Jačanje ekstremne desnice u Srbiji: Ko koga kontroliše?

Piše: Ivana Pejčić. Izvor: Novi magazin

Nakon nedavno održanih litija u Beogradu, postavlja se pitanje da li je ekstremna desnica u Srbiji pod kontrolom vlasti ili nije. Stiče se utisak da je ovo pitanje znatno kompleksnije nego što se prvobitno mislilo, kao i da u tom spektru ekstremne desnice ima različitih uticaja koji su često suprotstavljeni. To su pokazali i antivakserski protesti prošle godine u Beogradu, kada nije moglo jasno da se utvrdi ko stoji iza toga. Splet uticaja same države, ali i ruskog, nemačko-neofašističkog, crkvenog ili nekog drugog uticaja doprineo je situaciji da se ne zna ko ima realnu snagu i moć da pokrene tu destruktivnu snagu u društvu.

U svakom slučaju, zajedničko je to što ekstremna desnica buja na strahovima ljudi. Migranti, LGBT zajednica, antivakserske teorije, rat u Ukrajini… samo su neke od tema koje su u poslednjoj deceniji, pa i duže, palile plamen ekstremne desnice u Srbiji.

Možda će stvari biti jasnije nakon ovogodišnjeg Evroprajda, bio održan ili ne. Uostalom, svoju snagu država će pokazati tada. A možda će biti i jasnije ko koga kontroliše?

VRAĆANJE LITIJA: Ukoliko neko ima kontrolu nad ekstremnom desnicom koja je zasnovana na snažnim nacionalističkim ideja, samim tim može da umanjuje ili uvećava rizik od pobune te strane ideološkog spektra. Odgovarajući na pitanje Novog magazina da li vlast u potpunosti kontroliše ekstremnu desnicu u Srbiji ili su se sada pojavile „pukotine“ ili udruženja koja su deo tog spektra, ali nisu pod kontrolom trenutne vlasti, izvršna direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Izabela Kisić kaže da „sve nas zanima da li vlast kontroliše ekstremnu desnicu“.

„Međutim, ovo pitanje odvlači pažnju od toga da je vlast desničarska i da su institucije i javni prostor preplavljeni ekstremnim desničarima, od ratnih zločinaca do njihovih ideoloških naslednika. Desničari dolaze i iz vladajućih partija i iz opozicije. Autentični proruski desničari su, na primer, predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić ili univerzitetski profesor i predsednik skupštinskog odbora za kulturu Siniša Kovačević, ali oni su i korisni predsedniku Vučiću jer podstiču baš ono najgore desničarsko ponašanje. Tu mislim, pre svega, na ekstremno nacionalističko delovanje i sužavanje prostora za poštovanje ljudskih prava. Očito je i da sada zauzimaju istu poziciju oko Evroprajda. Partije i grupe ekstremne desnice nisu samo ‘zadužene’ za nasilne incidente već aktivno učestvuju u donošenju odluka na formalan način ili kao grupe za pritisak. Zaboravlja se, recimo, da jedan od resursa u Vladi Srbije vodi nekadašnji pripadnik ekstremne desničarske organizacije Arno Gujon.“

Naša sagovornica dodaje i da je Uprava za dijasporu i Srbe van Srbije veoma važna jer je jedna od vodećih za sprovođenje strategije za Srbe u regionu, koja je jedan od glavnih instrumenta za destabilizaciju susednih zemalja: „Nije Aleksandar Vulin jedini ministar u Vladi koji se ponaša ekstremistički. Ministar Selaković je, na primer, pre nekoliko godina u emisiji Utisak nedelje oćutao direktne pretnje jednog ekstremnog desničara izgovorene u studiju i upućene predsednici Helsinškog odbora Sonji Biserko da će svakome ko govori o nezavisnom Kosovu biti odsečen jezik.“

Kisić, međutim, dodaje da je, kada je reč o institucijama, glavni resurs za jačanje ekstremne desnice infrastruktura i ideologija Srpske pravoslavne crkve, kao institucije od najvećeg poverenja među Srbima u regionu.

