Juriš u zaduživanje
Kako piše Danas (od 25. maja), zasad se u zbiru traži oko 800 miliona evra kredita za likvidnost, s rokom otplate do tri godine i grejs-periodom od devet do 12 meseci (po kamatnoj formuli – za kredite u dinarima je to trenutno 3,4 odsto, a za kredite u evrima oko 2,7 odsto). Hoće li spomenuti kreditni volumen od dve milijarde evra za premošćavanje nelikvidnosti biti dovoljan za sve koji su za iduću godinu odložili plaćanje poreza i doprinosa, poreza na dobit i drugih odloženih izdataka, ostaje da vidimo.
Nekako sve preduzetnike i građane u Srbiji kao da smiruje vest da je Srbija nedavno ekspresno prodala obveznice na evro tržištu za oko dve milijarde evra, pod prilično visokom kamatnom stopom od 3,375 odsto godišnje, te da će posle parlamentarnih izbora možda aplicirati za zajam za pokriće platnog deficita kod MMF-a za oko 1,5 milijardi (kolika je naša kvota), sa niskom kamatom od nešto preko jedan odsto. Ako ostavimo po strani pitanje da li je odigran pogrešan redosled poteza, to jest zašto nije prvo uzet jeftiniji zajam (MMF), a potom onaj skuplji (preko obveznica), možemo konstatovati da Srbija na Zapadu ima na koga da se osloni kad su u pitanju pozajmice (skuplje ili jeftinije, videćemo), a da će biti potrebne i jedne i druge, gotovo je izvesno, s obzirom na stalni porast platnog deficita sa inostranstvom.
U celom tom jurišu na pozajmice gotovo je komično zazvučala izjava zamenika predsednika Srpske radikalne stranke Aleksandra Šešelja da “Srbija ne sme da dopusti da bude zavisna od stranih kreditora”, te da je “u interesu Srbije da se više ne zadužuje pod nepovoljnim uslovima kod MMF-a” (Beta). Ta tipično radikalska izjava ne haje za okolnost da su zajmovi MMF-a jeftiniji i od onih koje traži tržište evroobveznica, i od onih koje postavljaju krediti “domaćih banaka”, koje će garantovati Vlada Srbije. Radikale, izgleda, ne zanima ni to da sa Istoka (Rusije i Kine) gotovo i nema ponude finansijskih zajmova i da su krediti koji dolaze s te strane bukvalno uslovljeni – da ih troše strane (njihove) firme, čak i sa stranim radnicima, itd. Valjda zato u ovo predizborno vreme i ponavljaju svoju staru priču da bi “savez sa Rusijom” bio najbolji za otadžbinu. Takav nesklad politike s realnošću ima prođu samo u Srbiji.
Uzgred budi rečeno, ne znam zašto, ali u sećanje mi je došla jedna TV emisija od pre 30 godina, kada je Vojislav Šešelj u studiju napao tada univerzitetskog profesora Vladetu Jankovića kao čedo nepotizma, to jest da ga je njegov otac, čuveni profesor, uveo u akademski status. Sada doktor V. Šešelj pokušava da od svog sina načini političara i naslednika na mestu šefa SRS-a. Nije neobično, ali suviše liči na Severnu Koreju.
Ako se vratimo na opisani, gotovo neizbežni, “juriš u zaduživanje”, koji će obeležiti ekonomski život u narednim mesecima ne samo u Srbiji nego i u celom svetu, moramo primetiti da će on na svim stranama imati za posledicu jačanje “državnog posredovanja”, što može izazvati dodatne rizike po ekonomski razvoj. Ako to mogu ironično da kažem, videćemo uskoro da ima i gore stvari od globalizacije. To jest, ako zavlada “partikularizacija” na svetskom tržištu, ući ćemo u razdoblje velikih i malih trgovinskih ratova, “a i oružani nisu isključeni”. No, ne vredi zalaziti u to pesimističko fantaziranje i bolje je nadati se da će dugoročni ekonomski racio ponovo postati temelj svetske politike.
Tekst je prenet iz Novog magazina.
