? Kako ćete funkcionisati?

Samo ime Romska fondacija za Evropu ima više značenja; prvo, želeli smo da kažemo da je ovo stvar koju vode Romi i da je, sa druge strane, drugačiji tip od svakodnevnih nevladinih organizacija. Fondacija ima ulogu da podržava i daje novčana sredstva drugima, kao i druge fondacije, ali mi želimo i da budemo stožer evropske politike, evropske ekonomije, evropske kulture i kulturnih vrednosti – ne samo da se bavimo situacijom u kojoj se Romi nalaze, već da iz te situacije dajemo doprinos novoj Evropi. Zbog toga je „ZA Evropu“, nije samo teritorijalna odrednica, više je idejna, zalažemo se za Evropu kakvu ljudi zamišljaju progresivnu, Evropu solidarnosti, ljudskih prava, vladavine prava, liberalne demokratije i brige za najugroženije u društvu.

Jer, po našem mišljenju, ukoliko državne institucije nađu rešenja za najugroženije naći će se rešenja i za manje ugrožene. Mi želimo da posmatramo Evropu i evropske vrednosti iz specifične polazne tačke romske zajednice, ali ne i da se na njoj zadržimo i ograničimo, već da dajemo doprinos celoj Evropi.

Fond Fondacije 

Hajde da ponovimo koliki je fond kojim ćete raspolagati do 2030. godine i kako ćete ulagati. I gde?

Fondacija je namenila 100 miliona evra, mi operišemo u desetak zemalja, uglavnom Istočne Evrope i Zapadnog Balkana; to nije mala suma, naročito u ovako teško ekonomsko vreme, ali nije ni suma kojom možemo da zamenimo države i rešimo sve probleme romske populacije.

Sedište Fondacije je u Briselu, a imaćemo kancelarije u Beogradu, Berlinu, Skoplju, mestima gde i drugi ljudi mogu da se uključe i informišu.

Ako dobro shvatam, bićete istovremeno okrenuti evropskim institucijama u Briselu, vladama evropskih država i romskoj zajednici kao vezivnom tkivu?

Tako je, ali ja bih da dodamo i druge organizacije koje se bave sferama u kojima ćemo mi raditi, to su sfere politike, ekonomije, naročito preduzetništvo među siromašnim grupama koje bave mikrobiznisom, porodičnim biznisom. To su ljudi koji nemaju nikakvu drugu šansu da se zaposle, pa je preduzetništvo za njih ne samo ideja, već i moranje. 

Dalje, kulturne institucije koje formiraju vrednosne sisteme u društvu, dakle ne samo država već i druge institucije i organizaciju koje formiraju politički, kulturni i ekonomski milje u društvu.

Romi su svuda najugroženija etnička grupa, ali kada bi vas neko probudio usred noći i pitao gde biste najradije živeli, šta biste rekli? Koja je to evropska zemlja?

Mi jesmo najugroženija etnička grupa u Evropi. Kad pogledate indikatore, recimo u oblasti zapošljavanja, definitivno su Romi najugroženiji, ali to nije sve; kada se stanje romske populacije u Evropi uporedi sa stanjem u najsiromašnijim zemljama sveta, u ovom domenu mi smo kao zajednica u gorem stanju nego države u Africi ili na Bliskom istoku. 

Kad me pitate gde bih živeo, logika je jasna; moja je baba emigrirala iz bivše Jugoslavije sedamdesetih, kao i mnogi drugi Romi iz Srbije – prema zapadnim zemljama. Kad pitate ljude ovde koji i danas emigriraju veruju li da tamo neće biti rasizma, znaju da i tamo postoje problemi. Međutim, rasizam u jačem ekonomskom sistemu ima kompenzaciju u boljoj zaradi i višem kvalitetu života, nego u siromašnim društvima kao što je naše. Tako da ljudi kad odlaze ne razmišljaju o tome gde je situacija idealna, nego o tome gde je relativno bolje, pa su Romi i dalje odlaze u zemlje Zapadne Evrope, Nemačku, Belgiju, skandinavske zemlje, Francusku, Austriju. Kao i drugi građani.

Romski jezik

Romska deca u Srbiji uče uglavnom na srpskom jeziku, što je posebno pitanje, ali zanima me koliko je za romsku zajednicu u svetu bitna kodifikacija jezika? Ovim pitanjem odajemo počast i Rajku Đuriću.

Rajko Đurić pripada generaciji koja je puno radila na tome, a on je imao i naučnu bazu za to, kao i pokojni Bajram Haliti i mnogi drugi. Sigurno da je romski jezik za nas važan, ne samo kao smernica romskog identiteta, već i kao ključ za tumačenje naših istorijskih spisa, arhiva koje nismo mogli da koristimo i razumemo.