„Rekla bih da su se litije vratile kući. Pretnje vladike Nikanora upućene LGBT zajednici, na primer, ne razlikuju se od kletvi starešina SPC koje smo slušali u Crnoj Gori tokom predizbornih litija i čija je kampanja dovela do smene vlasti. SPC i patrijarh Porfirije ne samo da nisu reagovali na Nikanorove pretnje već su i podržali neodržavanje Evroprajda“, naglašava Kisić.

Na pitanje zašto je krajnjoj desnici u Srbiji bitno da spreči Evroprajd, dok je vođa ekstremne desnice u Holandiji, na primer, pripadnik LGBT zajednice, Kisić ističe da je to važno razjasniti.

„Pitanje prava LGBTQ+ neodvojivo je za ekstremnu desnicu u Srbiji od njene šovinističke politike prema drugim narodima na Balkanu i ideologije ‘Srpskog sveta’. Srpski desničari prema LGBTQ+ zajednici imaju rasistički pristup i predstavljaju je kao nekoga ko opstruira konsolidaciju srpske države i ugrožava sabornost koja se temelji na etničkom i verskom, pravoslavnom identitetu i porodičnim vrednostima. Ključno je da glavna podrška njihovom delovanju dolazi iz Rusije. To je ista ideološka matrica. Što se tiče Holandije, ali i nekih drugih zemalja EU, postoje i sličnosti i razlike. U Holandiji su LGBTQ+ prihvaćeni u većem delu stanovništva. Desničari, međutim, to koriste da bi širili propagandu protiv imigranata, pre svega muslimana. Naime, oni optužuju imigrante da ugrožavaju postojeći sistem ljudskih prava i da su protiv LGBTQ+, što je u funkciji stigmatizacije onih koji pokušavaju da nađu utočište u zemljama EU, kao i opravdanja nasilja nad njima“, objašnjava naša sagovornica.

NAVIJAČKA PLEMENA: Jovo Bakić, sociolog, kaže za Novi magazin da pitanje ekstremne desnice nije sasvim jednostavno.

„Najopasnije grupe su navijačka plemena, a ne znatno malobrojnije ekstremno desničarske grupe: Srbski Obraz, Levijatan, Narodne patrole, Srpska desnica. Ova plemena kada se ne sukobljavaju međusobno već imaju zajedničkog neprijatelja mogu da izvedu oko pet ili šest hiljada ljudi na ulice za obračun s policijom koja bi, na primer, trebalo da obezbedi Paradu ponosa. Ne treba zaboraviti da je 2010, kada su navijačke grupe zapalile Beograd zbog Parade ponosa, devet desetina uhapšenih bilo upravo među navijačima, dok su ostali bili članovi Obraza i sličnih grupacija“, ističe Bakić.

On smatra da je vladajuća garniture najkasnije u 2015. uspostavila apsolutnu kontrolu nad ekstremnom desnicom, kako navijačkim plemenima tako drugim grupacijama.

Bakić kaže da se strani uticaj minimalizuje i naglašava da je Miša Vacić bio zadužen za održavanje veze sa evropskom ekstremnom desnicom, dok je istovremeno bio zaposlen u Kancelariji za KiM. „Bio je u kontaktu, a i sada je sa Robertom Fjoreom iz Italije, Ivanom Benedetijem iz Francuske, Džimom Dosonom i Nikom Grifinom iz Velike Britanije… Posredstvom Miše Vacića ovi ekstremni desničari su, u stvari, povezani i s trenutnim režimom u Srbiji“, ističe Bakić.

