Iva Marković: Otpor zagađenju je nužnost i dužnost

Razgovarala: Jelena Aleksić

Ono što opozicija u Srbiji nije mogla godinama da uradi, uradili su nedavno ekološki pokreti regiona – ujedinili se u inicijativu “Obranimo re(ij)ke Balkana”. Ono što opozicija godinama nije mogla, učinili su ekološki pokreti usred pandemije organizujući “Ekološki ustanak”, skup pristojnih ljudi koji su nosili potrebnu zaštitu i ni na koga nisu nasrtali. Ono što opozicija godinama ne može, mesecima čine iste ovi pokreti sprečavajući štetočinske projekte vlasti uništavanja zelenih površina, poljoprivrednog zemljišta, a poslednje i aktuelno – i “privatizacije vodnih resursa ove zemlje”. I konačno, za razliku od ovdašnje opozicije, ovi se ljudi ne stide sopstvene prošlosti, ne strahuju od odmazde vlasti, pa tako i ne prave kompromise, govore jasno, direktno i ne odustaju od svojih zahteva. Možda im zato sve više ljudi veruje, a baš je poverenje ono što nedostaje ovdašnjim političarima sa obe strane arene. Iva Marković, sagovornica Novog magazina, jedna je od istaknutijih aktivista već duže vreme, osnivačica je organizacije za političku ekologiju Polekol. Usmerena je na održivo upravljanje prirodnim resursima i posebno na vodu kao zajedničko dobro kroz inicijativu Pravo na vodu, a sada i regionalnu inicijativu “Odbranimo reke Balkana”. I to je samo mali deo njene biografije kojom provejava borba za očuvanje voda Srbije, pa je najpre pitamo zašto baš vode?

Zar Srbija nije zemlja bogata vodnim resursima, zemlja u kojoj se ne mora kao belom svetu kupovati flaširana voda da bi se čovek osvežio?

I te kako imamo za šta da se borimo. Prošle godine je Institut za javno zdravlje Srbije Batut objavio analize prema kojima voda iz 50 vodovoda gradskih naselja nije ispravna za piće, od ukupno 156 ispitivanih. Pored čuvenog slučaja Zrenjanina, koji sledeće godine obeležava neslavno punoletstvo zabrane vode za konzumaciju, u ostatku Vojvodine su u proseku tri od četiri vodovoda s neispravnom vodom. Na to treba dodati i bunare, iz kojih se dobar deo ruralnih domaćinstava snabdeva vodom, a koji su pod udarom kontaminacije otpadnim vodama, pesticidima, arsenom, itd. Samo 14 odsto stanovništva pokriveno je nekim vidom prerade komunalnih otpadnih voda, sve ostalo direktno završava u rekama. Mi smo, inače, najsiromašnija zemlja autohtonim površinskim vodama u regionu. Mit o Srbiji kao romantično siromašnoj zemlji netaknute prirode i čiste vode raspršen je pred surovom realnošću.

Jesu li građani toga svesni?

Svest u narodu kasni, ali se čini da su poslednje tri godine prekretnica nakon koje kao društvo nepovratno drugačije gledamo na prirodu. Pored zagađenja, građani primećuju i negativne posledice rasprodaje vodnih dobara. Nakon pada socijalizma i sloma institucija, uprkos decenijama podmetanja privatizacije kao neprikosnovenog rešenja za sve, osećaj da je voda javno i naše zajedničko dobro ipak opstaje. Bilo da govorimo o problemima eksploatacije izvorišta pitke vode, otuđenja obala ili reka u cevima, ljudi su polako počeli da shvataju posebnu ulogu vode i da razumeju zašto mora ostati ili postati javno dobro. Naša inicijativa zagovara da se u Srbiji svima mora omogućiti pravo na vodu kao ljudsko pravo, a to se može ostvariti samo ako imamo demokratsku kontrolu nad ovim važnim resursom.

Aktuelno je pitanje izmene zakona o vodama, o čemu mnogi govore da je ne samo predlog protivustavan već i korupcionaški. Možete li mi objasniti zašto i kroz primere, naročito što aktuelna ministarka tvrdi da predlog koncesija zapravo znači profit za Srbiju?

