Iseljavanje srpskih radnika – Nemačka nova obećana zemlja

Piše: Jelena Aleksić, Novi magazin

Sećate se kad se onomad tadašnji gradonačelnik Beograda “doktor Siniša Mali” vozao po Beogradu da bi nam dokazao da nema gužvi i saobraćaju zaključujući sledeće: “Ne smatram da se svi radovi izvode u isto vreme nego građani nisu navikli na toliko radova. Decenijama se nije radilo toliko”.

Tako nam je ovde Siniša Mali pokazao da se činjenice ne konstatuju već “smatraju”, i nije bio prvi. Mnogo smo se sličnih interpretacija istine naslušali i pre i posle Malog, ali je sa “doktorovom” opservacijom o “građevinskoj apstinenciji Beograđana” savršeno uporediva nedavna anamneza koju postavlja (stvarno) doktor Zlatibor Lončar, ministar zdravlja.

On će pre nekoliko meseci tek tako reći da je od početka 2019. “samo 766 zdravstvenih radnika” podnelo zahtev za rad u inostranstvu, te da nije tačno da je došlo do egzodusa i da “radnici čekaju na granicama”.

“U poslednje dve godine postoji trend opadanja napuštanja zemlje. Broj zahteva snižen je za oko 100, a sve više medicinskih sestara vraća se u Srbiju. Razlog za povratak su mnoga ulaganja u zdravstvo. Neke zemlje imaju probleme sa zatvaranjem odeljenja, čekanjem na preglede i operacije… Mi nemamo te probleme”, kazao je Lončar.

DEMANTI: Pet strana dugačak demanti trebalo bi početi onde gde ministri ne zalaze – u stvaran svet, tamo gde ljudi čekaju kod lekara na preglede, operacije, zakazivanje…

Nakratko se selimo u oktobar prošle godine, gde autor ovih redova čeka na pregled na odeljenju za radiologiju i magnetnu rezonancu Kliničkog centra Srbije punih pet sati. Dovoljno vremena da se slučajno ili namerno načuju brojne priče, među kojima i ova koju pripoveda sredovečna gospođa: čeka da zakaže magnetnu rezonancu pre operacije noge. Prethodnu intervenciju imala je nedavno, ali na pogrešnoj nozi, pošto su lekari “nesrećnim slučajem” okrenuli snimak naopako. Magnetna rezonanca zakazana joj je za septembar ove godine.

Setimo se da ministar kaže kako smo mi među zemljama koje nemaju problem sa “čekanjem na preglede i operacije”.

Dalje, isti ministar tvrdi kako postoji trend vraćanja naših lekara u zemlju, a iz državne ustanove stižu potpuno drugačiji podaci. Naime, Nacionalna služba za zapošljavanje Srbije i projekat nemačke organizacije GIZ Triple Win početkom ove godine ponovo raspisuju konkurs za posao medicinskih sestara i tehničara opšteg i pedijatrijskog smera u Nemačkoj, a u saopštenju izdatom ovim povodom između ostalog piše: “Za posao u Nemačkoj prethodne godine prijavilo se 360 medicinskih sestara i tehničara iz Srbije, opšteg i pedijatrijskog smera, što je za oko 100 više nego 2018”.

Dalje, samo tokom prošle godine zbog prelaska u privatnu praksu, promene radnog mesta, penzionisanja i odlaska u inostranstvo iz Doma zdravlja “Dr Milutin Ivković” na Paliluli odlazi 40 lekara. U pitanju je Dom zdravlja koji u svom sastavu ima 37 jedinica i službu sudske medicine za ceo Beograd, te brine o zdravlju više od 400.000 građana.

Podsetimo da je prošle godine formirano i Vladino Koordinaciono telo za ekonomske migracije, a tih dana objavljen je i podatak OECD-a prema kojem se iz Srbije od 2000. iselilo 654.000 ljudi. Podaci nemačke Savezne službe pokazuju da je u prvoj polovini 2018. gotovo 19.000 radnika iz Srbije imalo dozvolu boravka u Nemačkoj, što je za 2.000 više nego u istom periodu prethodne godine.

Prema podacima nemačke Savezne službe za zapošljavanje, u martu prošle godine 50.000 državljana zemalja takozvanog Zapadnog Balkana radilo je samo u sektoru medicine i nege u Nemačkoj. A to je oko 6.500 ljudi više nego godinu dana ranije.

S puno smatranja i mnogo više fakata moglo bi se zaključiti da je ministar ipak u pravu. Egzodus ne postoji. Tek će da usledi – od marta, kada na snagu stupaju promenjeni uslovi za dobijanje viza i boravišnih dozvola u Nemačkoj.

