Ivan Ivanji: Život u prisvojnim zamenicama

Razgovarala: Gordana Nonin. Izvor: Novi magazin

Novi roman pisca i prevodioca Ivana Ivanjija najavljen je kao ponuda odgovora na pitanja: Šta zaista znači biti usamljen, biti manjina, biti izdvojen iz društva, a usred društva? I zaista sam naslov „Usamljenost manjine“ predstavlja najsažetiju poruku (izdanje Laguna, 2021), ali čitaoca između korica čeka izuzetan roman sa svim onim što čitanje može čoveku doneti. I dilema – jeste li i vi manjina?

Retko ko ume danas da piše o velikom vremenskom rasponu i svim njegovim izazovima s toliko lakoće, autoriteta, uverljivosti, pa i duhovitosti, kao Ivan Ivanji.

U romanu „Usamljenost manjine“ kroz prizmu glavnog junaka, autor govori o svim važnim događajima prošlog veka, analizira položaj manjine unutar šarolikog jugoslovenskog društva tokom istorije ove zemlje. U neizbežnom rasponu između vazda varljivih binarnih odrednica (naši/njihovi, tada/sada, tamo/ovde), kroz vispren i šarmantan memoarski narativ svog junaka – banatskog Mađara protestantske vere, Jugoslovena rođenjem i ateiste opredeljenjem – Ivan Ivanji rukom ispisuje uzbudljivu pripovest koja se proteže u luku od tridesetih godina 20. veka sve do početka novog stoleća i milenijuma i vodi nas kroz sve ratove, krize, promene političkih sistema, raspade, tragedije, koliko ih se u tih sedamdesetak godina nataložilo. O okupaciji, Raciji, 68-oj, o „slanju na mermer“ jer naziv Goli otok se pojavio docnije…

„Hteo sam da ispričam svoj vek, ali uvek je pitanje iz kog ugla. Ovoga puta sam odabrao da to bude iz ugla Mađara, malog dečaka, mog školskog druga, i da iz njegovog ugla ispričam detinjstvo koje sam i sam proveo u Novom Sadu. Naravno, od početka, kako je on doživeo Novosadsku raciju i okupaciju grada, pa sve do duboke starosti koju provodi u Americi, u kući na obali okeana. U romanu ima mnogo istorijskih ličnosti koje se spominju imenom i prezimenom, a ima i ličnosti i nekih preduzeća koje sam preimenovao ali mislim da se lako može proniknuti na koga se mislilo“, rekao je Ivanji predstavljajući svoj novi roman.

Izuzetna je scena na početku knjige kada glavni junak shvata, to jest čuje od svog najboljeg prijatelja, prvi put rečenicu: „Ti to ne razumeš, ipak ti nisi naš“, a sve se dešava dok njih dvojica stoje na nadvožnjaku u Beogradu početkom devedesetih dok ispod prolaze kolone tenkova idući prema Vukovaru. Upravo tada je naš zajednički svet počeo da se deli na „naše“ i „njihovo“. Da li je to momenat kada su se raspali i naši identiteti?

Za mene je problem ako se o identitetima govori u pluralu jer ovako postavljeno zapravo se pretpostavlja da narodi imaju identitete, a ja mislim da narodi zapravo ne mogu da imaju identitet. Krvnim zrncima se nikakva pripadnost nekom narodu ne može dokazati, to je fikcija, bežanje u krdo jer se bojim da opstanem sam kao ličnost. Korišćenje pojma „narod“ kao kod nas u većini evropskih jezika je nemoguće, postojalo je u Hitlerovo vreme u Nemačkoj. To je nacističko-fašističko učenje. Breht je rekao da nikad više neće koristiti reč „Das Volk“ – „narod“ – a ako bude neophodno, reći će „Bevölkerung“ – „stanovništvo“.

Čak i na mađarskom, ako se kaže „a nép“ – „narod“ – to zvuči folklorističko, kao na engleskom „people“. Nacionalisti na tom jeziku kažu „nemzet“ – „a magyar nemzet“ – „mađarska nacija“. Tomi, glavni lik u romanu, oseća se izbačenim što on misli i oseća kao što ja ovde izvodim. To kako se osećaš je individualna stvar. Ja lično, kao „nobody“, kao što Endre Adi peva, citiram u svom prevodu: „Ni predak, ni potomak kasni, ni rođak, ni poznanik glasni nisam ja ničiji, nisam ja ničiji.“

Zanimljivo je u romanu i to, da bez obzira na to što glavni junak konstatuje da je tada prvi put čuo odrednicu „nisi naš“, kasnije kroz roman nekoliko puta ipak govori o nekim momentima kada je mogao prepoznati upravo to što se i desilo tog dana, da mu najbolji prijatelj u lice kaže „ti nisi naš. Jeste li vi tokom decenija proživljenih u socijalizmu i „bratstvu-jedinstvu“ prepoznavali različite znake da će raspad SFR Jugoslavije biti tako krvav kakav je bio?