Bura oko Zakona o vodama počinje time što su njegove izmene i dopune iz Vlade predložene tajno, u tišini, a zatim predate po hitnom postupku na usvajanje Skupštini, i to bez inače obaveznog obrazloženja, a kamoli javne rasprave. Čim smo saznali za ovaj proces jasno nam je bilo da se radi o nekim problematičnim novinama, ukrojenim prema privatnim potrebama manjine, a suprotno javnom interesu. Taj član koji ozakonjuje neposrednu pogodbu konkretno može da znači da nadležna vlast ima moć da favorizuje jednog ili drugog vlasnika splavova, podižući ili spuštajući cenu najamnine, što širom otvara vrata korupciji. Pored toga, vodno zemljište, koje je predmet samog zakona, još uvek čeka da bude ucrtano u katastar, a sada se za to još i produžava rok do kraja 2023, pa je situacija tragikomična: imate u zakonu neko javno dobro u vlasništvu države za koje fizički u realnosti ne znate gde je niti koliko je. Plašim se da će na kraju biti kao u crtanom filmu – dva puta ništa je ništa, vodnog zemljišta nije ni bilo.

Kakvo je međunarodno iskustvo s “privatizacijom voda”?

Aktuelna ministarka za zaštitu životne sredine, koliko razumem, dolazi iz menadžerske pozicije, pa ne čudi mnogo da na vodne resurse gleda kao na unosan posao koji treba sklopiti, završiti. Međutim, bilo da su u pitanju koncesije, zakup, javnoprivatna partnerstva, voda mora imati poseban status koji je čuva od privatizacije i komodifikacije – postajanja robom kojom se trguje zarad profita. Ovo uopšte nije jedinstveno pitanje za Srbiju, samo nas je dosad zaobilazilo kao tema u javnosti i dobro je da postoji sve veće interesovanje. Naša istraživanja međunarodnih slučajeva privatizacije vode, obala ili usluga vodosnabdevanja pokazuju da gazdovanje privatnika uvek vodi u ugrožavanje resursa, smanjenje kvaliteta vode, na održivu eksploataciju, a da korisnici, obični ljudi, ostaju bez pristupa vodi, a često i sa astronomskim računima, bilo da žele da natoče čašu, zaliju baštu, nauče decu da plivaju ili uživaju u pogledu. Kada ukrstite potrebu za stvaranjem profita i zadovoljenje društvenih potreba i najdobroćudniji investitor bi se našao u sukobu interesa i na kraju priklonio profitu. Zato s vodom ne sme biti spekulacija i mešetarenja, što bi trebalo da se ogleda i u zakonima. Pominjemo Zakon o vodama, međutim, ima više zakona koje bi trebalo revidirati. Setimo se skandala kada je privatna Fabrika vode u Zrenjaninu poslovala van zakona više meseci, pa je onda uoči nove godine 2018. ubrzano izmenjen Zakon o komunalnim delatnostima da bi na mala vrata odškrinuo upliv privatnog kapitala u vodosnabdevanje, uslugu koju je do tada legalno mogao da pruža samo javni sektor. Kada bismo hteli slediti primer Slovenije, koja je svoje vode zaštitila, bilo bi tu mnogo zakonodavnog posla, ali nije nemoguće, problem je što se sada radi sve suprotno.

Aktivisti, stručnjaci i dobar deo građana smatra da je suprotno načelima zaštite ekologije i ono što se radi oko projekta Rio Tinto, ne uvažavajući argument kompanije da studija uticaja na životnu sredinu nije izrađena jer su takve procedure u zemlji?

Prvo, najvažnije je raskrinkati ideju da je rudarenje kompanije Rio Tinto gotova stvar. Koliko znamo, oni su dobili dozvole za ispitivanje terena, a to ih, ako ćemo po pravilima, uopšte direktno ne plasira kao ugovornu stranu u koncesijama za iskopavanje litijuma. Čini mi se da se u javnosti potura defetizam, ali podsetila bih, na primer, na malo grčko selo Jerisos, koje je sprečilo rudarenje zlata velike kanadske kompanije uprkos intervenciji čak i vojske. Od rudnika litijuma skoro se odustalo i u Nevadi usred pustinje, i u Portugalu.

Šta su argumenti?