Institucije, međutim, nisu pokazale interesovanje za učenje romskog jezika.

Govorite li vi romski?

Sticajem okolnosti odrastao sam u porodici u kojoj se nije govorio romski jezik. Kasnije sam sam naučio nešto, ali to nije dovoljno, a nisam imao prilike u školi da učim, kao i mnogi Romi. Zbog predrasuda u društvu, na žalost, mnogi Romi i ne žele da nauče svoj jezik. Međutim, Evropski romski institut za umetnost i kulturu okupio je grupu ljudi koji su se bavili kodifikacijom jezika i već su napravili udžbenike koji su standardizovani po evropskom sistemu za učenje jezika. Mi smo tu da udžbenike stavimo na sto, razgovaramo sa institucijama koje su zainteresovane, ali to je vrlo malo. 

Ko želi udžbenike može da dobije i sada…

Može i putem interneta?

Apsolutno, radimo na tome, koristimo i veštačku inteligenciju za prevod.

Kad govorimo o emigraciji, bitna stvar je što mi i dalje zapravo ne znamo koliko ima Roma u Srbiji, kakva je struktura… Da li se svuda Romi ustežu da se tako izjasne?

Apsolutno, ni u jednoj zemlji u Evropi ne postoji precizan broj Roma. Prosto je pritisak društva toliko jak da se ljudi plaše da se izjasne kao Romi. Naravno, kad posmatrate racionalno, niko vas na ulici ne pita kako ste se izjasnili, ljudi to pretpostavljaju, ali Romi i dalje imaju kolektivnu memoriju, pamte šta se dešavalo tokom Drugog svetskog rata i kad država popisuje stanovništvo postoji određena sumnja u namere.

Međutim, postoji i pritisak drugih manjina, recimo Mađara u Vojvodini, Albanaca na jugu Srbije i u drugim područjima i zemljama, da se Romi koji tu žive izjasne kao njihovi pripadnici, tako da pored pritisaka koji dolaze iz medija, obrazovanja, životnog iskustva, postoji i da vrsta pritiska i broj Roma je uvek manji nego što stvarno jeste.

Česte su i migracije, najčešće socijalne prirode, ljudi odlaze i vraćaju se…

Ljudi idu, odlaze i vraćaju se, ali nije to ključno.

Obrazovanje jeste, izuzetno je važno da što više dece pohađa školu i vrtiće. Samo obrazovani ljudi mogu da doprinesu sebi i zajednici.

Ako postoji oblast u kojoj se poslednjih godina ulagalo to je obrazovanje, mi smo 2005. pokrenuli Romski obrazovani fond, čiji je cilj bio da zajedno sa državnim institucijama uvede reforme da bi se prilagodio sistem za uključivanje Roma u formalno obrazovanje. I šta se desilo nakon svih tih godine? Sistemi se nisu reformisali, obrazovni sistemi generalno ne funkcionišu dobro za svu decu – pogledajte rezultate Pisa testiranja! – ali kad se govori o romskoj populaciji postoji tri, četiri nivoa problema. Dvadeset i nešto godina se sa Romima priča da će deca imati više šansi u životu ako se obrazuju, međutim to se nije pokazalo kao takvo. Puno studenata koje smo stipendirali završili su obrazovanje, ali nema posla…

Nema pozitivne diskriminacije?

Kad nema posla ne vrede principi, ali posle svih ovih godina roditelji i zajednica to vide i pitaju se čemu obrazovanje ako nema posla, čemu žrtva, da se deca izlažu ponižavanju u školi, ako ne mogu da se zaposle? 

Obrazovanje je uvek vrednost, tu nema spora, ali ako se ide od pretpostavke da će po automatizmu Romi kad završe školu dobiti posao – to se ne dešava. Ne dešava se ni sa svim obrazovanim ljudima generalno, stanje je takvo da diploma nije automatski mehanizam za dobijanje posla, ali mi imamo prepreke koje su dublje, jače, zbog diskriminacije. To je multipolarni problem koji se ne može rešiti jednim programom, niti u jednoj generaciji, to je dug proces. 

A značaj kulture za emancipaciju? Ne mislim na stereotip „oni igraju i pevaju“ već na vrhunsku umetnost i kulturu. 

Domen kulture je, da citiram našu direktorku Instituta za umetnost i kulturu, jedini pozitivan u smislu onoga kako se o Romima govori. Ima i tu predrasuda, ali je to najpozitivniji domen interakcije između Roma i drugih ljudi. Upravo zbog toga smo napravili evropsku instituciju koja ima direktno partnerstvo sa svim članicama Saveta Evrope, da bi kroz savremenu umetnost proširili domen kulture i pokazali ko smo i koji je naš doprinos istoriji i kulturi Evrope. Zbog toga smo već nekoliko godina na Venecijanskom bijenalu, ove godine smo imali najveću izložbu na temu Roma u muzeju u Marselju, kao i sekciju u okviru Kanskog festivala.