Lako mi je odgovoriti, nisam prepoznavao znake da će se Jugoslavija raspasti, a kamoli na tako užasan način. Sve do rata teritorijalne odbrane Slovenije sa JNA naivno sam se nadao da će se situacija smiriti.

Vaš junak se često propituje i, na primer, na jednom od čestih mesta gde preispituje diskusije sa svojim prijateljem, pita se da li su razne dogme bile „opijum za narod“. Zanimljiv mu je bio zaključak da je „opijum ponekad i lek“, ali da „stado ne shvata kuda ga pastir vodi“ i da „taj opijum neretko vodi narod na klanje“.

Polazim od tvrdnje Karla Marksa da je religija opijum za narod. Rekavši da opijum može da bude lek, mislio sam na to da fraze koje su bile u modi u moje vreme nisu bile izraz stvarnosti nego zavaravanje, opijum, ali donekle korisne za opstanak Jugoslavije, lekovite. U religiji ljudi idu za svojim pastirom, bilo bi to u redu u nekakvom prosvećenom apsolutizmu koji, doduše, nikad nigde nije postojao, ali najčešće frazeologija koju opisujem kao opijum odvodi u klanje, u rat, uvek na čelu s nekim harizmatičnim vođom.

Vaš junak povodom događaja iz 68. godine kaže kako nije primetio da je Titov govor bio prevara i nije primetio da su neki profesori sklanjani s fakulteta i da se sve više pretvarao u ono što Nemci zovu „fahidiotom“. Ima li čovek pravo da „ne vidi“ šta se oko njega dešava, da bude onaj koji ćuti i pravi se ekspert samo u svojoj oblasti?

Ono što čovek stvarno ne vidi nema nikakve veze s pravom. Problem je ako se pretvara da ne vidi – na to nema pravo, ali baš ga briga.

Mnogo puta ste u svojoj karijeri prisustvovali pregovorima političara, radili ste i kao lični prevodilac Tita tokom 70-ih, Nesvrstani su osnivani „pred vašim očima“. Možete li nam dati svoje viđenje političke situacije danas u svetu jer veoma je uočljivo da niko ne govori o smirivanju situacije, o pomirenju već u javnom prostoru dominira agresivna ratna retorika?

Da laički pokušam da opišem svoje viđenje današnje situacije u svetu, bio bi mi potreban esej od pedesetak stranica. Pomirenja posle ratova nije bilo, bar otkad se beleži istorija, ne događa se ništa novo, samo su oružja strašnija nego ranije, a prisutna je televizija.

Napisao sam tri romana o rimskim carevima, ispitivao sam vreme Dioklecijana, Konstantina i Julijana, ne znam da li je to utešno ili zastrašujuće, ali za ona vremena takođe može da se kaže da je dominirala „agresivna retorika“. Moj pesimizam garantuje miran san, nikakvo zlo me više ne iznenađuje, žao mi je optimista koji neprekidno doživljavaju razočaranja.

Na promociji knjige u Novom Sadu rekli ste, a tema je bila 80 godina od Novosadske racije i najstrašnijeg zločina u istoriji ovog grada, da niste pristalica kukanja…

Kada se priča o Holokaustu među preživelima, postoje dve škole. Jedna, većinska, kuka – joj, kako je bilo strašno, kako su nas mučili i reklo bi se da se to od nas preživelih logoraša i očekuje. Da treba da kukamo jer ‘što smo i ostali živi ako nećemo da kukamo’. Sa druge strane, ima jedna manjina, neki među njima se i sa mnogo duha zavitlavaju povodom toga što smo ostali živi.

To je moj odnos prema logoru i zatočeništvu koje sam preživeo. Zašto da kukamo kad smo ostali živi?