Treba li podsećati da strateško opredeljenje Srbije za rudarstvo nigde nikada nije dogovoreno, a nadamo se da i neće. Mi nemamo usvojenu Strategiju održivog razvoja, a usvajamo skandalozni Prostorni plan Republike Srbije do 2035. sa predviđenih 40 lokacija za rudnike. Naša rudna renta od pet odsto za rude metala na dnu je evropskih, a kada pogledamo koje ekonomije baziraju svoj rast na rudarenju, vidimo da su to najnerazvijenije zemlje, a u malom broju slučajeva vrlo retko naseljene. Ako govorimo o održivom razvoju, onda svakako nema mesta za planiranih 10 rudnika litijuma, nema relokacije stanovništva, nema žrtvovanja oranica i podzemnih voda, da ne govorim o očiglednom otporu meštana. Naša država je najodgovornija nama, ne kompanija. Naši državnici su postavili sto, a Rio Tinto se odazvao na gozbu i još privukao nekoliko stolica. Na sve ovo, toliki broj akademika, stručnjaka za različite oblasti odgovorno tvrdi da su istraživanja kompanije nedorečena, da se podaci prekrajaju kako bi se pošto-poto opravdala eksploatacija, a zapravo se lobira na sva vrata. Sva ostala pitanja koja će reka biti čime otrovana, gde nema više proizvodnje hrane, koliko će tačno tona kiselina i teških metala gde završiti, prepustila bih stručnjacima jer što se održivog razvoja kao krovnog usmerenja politike naše zemlje tiče, i jedna je previše.

Nedavno su lokalni ekološki pokreti iz regiona usaglasili platformu koja ima ozbiljan politički prizvuk, pa je pitanje jača li to ekološka svest u regionu jer smo sazreli kao društvo ili smo silom prilika naterani da se organizujemo u zelene pokrete kako bismo sačuvali resurs na koji se vlast u Srbiji namerila?

Nijedna vlast se nije baš svesrdno posvetila očuvanju životne sredine, ali ovoj se priroda posebno našla na putu. Jedna teza nažalost pokojne Jelisavete Vasilić, članice Saveta za borbu protiv korupcije, urezala mi se u pamćenje i potvrdila ono što sam intuitivno osećala: udar na prirodne resurse je u stvari poslednji u nizu talasa tragične privatizacije koja nas lomi već trideset godina. Prvo je otišao finansijski sektor, banke su ojadile štediše, a oni su protestovali, dan-danas ne znamo gde su se sve rastakali javni fondovi. Onda su uništena preduzeća, radnici otpušteni, a fabrički krugovi pretočeni u građevinsko zemljište, sindikati su štrajkovali. Sledeće je zdravstvo, pa manje lukrativne delatnosti kao što su obrazovanje, kultura, umetnost, studenti su se bunili. Sada smo stigli do oblasti čija privatizacija uzrokuje ogromnu štetu u odnosu na tragično malo profita, koliko se tu može napraviti, cedimo suvu drenovinu iz ove zemlje. E pa ovaj predmet privatizacije je malo neobičan jer priroda nema ni glas ni sindikat, ali posledice njenog uništavanja dotiču svakoga ko diše, pije i živi. Zato je borba za životnu sredinu dotakla toliki broj građanki i građana i masovno se širi, povezuje generacije, ljude najrazličitijih društvenih položaja, obrazovanja, i selo i grad.

Čini se da “juriš na prirodu” nije unikat ovdašnje vlasti?

Početkom jula učestvovali smo na osnivačkom skupu regionalnog saveza Odbranimo r(ij)eke Balkana, a pripala mi je i čast da budem izabrana u koordinaciono telo. Osnivački akt koji je jednoglasno usvojilo više od dvadeset lokalnih organizacija iz regiona jedan je od najprogresivnijih koje sam dosad videla u aktivizmu. Tu mi je bila važna sinergija sa sarajevskim aktivistkinjama koje se ne plaše da ekološka pitanja stave u širi društveni kontekst. To je kontekst propasti ovih naših državica koje baca u ponor pre svega ljudsko dostojanstvo. Kroz borbu za zajednička dobra naučile smo da moramo prestati da okolišamo oko javne politike da se ne bismo vrteli u krug, i to jeste deo sazrevanja zelenih pokreta.

Šta se desilo posle Ekološkog ustanka, da li je vlast ispunila ijedno obećanje?