Ne želimo u kulturi da ostanemo na stereotipu, već da budemo na vrhu kulturnog stvaralaštva Evrope. Koliko je to važno pokazuje i činjenica da je članica našeg Instituta, Romkinja iz Poljske Małgorzata Mirga-Tas pobedila kao predstavnica Poljske.

Sve što govorite vraća na pitanje odnosa većinske zajednice prema manjinskim, posebno romskoj. Kako vidite mogućnost da većinska zajednica promeni svoje ponašanje?

Pitanje je kompleksno; mi smo, sa jedne strane, pokušavali godinama da menjamo stereotipe i predrasude, ali u ovom trenutku na sto stavljamo drugačiju ideju; da je region Zapadnog Balkana skup malih zemalja koje se susreću sa demografskom krizom. Ne samo da populacija stari, već i odlazi. Romi su najmlađa populacija u Evropi, u nekim zemljama imamo i četiri puta više mlađih od 14 godina nego populacija oko nas, mlađi smo čak i od albanske populacije…

Da, ali imate i najkraći životni vek!

Tako je, ali u principu u ovom trenutku je romska populacija deo rešenja za ekonomsku budućnost regiona, ali i šire. Nemačkoj, na primer, svake godine treba 400.000 novih radnika da bi održala svoj ekonomski sistem, pa možete misliti šta se sa zemljama u regionu. Mi ne treba da gledamo na romsku populaciju kao na socijalni slučaj, već kao na mladu populaciju u koju vredi uložiti i u obrazovanju, zapošljavanju, preduzetništvu… I Svetska banka je 2017. već pokazala da društvo, time i građani, gubi ogromna sredstva tim što su Romi isključeni sa tržišta rada i formalne ekonomije, tako da nije to pitanje samo odanosti, solidarnosti i humanosti, što je veoma važno za svako društvo, već je pitanje ko će da nam plaća penzije, plate za doktore i učitelje… Hoćemo li da uvozimo radnu snagu sa raznih strana sveta ili ćemo da pokušamo da mobilišemo svu radnu snagu koju imamo u Srbiji.

Ni u jednoj zemlji u Evropi ne postoji precizan broj Roma. Prosto je pritisak društva toliko jak da se ljudi plaše da se izjasne kao Romi

Romi kao resurs društva, što vaše fondacije naglašavaju godinama?

Apsolutno.

Pomenuli ste preduzetništvo, jasno je da su Romi uključeni u više oblasti, ali njihov status nije formalno regulisan. Mislite li i na taj aspekt?

Jasno. Vidite, u svim zemljama Istočne i Centralne Evrope, posle pada komunizma, došlo je do privatizacije javnih preduzeća i agrarnih kombinata, mnogi ljudi su izgubili posao. Neki su mogli da nađu posao u novoj tržišnoj ekonomiji, ali Romi su ostali u neformalnoj, sivoj zoni i to se gomila decenijama. Recimo, u Rumuniji, udeo sive ekonomije u ukupnom bruto društvenom proizvodu je 30 odsto, čak i u Nemačkoj i Francuskoj je 10-12 odsto, ali niko da se dotakne položaja Roma kad se govori o sivoj ekonomiji. 

Pa, ako pominjemo muziku, puno Roma kojima muzika nije hobi već način preživljavanja, tokom pandemije kovida 19 nisu mogli da rade, niti da dođu do subvencija države, pomoći koju je davala ostalim muzičarima, jer prosto nisu registrovani! To se dešava i sa skupljačima sekundarnih sirovina, a kad smo mi kao Romi skupljali sekundarne sirovine nije se ni govorilo o zelenoj agendi i reciklaži; mi smo začetnici te grane privrede, ali pošto mnogi od tih ljudi nisu rešili svoj pravni status danas se praktično kriminalizuju. Oni koji vode danas zauzimaju taj prostor i dobro zarađuju, a Romi – ima i neroma – koji žive od tog posla jedva preživljavaju. Zbog toga smo osnovali investicioni fond koji u saradnji sa državom pokušava da nađe načine kako da se kapitalizuju ili dokapitalizuju mali neformalni preduzetnici dok ne dođu do zone zarade. 

Taj proces ne zavisi samo od nas, zahteva ozbiljnu regulativu države koja pospešuje prelazak iz sive u formalnu ekonomiju, posebno danas kada se veliki novac izdvaja za zelenu agendu. Fondacija će da ulaže u modele koje ćemo da predlažemo državama kako da se to učini na širem planu.