Tragajući za primerima i podacima o iseljavanju srpskih radnika u Nemačku na sajtu Posaonemacka.rs, stižemo do sledećeg posta:

“Imam 44 godine, dve diplome BU, ETF (dipl. inž. el. – telekomunikacije) i PMF KG dvogodišnji master (profesor matematike). Supruga ima višu školu. Imamo dvoje ekstremno talentovane dece za matematiku i fiziku, u vrhu Srbije, već imaju nekoliko državnih nagrada i potencijalni su osvajači medalja na olimpijadama. Ne znam nemački niti imam adekvatno iskustvo u elektro-struci, radim kao prof. matematike, radio sam u početku 6, 7 godina u jednoj društvenoj firmi kao dipl. inž. Postoji li neki program za porodični odlazak u Nemačku? Da budem iskren, pre svega zbog dece, a delimično i nas, finansijski nekako možemo i ovde, ali se puca psihički, kako mi, tako će biti i sa decom. Unapred zahvalan”.

Filip Perišić iz Beograda je još pre 11 godina otišao u Nemačku. Danas piše blog Nemačkikutak, a u razgovoru za Novi magazin govori o novim pravilima koja će mnogima otvoriti dosad zatvorena vrata nemačkog tržišta rada. No, čujmo najpre Filipovu priču:

“Nakon završene gimnazije opšteg smera otišao sam septembra 2009. u Nemačku sa snom da igram odbojku. Kako se taj san nije ostvario u dovoljnoj meri, fokusirao sam se na učenje jezika i nakon godinu dana upisao sam fakultet u Karlsrueu. Tu sam završio informacione sisteme, a master studije sa fokusom na preduzetništvo i veštačku inteligenciju završio sam u Berlinu. U međuvremenu sam radio kao student u fabrici Mercedesa, na fakultetu, u struci u istraživačkom centru i u struci u malom preduzeću i velikoj nemačkoj korporaciji. Imao sam priliku da studiram i u Americi, Australiji i da posećujem nastavu u Grčkoj, Rumuniji i na Tajvanu, sve ovo zahvaljujući mogućnostima koje nudi Nemačka bez ikakvih veza i vezica”.

Filipa pronalazimo u Rigi, odakle za Novi magazin govori o iskustvima s nemačkim poslodavcima: “U sferi visokokvalifikovanih poslova poslodavce ne interesuje da li ste iz Srbije ili neke druge države već znate li da radite svoj posao i poštujete dogovoreno. Nema nikakvog posebnog stava prema građanima Srbije niti neke druge zemlje”.

Od marta ove godine bukvalno svi koji imaju priznatu diplomu srednje škole i zvanično su izjednačeni pred nemačkim poslodavcima, a to znači da građani EU više nemaju prednost pri zapošljavanju.

“Na primer, ako ste kuvar, poslodavac više ne mora da dokazuje da nije mogao da nađe kuvara na određeni period, pa zato zapošljava kuvara iz inostranstva, niti Nemački biro rada mora da proverava može li za tog poslodavca da nađe radnika koji je državljanin Nemačke. Ukoliko ste visokokvalifikovana radna snaga, odnosno imate univerzitetsku diplomu, ovo pravilo nije ni postojalo.
Novim zakonom se “ukida” lista deficitarnih zanimanja za kvalifikovane radnike, s pravom da može opet da se uvede bez ikakvih pravnih procesa. Dosad su kvalifikovani radnici mogli da dobiju vizu samo ukoliko je njihovo zanimanje bilo na listi deficitarnih”, objašnjava Filip u razgovoru za naš list.

NOVINE: Ovo je samo jedna od novina koja nudi priliku svima sa srednjoškolskom diplomom da u Nemačku stignu mnogo brže i lakše nego ranije. Pa ipak, u središtu pažnje nemačkih poslodavaca su visokoobrazovani i suština promena nemačkog zakonodavstva odnosi se na privlačenje najobrazovanijih. Naime, trenutna situacija je takva da najsnažnijoj ekonomiji Evrope nedostaje oko 1,3 miliona kvalifikovanih radnika.

Kako piše sajt Nemačkikutak, Studija nemačke Razvojne banke KfW pokazuje da čak dve trećine srednjih preduzeća planira povećanje broja zaposlenih u naredne tri godine. Od toga čak 65 odsto njih sada već računa na to da će za neke od pozicija morati dugo da čeka dobrog kandidata ili ih čak uopšte neće naći. Situaciju će dodatno pogoršati odlazak generacije baby boomersa (osobe rođene u periodu od 1946. do 1964) u penziju nakon 2025.

Prema studiji koju je objavila fondacija Bartelsmann, 2017. u Nemačku se doselilo skoro 1,2 miliona ljudi. Broj ljudi koji su došli izvan EU je oko 545.000, a od toga su oko 118.000 izbeglice. Ostalih 635.000 ljudi došlo je iz tzv. EU inostranstva, od kojih su 60 odsto kvalifikovani radnici s fakultetskom diplomom ili stručnom obukom. Sa druge strane, samo sedam odsto doseljenika iz zemalja van EU dobilo je boravišnu dozvolu na osnovu svog obrazovanja. Najviše EU stručnjaka Nemačka je dobila iz Rumunije, Poljske, Bugarske, Hrvatske i Italije, dok je najveći broj kvalifikovanih radnika izvan granica EU došao iz Indije, Bosne i Hercegovine, SAD, Srbije i Kine.