U Srbiji nakon masovnog Ekološkog ustanka, umesto obećane radne grupe Vlade koja će odgovoriti na svih 13 oblasti zajedničkih zahteva koji su se potezali na ukupno 10 strana, premijerka nas je počastila da smo dokaz da živimo u zlatnom dobu, te da su ekološke brige teme za bogata društva. Tobože, svi egzistencijalni problemi su nam rešeni i mi se sada bavimo prirodom kao kozmetikom. U stvarnosti nismo rešili ni egzistencijalne probleme, samo ih gomilamo, a stigli su nas ekološki koji prete da nam ugroze i zdravlje. Ekološki problemi su i te kako egzistencijalni, otpor zagađenju i uništavanju prirode postao je nužnost i dužnost!

Reći ćete da je “Makiš paradigma kako operiše ova vlast”.

Da, baš tako. Evo kako to izgleda – oni lansiraju neki projekat i onda se svi mi, stručnjaci i aktivisti ubismo da dokažemo zašto je to štetno, a oni nam nikada u stvari nisu odgovorili na najvažnije pitanje – zašto je to uopšte korisno? Gradska Skupština je uoči Nove godine u jeku pandemije, prateći nezakonitu “javnu” raspravu sa spiskovima odabranih za učešće, usvojila Plan detaljne regulacije dela Makiškog polja koji je za Beograđane preskup, visoko rizičan i nepotreban. Zona izvorišta je već ranije smanjivana, a sada će biti dodatno ugrožena. Planirano je i izmeštanje postrojenja za prečišćavanje pijaće vode “Bele vode” kapaciteta 600 l/s. Zbog nepovoljnosti zemljišta za izgradnju moraće se nasuti 13,5 miliona kubnih metara peska, a javnim novcem izgraditi okolna infrastrukturna podrška – sve to za “komercijalne zone i mešovite gradske centre”, za koga? Gde će odlaziti kanalizacija ovog novog grada, šta će se desiti u slučaju poplava koje su skoro izvesne zbog klimatskih promena? Nema odgovora. Jedan investitor je zasad odustao, ali kada se bude pojavio sledeći možemo da očekujemo samo masovne proteste i blokade jer očigledno institucionalnim putem ne možemo doći do zaštite dragocenog, jedinstvenog vodoizvorišta zahvaljujući kojem u Beogradu i dalje možemo piti vodu sa česme.

Zašto ste se opredelili za građanski aktivizam, planirate li politički angažman i da li su pokreti slični vašem rešenje za predstojeće izbore?

Oduvek gledam u budućnost i volim izazov pionirskih poduhvata, zelenom politikom bavila sam se i pre deset godina kroz Federaciju evropskih mladih Zelenih. Mogla bih vam ispričati kako me je ljubav prema životinjama u detinjstvu usmerila da branim šume i reke, ali zapravo ja se danas borim za ljude, za njihovu dobrobit, koja je moguća samo u okvirima održivosti, zdrave sredine i žive prirode. Angažman aktivista je već politički utoliko što su ekološka pitanja politička, no za predstojeće izbore sumnjam da ću se lično angažovati. Podržavam sve snage levo-zelene afilijacije, nadam se da će imati mudrosti da sazru u zelenu partiju o kojoj dugo sanjam. U takvoj partiji bi za sve mikrolidere bilo pažljivo odabranih mesta, tako da grade partiju saradnjom, a ne sukobe kompeticijom, to i jeste fundamentalna osnova zelene političke ideje.

Kad kažete sukobi, mislite na opoziciju Srbije?

Otkad smo se izdigli sa margine, ekološke aktivistkinje i aktiviste često bodre ka izbornoj trci i to se može videti kao indikator uspeha, međutim ja to vidim i kao poraz opozicije – žalosno je da glasači umesto u partijama traže spas u ekološkim pokretima koji im po svojoj prirodi ne mogu biti zamena. Pokreti treba da budu to što jesu ko god bio na vlasti, oni su korektiv društva, mesto slobode i avangarde gde će se zajedno naći članovi i protivnici različitih stranaka i koje će diktirati trendove i političkim partijama. Ja ipak mislim da su partije potrebne, da je potrebno vratiti dostojanstvo politici, da se ništa ne može uraditi bez strukture, jasne ideologije, i dugoročne posvećenosti cilju. Ovde se kampanje planiraju za sutra i prekosutra, a morali bismo da razmišljamo o strategijama razvoja u decenijama. Nema prečica, na dobrom smo putu, naše vreme tek dolazi.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.