Mislite i na praktično model zajednice, ali i regulativu?

Tako je, model kako praktično preduzetništvo funkcioniše, ne ulažemo samo finansijska sredstva, već i pomažemo ljudi kako da napreduju kroz podelu znanja, digitalizaciju, umrežavanje… S druge strane analiziramo pravne prepreke i nudićemo državama modele za njihovo uklanjanje.

Jedan do stereotipa je da su Romi lenji, a gledamo ljude svuda oko nas kako rade. Kako tu energiju iskoristiti, ubaciti u redovne tokove. Čini se da će to biti najveći izazov?

Sigurno da je najveći izazov, jer situacija ne zavisi samo od ljudi. Ljudi odlaze na Zapad i ulaze u formalni sistem, koji je mnogo rigorozniji, postoje čvrsta pravila, ali ljudi pristaju na to zato što znaju da će imati beneficije od toga. 

Ljudi rade, pa kako bismo opstali tolike vekove da ljudi ne nalaze način da opstanu i mi kroz inicijativu za preduzetništvo pokušavao da mobilišemo tu energiju. Direktor te inicijative, doktor hemijskih nauka, menadžer i Rom Petrica Dulgeru kaže: „Nismo mi razvili preduzetnički duh zbog obrazovanja, nego zato što smo morali, nismo mogli da nađemo drugi posao, pa smo našli način da pokrenemo nešto, preživimo i obezbedimo prosperitet svojoj deci.“

Recimo, u Rumuniji udeo sive ekonomije u ukupnom bruto društvenom proizvodu je 30 odsto, čak i u Nemačkoj i Francuskoj je 10-12 odsto, ali niko da se dotakne položaja Roma kad se govori o sivoj ekonomiji

Počinjete, kadrove i resurse imate. Čime ćete naredne godine u ovo vreme kad se sretnemo moći da se pohvalite?

Mi već imamo modele preduzetništva napravljene na osnovu primera nastalih ulaganjem oko pet miliona evra u tri države. Razgovaraćemo sa evropskim investicionim institucijama kako da povećamo nivo sredstava i pomognemo većem broju preduzetnika.

Što se tiče političke participacije, sledeće godine su izbori za Evropski parlament i to je izazov i prilika da u nekoliko zemalja u kojima radimo, Rumunija, Bugarska, Italija, možda Slovačka.

U oblasti kulture videćemo možemo li napraviti veći uticaj na Kanski filmski festival, to je značajno ako znamo značaj filma za savremeni život. Napokon, tražimo nove načine da deci pružimo nove mogućnosti i programe podrške u obrazovanju, a nastavićemo i stipendijski program za univerzitete.

Želeo bih još da kažem: nadam se da ljudi mogu da vide značaj pokretanja jedne ovakve organizacije, najveće u Evropi, a verovatno i u svetu, da ljudi vide vrednost toga za celo društvo, za Srbiju, region, pa i Evropu. Naša perspektiva nisu privilegije – video sam naslove u žutoj štampi u Srbiji, da smo zaštićeni kao beli medvedi, pa zbog tih „privilegija“ živimo mnogo kraće videti – mi hoćemo perspektivu i za druge ljude koji žive u sličnim uslovima, koji su siromašni, gubitnici svih tranzicija koje su nas zadesile.

Nije ovo inicijativa da se napravi veći jaz između Roma i ljudi sa kojima žive, naprotiv, želimo da gradimo vrednost, solidarnost sa svima drugima koji se možda ne susreću sa rasizmom, ali susreću se sa svim drugim problemima kao i Romi. 

Izveštaj o Ukrajini iz romskog ugla

Pomenuli ste na početku dve zemlje u ratu; mi privodimo kraju Izveštaj, analizu stanja romske populacije tokom rata u Ukrajini. Vidimo da ima sve više razgovora o rekonstrukciji posle rata i mi hoćemo da učestvujemo u tom procesu i pomognemo Romima. Imamo iskustvo sa Kosova, pre rata procene su bile da je na Kosovu 150.000 Roma, sada ih je manje od 50.000, neki tvrde i manje od 20.000. Gde su ti ljudi nestali? Zapadna Evropa, region, ima ih i ovde u nehigijenskim naseljima ispod mostova. Romi su takođe teško prošli rat na Kosovu, a danas kad se govori o normalizaciji odnosa govori se samo o Albancima i Srbima, to nam je lekcija da pokušamo da izbegnemo situaciju da se ne govori samo o Rusima i Ukrajincima.

Neće biti izveštaja za Rusiju?

Ne, nemamo kontakte i izvore, nama su kontakti u nevladinim organizacijama, a Rusija nije baš dobra po tom pitanju, a nije više ni u Savetu Evrope

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.