Ivan Krastev: Regionalno jake zemlje kao što je Turska dele odlučnost da budu za stolom, a ne na meniju

Piše: Ivan Krastev* Izvor: Novi magazin

Sastanak predsednika Džoa Bajdena i predsednika Si Đinpinga na Baliju, na marginama G20, predstavlja paradoks. Održan u poznatim uslovima hladnoratovskih samita, na kojima su poštovanje i dobro ponašanje bili u prvom planu, ipak je ponudio najbolji dokaz da se stvarni hladni rat nije vratio.

Jednostavno rečeno, nesigurnost i ambicije onoga što bismo mogli nazvati srednjim silama, a ne bilo koja velika strategija Srednjeg kraljevstva, oblikuju geopolitički pejzaž u nastajanju.

Posmatrano iz daljine, ruski rat protiv Ukrajine mogao bi izgledati kao repriza hladnoratovskog sukoba između „slobodnog sveta“ i ruskog (i kineskog) autoritarizma. Pažljiviji pogled komplikuje sliku.

Dok su se američki saveznici u Evropi okupili u odbrani Ukrajine i protiv prećutne podrške Pekinga ratu Vladimira Putina, druge države, posebno na globalnom jugu, ponudile su drugačiji odgovor. Ovo ima smisla u kontekstu kolapsa posthladnoratovskog poretka.

GLUVE UŠI ZA SOLIDARNOST S KIJEVOM: Dugogodišnji saveznik iz hladnog rata, Saudijska Arabija, i trenutni bezbednosni partner, Indija, nedavno su preinačili svoje veze sa SAD, odbacivši svoje burme u nadi za otvorenijim odnosima. Saudijci su počeli da se približavaju zemljama Bricsa. U međuvremenu, Indijci su razvili zdrav apetit za sniženu rusku naftu (iako je u septembru Narendra Modi ukorio Putina što je pokrenuo rat).

Apeli Zapada na solidarnost sa Ukrajinom često su nailazili na gluve uši. Globalni jug i dalje nerado gleda na otpor Kijeva Rusiji kao na antikolonijalni rat. Njihovi postkolonijalni identiteti su oblikovani borbom protiv evropskih imperija, ili protiv hegemonije SAD, a ne protiv Rusije ili Kine.

 I dok se Amerika bori sa novootkrivenom privlačnošću nekih svojih saveznika ka otvorenim odnosima, ruski prijatelji u centralnoj Aziji takođe su počeli da izražavaju zabrinutost. U slučaju Kazahstana, ruska invazija na Ukrajinu nije ojačala savez Moskve sa Astanom, već ga je u suštini razbila.

 Rat u Ukrajini je osvetlio aktivizam srednjih sila kao glavnu pokretačku snagu preoblikovanja međunarodnog okruženja. Oni su grupa neobičnih prijatelja u krevetu. Južna Afrika, Indija, Južna Koreja, Nemačka, Turska, Saudijska Arabija i Izrael, da spomenemo samo neke, nemaju mnogo zajedničkog.

Neke su demokratije, neke su autokratije, a druge naseljavaju sivu zonu između. Ove zemlje su iskovale svoje identitete posle hladnog rata u međusobno povezanom svetu u kome nečiji glavni trgovinski partneri često nisu najbliži saveznici i gde tehnološko razdvajanje između SAD i Kine može biti posledično od ideološke podele između njih.

ZA STOLOM, NE NA MENIJU: Neke srednje sile su zemlje u razvoju sa rastućom populacijom, druge su ekonomske sile koje se bore sa demografskim padom. Neki su stekli status srednje sile zahvaljujući geografskoj veličini, drugi zahvaljujući ekonomskoj moći. Neki su konstruktivni i kooperativni članovi međunarodne zajednice, drugi mogu biti transakcijski i sumnjičavi.

 Ali svi oni dele jednu fundamentalnu osobinu: odlučni su da budu za stolom, a ne na meniju, pošto svi imaju moć i ambiciju da oblikuju svoje regione. Kao što Šenon O’Nil iz Saveta za spoljne odnose tvrdi u svojoj knjizi „Mit o globalizaciji“, na većini mesta u svetu globalizacija se prevodi u regionalizaciju. Ovo je ključ uticaja srednjih sila.

Uloga Turske u ratu između Rusije i Ukrajine je školski primer aktivizma srednjih sila. Predsednik Redžep Tajip Erdogan je bio nesklon hladnoratovskim savezima, genijalno stvarajući Zeligovu ambiciju da bude mlada na svakom venčanju i beba na svakom krštenju. Istina, Ankara je umanjila svoj identitet članice NATO-a i američkog saveznika u zamenu za ulogu posrednika između Moskve i Kijeva.

Aktivizam srednjih sila može biti spasonosan kada se identifikuju globalna rešenja kao što su klimatske inicijative EU, ili blag kada se zalaže za invaziju Rusije na Ukrajinu. Ali to je nova normalnost — zaštitni znak međunarodnog poretka u nastajanju.

Jedno je sigurno: Bandung konferencije 1955. neće biti; nema oživljavanja hladnoratovskog pokreta nesvrstanih. Među srednjim silama ne postoji zajednička ideologija. Zaista, oni često imaju različite ili suprotstavljene interese.

*Autor je urednik-saradnik FT, predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji i saradnik u IVM Beču

Dok su se američki saveznici u Evropi okupili u odbrani Ukrajine i protiv prećutne podrške Pekinga ratu Vladimira Putina, druge države, posebno na globalnom jugu, ponudile su drugačiji odgovor

Aktivizam srednjih sila može biti spasonosan kada se identifikuju globalna rešenja, kao što su klimatske inicijative EU, ili blag kada se zalaže za invaziju Rusije na Ukrajinu

Izvor: Novi magazin.