STRATEGIJA KONTROLE: Pokušaj da vlast u potpunosti kontroliše ekstremnu desnicu početkom dvehiljaditih primenjivao je predsednik Rusije Vladimir Putin. Nakon demokratskih pobuna u Gruziji i Ukrajini, u Kremlju se javila bojazan od sličnog scenarija, tako da je kreirana strategija – kontrolisanog nacionalizma. Suština te ideje je da ako imate kontrolu nad ekstremnom desnicom koja ima snažne nacionalističke ideje, onda umanjujete rizik od pobune sa ove strane ideološkog spektra i možete je iskoristiti da pošaljete poruku koju otvoreno ne možete da izgovorite. Primer je proslava Dana nacionalnog ujedinjenja 2005. godine u Moskvi, kada je održan marš ekstremne desnice na kojem su mogli da se vide i nacistički pozdravi.

Slični marševi s porukama protiv migrantske populacije se na isti praznik od tada odvijaju svake godine. Ali u međuvremenu ona se segmentisala, i to prema kriterijumu (ne)podrške Putinu i Ujedinjenoj Rusiji. I to je ukazalo na glavnu slabost ove strategije – ekstremna desnica je korisno oružje, ali ga je teško kontrolisati u potpunosti.

Kada je reč o uticaju iz Rusije, Bakić ističe da se „može prepoznati idejni uticaj Aleksandra Dugina i oligarha Konstantina Malofejeva, a iz Nemačke ljudi iz ekstremno desničarske Nacional-demokratske partije Nemačke i radikalno-desničarske Alternative za Nemačku. Srdačni su odnosi SNS-a i radikalno-desničarske Slobodarske partije Austrije“.

Uostalom, Srbska akcija sarađuje sa ruskom ekstremno nacionalističkom dobrovoljačkom jedinicom koja ratuje u Donbasu, od koje se čak i Kremlj ograđuje. Deo srpskog društva bar delimično simpatiše ove ekstremne ideje i suština njihovog delovanje je zamena termina, tako da na kraju ispadaju „srbske“, a ne fašističke, kakve su zapravo. Srbska akcija, Zentropa i Carostavnik zvanično ne podržavaju aktuelni režim, što se može zaključiti iz njihovih obraćanja, ali ga svakako više vole od onih bivših.

„U domaćem spektru ekstremne desnice ključno je kontrolisati navijačka plemena. Među Grobarima ima onih koji nisu zavisni od vlasti, ali njih su kontrolisali ‘janjičari’ pod vođstvom Aleksandra Stankovića poznatijeg kao Sale Mutavi, pa zatim Veljka Belivuka, odnosno Velje Nevolje. Na delu je bilo disciplinovanje neposlušnih navijačkih grupa, ali i, između ostalog, obezbeđivanje predsedničke inauguracije Aleksandra Vučića. „Sada ćemo videti da li će Zoran Prelić, osuđen zbog ubistva Brisa Tatona, a pre roka pušten iz zatvora da bi disciplinovao neposlušna ‘grobarska plemena’, biti za to sposoban“, ističe Bakić.

PARLAMENTARNA DESNICA: To svakako ne znači da su mržnja prema manjinama, migrantima i pozivi na nasilje nad njima i brojnim drugim grupama jedinstvene pojave na političkom nebu Srbije. Sa sličnim problemima se suočava i Nemačka, gde je već godinama evidentan uspon ekstremno desničarske partije AFD i neonacističkih grupa. Ono što se srpsku ekstremnu desnicu čini drugačijim je tanka linija između ekstremne i same desnice, koja se zalaže za tradicionalne vrednosti i konzervativizam, odnosno teško je razgraničiti ih.

„Kada je reč o parlamentarnim strankama desne orijentacije, njihove izjave, posebno Boška Obradovića su veoma čudne i bude nedoumicu o njihovoj nezavisnosti. Ili Milica Đurđević, koja je režimski projekat, mada u marketinškom smislu nije loše nastupala u predizbornoj kampanji. U svakom slučaju, čini mi se da vlast kontroliše sve političke delatnike na tom desnom krilu, ali da polako gubi kontrolu nad delom navijačkih plemena, a ona su najopasniji ekstremno desničarski igrači“, naglasio je Bakić.