Breme u Vajmaru

Na promociji u Novom Sadu u klubu Advokatske komore, koja je bila izuzetno posećena, a posvećena i kulturi sećanja povodom 80 godina od Novosadske racije, desilo se nešto izuzetno. Sin Ivana Ivanjija novinar Andrej Ivanji podelio je s prisutnima viđenje sledeće generacije i da li je bilo „transgeneracijske traume“. Tada je potvrdio da ne misli da je bilo traume zbog porodične istorije i stradanja u logorima, ali i da se „drugačije gleda na stvari“ iz tog ugla jer, kada se susreće sa činjenicama, literaturom o toj temi, čini mu se da kroz drugačiju prizmu sagledava taj sadržaj i to sa daleko više empatije. Tom prilikom je ispričao da je njegov otac Ivan bio pozvan u Vajmar kao počasni građanin, a bivši logoraš. U Vajmar su pošli zajedno, sa dve Ivanove unuke, i nakon obilaska memorijalnog centra seli su na neki zidić i, po njegovom sećanju, Ivan je rekao da je tek tada osetio da mu je „palo breme sećanja s ramena“.

Kamen spoticanja u Zrenjaninu

Od Ivana Ivanjija smo mogli da čujemo šta misli o prvom kamenu spoticanja kod nas, koji je postavljen u njegovom rodnom Zrenjaninu i koji je posvećen upravo njegovim roditeljima.

„Bio sam prisutan kada su postavljali to obeležje. Na moju sreću, nisam bio dirnut već besan. Bio sam mnogo besan jer je zrenjaninska jevrejska opština naručila kamene spoticanja od jednog umetnika iz Nemačke, a ja nisam čuo za tog umetnika osim da je napravio ogroman biznis upravo s tim kamenovima spoticanja.

Ako su želeli takvo obeležje, mogli su ga naručiti i od nekog našeg ovdašnjeg umetnika. Nije ovo sada moj neki srpski lokalpatriotizam već mislim da imamo boljih vajara nego što je on. A da su mene pitali, a nisu, mogli su na kuću da stave tablu da je tu bila tatina ordinacija, mamina ordinacija i da dodaju: ‘Ne rade jer su, nažalost, ubijeni’. Bio bi to veći štos, da tako kažem. Jer, treba obeležiti stan u kojem su živeli. A taj stan je, inače, svašta preživeo, pa i to da je od pre nekoliko godina upravo u njemu gradski zrenjaninski odbor Srpske napredne stranke. Na kući Vučićeva slika velika tri metra i kada je došla neka nemačka televizija da me snima, otišli smo tamo. Ja sam im unapred pisao da ću doći s novinarima iz nemačke televizije, ali mi oni nisu odgovorili. Kada smo ušli u prostorije, neka žena je rekla da ne možemo tu da snimamo, a ja sam joj odgovorio da sam ih uredno obavestio da ćemo doći. Rekao sam im i da su oni stranka i da valjda onda svaki građanin može i da uđe… Nastala je zbrka i dok su oni telefonirali i zvali nekog u pomoć, mi smo uspeli da snimimo prilog i otišli smo uspešno obavljenog posla. Stan je pre toga bio nekakva igraonica za decu. To je ipak bila lepša sudbina“, ispričao je Ivanji o svojoj poseti kući u kojoj je u najranijim godinama živeo s porodicom u Zrenjaninu.

Biografija

Ivan Ivanji rođen je 24. januara 1929. godine u Zrenjaninu, otac i majka, oboje lekari, Jevreji, ubijeni su 1941. godine, a on se spasao bekstvom kod rođaka u Novi Sad. Tu je uhapšen martu 1944. godine, posle čega je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald do aprila 1945. godine.

Završio je srednju tehničku školu u Novom Sadu, posle toga studirao arhitekturu, a zatim i germanistiku u Beogradu. Više od 20 godina bio je prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu, kao i drugim državnim i partijskim funkcionerima. Paralelno s karijerom pedagoga, novinara, dramaturga i brojnim funkcijama koje je obavljao u kulturnom životu Beograda i diplomatiji, Ivanji se bavio i književnošću i od rane mladosti objavljivao poeziju, prozu, eseje, bajke i drame. U njegovom opusu su romani: Čoveka nisu ubili, Dioklecijan, Konstantin, Na kraju ostaje reč, Preskakanje senke, Barbarosin Jevrejin u Srbiji, Guvernanta i Balerina i rat. Tu su i zbirke pripovedaka Druga strana večnosti i Poruka u boci.
Dela Ivana Ivanjija prevođena su na nemački, italijanski, engleski, mađarski, slovački i slovenački jezik, a on je s nemačkog i mađarskog jezika preveo više desetina knjiga i drama.

Izvor: Novi magazin.