Istina kao najviši stadijum patriotizma

Piše: Nedim Sejdinović, Novi magazin

Vekovna fraza glasi: kada rat počne, istina prva strada. Aludira se na to da posao novinara u ratno doba u dobroj meri preuzimaju propagandisti, koji kreativno tumače događaje na terenu zarad političkih i drugih potreba „svoje strane“ u sukobu. Zapravo – i to je fraza, ali valja na nju podsetiti – novinari ne bi trebalo da imaju „svoju stranu“ i ne bi valjalo da služe bilo kome i bilo čemu osim istini i činjenicama. Ali, kada zagrme topovi, kada počnu da zavijaju sirene za uzbunu i polete avioni obogaćeni smrtonosnim bombama, ovo pravilo po pravilu prestaje da važi. Mnogi se medijski poslenici stavljaju u službu nacije i države, te postaju ratne trube: neki zato što ih „ponese pesma“ i zato što veruju da gaženjem profesionalnih regula čine dobro, patriotsko delo, a neki iz straha i oportunizma jer znaju da bi ih istina mogla koštati gubitka posla, izopštenja iz zajednice, a ponekad i glave. Stavljanje u službu propagande jeste – linija manjeg odbora, koja donosi određene, vrlo konkretne benefite. U razorenim, ratnim i postratnim društvima, propagandisti voze džipove, a profesionalni novinari se guraju u razdrndanim autobusima. To važi i za društva koja nikada nisu uspela da sažvaću ratnu prošlost: kada pogledate medije u Srbiji, vi shvatite da naša nesrećna zemlja, koliko god se trudila da pati od amnezije, praktično iz ratova devedesetih nikada nije izašla, a kanda ni Drugi svetski rat nije okončan. Kako to voli da kaže novosadski književnik Laslo Vegel, nismo uspeli dostojanstveno da sahranimo niti mrtve, niti svoju prošlost.

Postoji još jedna fraza: svaki ubijeni u ratu prethodno je nastradao u medijima. Govori o propagandi koja priprema teren za rat, zločine i zlikovce. Sistematski se produkuje moralna panika, štanca se strah koji se može seći nožem, lansiraju se laži i mitovi, dehumanizuju pripadnici „neprijateljskih“ naroda, a onda preostaje samo da kojekakva sociopatska ološ zaduži šmajsere i zapuca inovernima u leđa, ili da šutira u glavu staricu koja, polumrtva, leži na pločniku. Kao logična posledica malignih medijskih uradaka kopaju se primarne, sekundarne i tercijarne grobnice, u kojima se, usled premeštanja i skrivanja, kosti žrtava toliko pomešaju da su potrebne decenije da se pronađu, prikupe i identifikuju. Sa pravom se smatralo da na klupama na kojima pred međunarodnim ili domaćim sudovima sede krivci za ratne zločine treba napraviti mesta i za neke medijske poslenike, da podele sudbinu ruandskih novinara (Ferdinand Nahimana, Jean-Bosco Barayagwiza i Hassan Ngeze) koji su osuđeni za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za Ruandu, odnosno sudbinu Juliusa Streichera, urednika privatnih nacističkih novina „Der Stürmer“, osuđenog u Nirmberškom procesu.

Nezavisno udruženje novinara Srbije je 2009. godine podnelo krivičnu prijavu domaćem Tužilaštvu za ratne zločine protiv odgovornih osoba i novinara (u RTV Beograd, RTV Novi Sad, dnevnim listovima „Politika“, „Večernje novosti“…) koji su svojim uticajem i značenjem, kao državna medijska preduzeća, sprovodili “ratnohuškačku propagandu” tokom devedesetih. NUNS ih je smatrao suodgovornima „za ratna dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije koja su dovela do ogromnih materijalnih gubitaka i ljudskih žrtava i najstrašnijih ratnih zločina“. Iz sadašnje pozicije posmatrano, ova krivična prijava nije imala baš nikakve šanse da rezultira ozbiljnim sudskima procesima, ali je uspela bar nakratko da pred svetlo reflektora postavi izuzetno važnu priču o užasu ratnohuškačkog novinarstva, i njegovim posledicama. Posebno nikakvu šansu nije imala posle 2012. godine, i povratka – u punoj snazi – ratotvornih stranaka i političara na vlast. Ne samo da nisu odgovarali nego su medijski poslenici koji su duvali u ratne trube, sejali mržnju i strah – postali jedna od veoma važnih poluga vlasti, a neki dogurali i do ministarskih pozicija; sledstveno svemu tome – osuđeni ratni zločinci postali su važni tumači stvarnosti u režimskim medijima.

Aktuelni rat u Ukrajini, odnosno ruska agresija na susednu, nezavisnu zemlju, pokazuje da ratna propaganda nije nimalo oštećena svetom nove tehnologije, internetom i društvenim mrežama, za koje se verovalo da će potpomoći istini i umanjiti efekat fabrikovanih laži. Ruski mediji, i oni proruski, kakvih kod nas ima na tone, svedoče, međutim, da je i dalje veoma lako istinu pretvoriti u laž, žrtvu proglasiti za zločinca, a rušenje gradova za humanitarnu aktivnost. Čini se, čak lakše nego ikada, u ovom, novom svetu post-istine, teorija zavera i dramatične sumnje u dobre namere političkih i drugih elita.

Ali, stanimo malo, nije baš sve tako crno. Itekako postoje i postojali su novinari i mediji koji su (bili) svetlost u tunelu rata i laži. Oni koji su svojim izveštavanjima razgonili propagandnu maglu i vraćali nam veru u profesiju i pobedu istine i pravde, koliko god to staromodno zvučalo. Oni koji su svojim delima pokazali da je istina, kakva god da je, zapravo najviši stadijum patriotizma, jer život u laži razara dostojanstvo svakog čoveka ponaosob i svaku zajednici. I koji su svojim autentičnim izveštavanjima skicirali istoriju, koju će generacije za nama izučavati.

Neki od tih novinara otišli su i korak dalje: ne samo da su rizikovali život podastirući nam ono što se zaista dešavalo na ratištu, taj konglomerat užasa, patologije, mržnje, manipulacija, pljačke i unosnih poslova, već su o sveme tome svedočili i pred Haškim tribunalom i domaćim sudovima za ratne zločine. Spomenimo – kada je reč o beogradskim novinarima – dva velikana koji više nisu sa nama: Dejana Anastasijevića i Jovana Dulovića. Ovaj prvi je zbog svojih „izdajničkih svedočenja“ popio bombu na kućnom prozoru, koja samo srećnim sticajem okolnosti nije usmrtila njega i njegovu suprugu. Obojica su prošli „toplog zeca“ i još uvek ga, i posthumno, prolaze u režimskim medijima i „patriotskoj“ javnosti.

Nedavno je, i u Beogradu, prezentovan projekat sarajevskog Medija centra pod nazivom „Novinarstvo kao prvi nacrt istorije“. U okviru njega prikupljeno je više od dve hiljade medijskih dokaza u arhivi sudskih spisa Haškog tribunala, tridesetak iskaza novinara pred ovim sudom, a napravljena je serija iscrpnih, recentnih intervjua sa novinarima-svedocima. Baza je to koja će koristiti istraživačima da otkriju međusobne veze, odnosno isprepletenost novinara, medija, politike, ratova i zločina na ovim prostorima, tokom devedesetih godina prošloga stoleća. Ona svedoči i o sramnom posrnuću naše profesije, ali i o onima koji su joj odbranili dostojanstvo, uprkos svemu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.