“Ali to nije dovoljno i zato moramo da potražimo kvalifikovane radnike i van EU. Bez dovoljno stručnjaka nijedna ekonomija ne može da preživi. Mi trenutno imamo brojna preduzeća koja su u očajničkoj potrazi za kvalifikovanom radnom snagom. Ako se političari ne pobrinu za dovoljno stručnjaka, firme i preduzetnici će napustiti Nemačku, a to ne želimo”, upozoriće pred kraj prošle godine nemačka kancelarka Angela Merkel.

U cilju obezbeđivanja nesmetanog funkcionisanja nemačke privrede, novim Zakonom je omogućeno i da kandidati s kvalifikovanim stručnim obrazovanjem (u stručne kvalifikacije se ubrajaju stručna obrazovanja za koja je u Nemačkoj utvrđen minimalan period trajanja od dve godine), a ne samo visokoobrazovani, kao dosad, ukoliko poseduju odgovarajuće znanje nemačkog jezika i osigurano izdržavanje mogu doći u Nemačku na šest meseci u svrhu traženja posla. Dakle, ne moraju imati prethodno obezbeđen posao već ga mogu tražiti na licu mesta. Ono što će izvesno podstaknuti masovniji odlazak ovdašnjih radnika jeste činjenica da će procesi nostrifikacije diploma i dobijanja viza biti značajno ubrzani. Naprosto, usko grlo dosadašnjeg procesa dobijanja vize, odnosno dozvole za rad bila su nemačka konzularna predstavništva u kojima su kandidati za iseljavanje mesecima, a neretko i godinama čekali na termin za predaju zahteva za vizu. Treba napomenuti i činjenicu da je Nemačka još 2012. uvela Plave karte, pandan američkim “green card”, a ono što ostaje kao i dosad jeste pravilo minimalne plate kao uslov za Plavu kartu.

“Minimalna godišnja plata menja se kako se menja granica siromaštva u Nemačkoj, a za 2020. iznosi 55.200 evra bruto godišnje, odnosno 4.600 evra bruto mesečno. Ideja iza minimalne plate kao uslov za vizu i Plavu kartu je zaštita visokokvalifikovane inostrane radne snage od male, nefer plate.
Dakle, pridolazećim strancima ide u korist jer sprečava nemačke poslodavce da im daju manju platu. Mana je da onemogućava strance da dođu iako su svojevoljno spremni da rade za manju platu. Druga ideja iza minimalne plate jeste da indirektno služi kao filter jer se u mnogim zemljama trećeg sveta može kupiti univerzitetska diploma, koja je pored radnog ugovora glavni uslov za Plavu kartu. Država se tu oslanja na procenu poslodavca da se radi o zaista stručnoj osobi, inače poslodavci ne bi bili spremni da toj osobi daju toliku platu”, objasniće nam autor bloga Nemačkikutak.

Trenutno, u Nemačkoj se najviše traže radnici u oblasti zdravstva i nege, lekari, fizioterapeuti i medicinske sestre, IT-stručnjaci, inženjeri i zanatlije u građevinskoj industriji. Takođe, deficit postoji u avio-industriji, mehatronici, elektrotehnici, energetskoj tehnologiji i drugim MINT zanimanjima, ali i u preduzetništvu.

654.000 ljudi iselilo se iz Srbije od 2000.

U središtu pažnje nemačkih poslodavaca su visokoobrazovani i suština promena nemačkog zakonodavstva odnosi se na privlačenje najobrazovanijih

Najviše EU stručnjaka Nemačka je dobila iz Rumunije, Poljske, Bugarske, Hrvatske i Italije, dok je najveći broj kvalifikovanih radnika izvan granica EU došao iz Indije, Bosne i Hercegovine, SAD, Srbije i Kine

Od marta ove godine bukvalno svi koji imaju priznatu diplomu srednje škole i zvanično su izjednačeni pred nemačkim poslodavcima, a to znači da građani EU više nemaju prednost pri zapošljavanju

Kolike su plate u Nemačkoj

Nemački poslovni portal Gehalt.de nedavno je objavio najnovije podatke o najvišim i najnižim platama u Nemačkoj u 2019. Najveće plate u zemlji imaju iskusniji lekari, koji godišnje zarađuju oko 115.320 evra bruto, stručnjaci za prodaju ili akvizicije sa zaradom od 99.635 evra bruto, zatim direktori fondova 83.640 evra i doktori specijalisti sa 80.720 evra bruto godišnje. Među najplaćenijima su još i finansijsko-računovodstveni menadžeri, regionalni menadžeri prodaje i statističari. Sa druge strane, najslabije su plaćeni radnici u kuhinji, čija godišnja bruto plata iznosi oko 21.907 evra, frizeri 23.202 evra, konobari ili konobarice 23.620, radnici u call centru 25.200 i recepcioneri sa godišnjom zaradom od 25.370 evra. Među najslabije plaćenim radnicima u Nemačkoj nalaze se još blagajnici, kuvari, zubarski asistenti, negovateljice i vozači.

Tekst je prenet iz Novog magazina.