Na pitanje da li je ekstremna desnica dobila veći prostor ulaskom desnice u parlament, Kisić kaže da je bez sumnje tako. „Pre svega, dobili su infrastrukturu, značajne finansijske resurse, mnogo veću vidljivost, političku i medijsku. To, međutim, može ići u dva pravca. Neka svetska iskustva pokazuju da ulaskom desničara u institucije oni omekšavaju svoj imidž kako bi bili prihvatljiviji što većem broju ljudi. Međutim, ne verujem da će se to dešavati kod nas jer je okruženje za njihovo baš ekstremno delovanje vrlo povoljno i bojim se da će se ići u dalje urušavanje institucija“, objašnjava Kisić.

DECENIJSKI OSEĆAJ STRAHA: U Srbiji je već decenijama prisutan strah i osećaj ugroženosti. I upravo te emocije narušavaju mogućnost za racionalno donošenje odluka, a samim tim strah od drugih nacija ili etničkih grupa, organizacija i država, čini da je Srbija plodno tlo za ekstremnu desnicu.

To pokazuju i rezultati istraživanja Instituta društvenih nauka iz 2017. da samo 18,8 odsto onih ispitanika koji se izjašnjavaju kao Srbi nije saglasno s tvrdnjom da nacionalne manjine u Srbiji zloupotrebljavaju prava koja imaju. Više od 45 odsto iste grupe ispitanika misli da imigranti nanose štetu srpskoj kulturi, a oko 40 odsto vidi Hrvate kao grupu koja u ozbiljnoj meri ugrožava Srbiju. Osećaj ugroženosti kod ispitanika još je izraženiji ako pomenemo Albance – 31,1 odsto smatra da oni veoma mnogo ugrožavaju Srbiju, 28,8 odsto da je ugrožavaju mnogo i 18,8 odsto misli da je Srbija srednje ugrožena.

Nisu samo manjine te koje nas „ugrožavaju“, pošto je isto istraživanje ustanovilo da se kao pretnja vide i NATO, EU, SAD, pa čak i strane banke i kompanije.

MENE DESNICE: Inače, poslednjih petnaestak godina ekstremna desnica u Srbiji se menjala – od velikih uličnih protesta preko perioda neke vrste pacifikacije do ponovnog buđenja i novih vidova oglašavanja. Dobar deo ekstremno desničarskih organizacija i njihovih lidera koje su bile aktivni sredinom prve dekade dvehiljaditih, kada su na čelu Srbije još uvek bile prodemokratske i zapadno orijentisane snage, ne postoji više u tom obliku. To se, recimo, desilo sa Obrazom i starim pokretom „1389“, kao i svim njihovim kasnijim derivatima.

Novo buđenje krajnje desnice u Srbiji potpomognuto je novim načinima komunikacije i otvorenim kanalima ka novim sledbenicima.

„Ne sme se zanemariti, a to se često radi, da ekstremna desnica nesmetano opstaje i razvija se gotovo četiri decenije. Počelo je s populističkim pokretom 80-ih, koji je završio u ratnim sukobima i zločinima. Represija devedesetih je državni ekstremizam. Iz tih ratnih okolnosti i iz takve države nastala je i današnja ekstremna desnica. Zato, opstajanje i jačanje novih generacija desničara, treba sagledavati u kontekstu ekstremizma devedesetih i opstanka ratne ideologije koja je za cilj imala jedinstvo svih Srba. Dolaskom SNS i SPS na vlast stvoreni su idealni uslovi za delovanje ekstremista. Posebno poslednje dve, tri godine broj nasilnih incidenata brzo raste. Evidenciju o tome vode organizacije civilnog društva, onoliko koliko imaju kapaciteta za to. Drugo, imamo potpunu pravnu amnestiju ekstremnih desničara. Do pre deset godina bilo je i nekih zabrana nasilnih organizacija, pokretanja postupaka iako u malom broju i bez sudskog finiša, ali bilo je. I treće, sami ekstremisti menjaju strategije delovanja. Tu ne mislim na njihove akcije na društvenim mrežama“, ističe Kisić.

Kako kaže, neki noviji uvidi pokazuju da i neke poznate organizacije prilično zapostavljaju društvene mreže, barem one koje su javne, pa ih ne ažuriraju redovno: „Međutim, neki novi vidovi aktivnosti kao što je humanitarni misionarski rad približavaju ih široj populaciji, i to ne samo onoj koja je socijalno ugrožena. I na kraju, ali u ovom trenutku i najvažnije, međunarodne okolnosti izuzetno ohrabruju rast desnice. Ogroman podsticaj desnici u Srbiji pružila je i ruska agresija na Ukrajinu, kao i proruski narativ koji dominira u Srbiji.“

Krajem prošle godine iz kompanije Fejsbuk procurio je spisak opasnih grupa i pojedinaca na kojima su se našle i krajnje desničarske organizacije iz Srbije i sa Zapadnog Balkana povezane s terorizmom, raspirivanjem mržnje i pozivanjem na nasilje. Među aktivnim organizacijama koje je Fejsbuk označio kao opasne našla se već pomenuta Srbska akcija, koja je 2018. u Beogradu organizovala skup podrške rehabilitaciji Milana Nedića. Takođe, na spisku je i neonacistička Krv i čast kao deo globalne mreže belih suprematora i već godinama unazad ima ukinut profil na Fejsbuku. Takođe, mesto na listi opasnih organizacija našla je i već pomenuta organizacija Srpski narodni pokret 1389 i Miša Vacić, ali i neke organizacije koje su u Srbiji zabranjene kao što su Nacionalni stroj i klerofašistička organizacija Otačastveni pokret Obraz, koja je zabranjena godinu dana kasnije. Na listi su se našli i bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, vojni zapovednik Vojske RS Ratko Mladić, kao i Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke.

Nakon tih zabrana nova platforma za širenje njihovih ideja svakako je Telegram jer algoritmi Fejsbuka i Tvitera prepoznaju sadržaj i blokiraju im delovanje na mrežama. Nezavisno od spiska Fejsbuka, postoji sličan popis aktivista Antifašističke koalicije iz 2018, gde se navodi da su tada u Srbiji bile 23 organizacije koje se mogu etiketirati kao ekstremno desničarske. Nezavisno od broja organizacija, pokreta ili grupa koje podržavaju ideje krajnje desnice, činjenica je da u poslednje vreme dolazi do ponovnog buđenja i bujanja ovih ideja koje sve više nalaze put ka mladima.

Za spas Srbije

Za 11. septembar najavljene su litije u Beogradu. Inače, prethodne litije za „spas Srbije“ održane su 28. avgusta u Beogradu, a građani su ispred Hram Svetog Save potpisivali peticiju za zabranu Parade ponosa. Ispred kolone su bili bajkeri „Noćni vukovi“, a učesnici litije nosili su crkvena obeležja i zastave Srbije. Litija je održana u organizaciji udruženja „Ujedinjeni za tradiciju i porodicu“.

Izbori 2022.

Na ovogodišnjim parlamentarnim izborima Srbija se pomerila udesno jer su tri desno orijentisane političke grupacije – koalicija Nada okupljena oko Demokratske strane Srbije, Dveri Boška Obradovića i stranka Zavetnici – osvojili 35 mandata od 250 u Skupštini Srbije. Ulazak tih stranaka u parlament pojedinci smatraju pokazateljem da vladajuća garnitura više nije dovoljno udesno od dolaska na vlast i da je time otvoren prostor za nove političke partije desne orijentacije. Inače, desno orijentisane stranke ističu značaj nacionalnog identiteta, porodičnih vrednosti, Crkve, a često u migrantima i manjinskim grupama vide opasnost za zajednicu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.