Irina Subotić – Doslovno se sprovodi geslo „hleba i igara“

Razgovarala: Anđelka Cvijić, Izvor: Novi magzin

Budžet koji država Srbija odvaja za kulturu najmanji je u regionu i već duže vreme iznosi 0,67 odsto BDP. U odnosu na Sloveniju šest je puta niži, na Hrvatsku tri puta, na Crnu Goru dva puta, a najnovija je vest da je i tih 0,67 odsto, određeno pre tri meseca, 6. februara ove godine bez suvislog obrazloženja Vlada osetno umanjila. Najnoviji protest kulturnih pregalaca kroz Inicijativu „Kultura u blokadi“ i „0,67 odsto zahteva u kulturi“ oštro se suprotstavlja ovom necivilizovanom odnosu prema kulturi, i destrukciji svih vrednosti u celom društvu. 

O tome razgovaramo sa Irinom Subotić, aktivnom učesnicom protesta, istoričarkom umetnosti, profesorkom Univerziteta i autorkom brojnih monografija i studija, članicom nacionalnih i međunarodnih stručnih i nevladinih organizacija, dobitnicom niza domaćih i međunarodnih priznanja, do kojih i Ordena Vlade Republike Francuske.

Održana su dva protesta Inicijative „Kultura u blokadi“, od kojih je jedan „0,67 odsto zahteva u kulturi“. Da li se Ministarstvo oglasilo? 

Ministarstvo već tradicionalno ignoriše svaku javnu komunikaciju s poslenicima kulture, jer ono u suštini i ne odlučuje. Zna se ko je „šef“, gde se pare ulivaju i čemu su namenjene: pre svega za Nacionalni stadion u okviru EXPO-a za koji stručnjaci kažu da je leglo korupcije i propasti naše ekonomije. Geslo „hleba i igara“ iz vremena gladijatora doslovno se sprovodi – za to postoje pare, dok se kultura sistematski obesmišljava i unižava jer je viđena kao opasnost pošto izgrađuje misleće i slobodne ljude. Kultura je  marginalizovana ponižavajućim procentom izdvajanja finansijskih sredstava, a još joj se i od toga oduzima, što sve  pokazuje koliko je ona za državu važna! S druge strane, zna se da Ministarstvo netransparentno finansira miljenike vlasti i problematične manifestacije van domena kulture.

Naš sjajni Goran Marković je izričit: „Kultura je ovde ubijena“, a „bez kulture jedna nacija uopšte ne postoji“.  

Dugačak je spisak zahteva koje je Inicijativa podnela Ministarstvu – od uništavanja kulturnog nasleđa do sankcionisanja medija koji šire govor mržnje. Šta je prioritet? 

Nema jednog prioriteta. Naša situacija je u svakom pogledu u ozbiljnim problemima – od prosvete i zdravstva do pravnog sistema, poljoprivrede, industrije, da navedem samo to – tako da se mora govoriti o „resetovanju“ kompletnog sistema, i u okviru toga i kulturne politike. Ako uopšte znamo kakva je ona?  Sem „ćirilicomanije“ koja nas još više izoluje od ostatka sveta, kažnjavanja i blaćenja najboljih stvaralaca kad iskreno progovore, lažnog tradicionalizma ili osvedočenog neznanja koje vlada ovim prostorom, svedoci smo kršenja zakona u svim oblastima: besomučno se rasprodaju naši najdragoceniji resursi, uključujući i kulturne, ne poštuje status slobodnih stvaralaca, vlada negativna kadrovska selekcija… Mora da se zaustavi ta kataklizma da bi kultura povratila svoje važno mesto u našem društvu, autonomiju i slobodu, a sa tim i mesto u civilizovanom svetu, koji takođe prolazi teško breme promena ali gde se vertikale vrednosti ipak čuvaju. 

Blokadom SKC-a studenti traže da se on vrati Univerzitetu kojem je pripadao od 1968. do devedesetih godina prošlog veka, kada ga je SPS uzeo „pod svoje“ otvorivši put njegovoj komercijalizaciji. Šta je u ono vreme SKC značio u jugoslovenskoj / srpskoj kulturi? 

U raznim periodima ta zgrada je imala istorijsko mesto, a najsvetlije je bilo u periodu koji navodite, kada je bila epicentar najznačajnijih događaja u svim oblastima savremene kulture, i to na međunarodnom, kosmopolitskom nivou,  kada je Beograd odista bio svet, i kada je iz SKC-a zračio duh smelosti,  oslobođene kreativnosti i inovativnosti. Zato je revolucionarno  blokiranje ove zgrade simbolički znak da su studenti prepoznali  vrednosti koje nam danas nedostaju, dok bi se za Kulturni centar Beograda moglo reći da žele da ga blokadom sačuvaju, jer to je jedna od retkih ustanova koja je, odolevajući raznim pritiscima, uspela da održi visoke standarde svoje delatnosti. 

Studenti su zajedno sa Inicijativom „Kultura u blokadi“ zauzeli / oslobodili i Kulturni centar Beograda. Kako dalje, ako Ministarstvo uporno ćuti?

Ista priča: i ovde je Ministarstvo pasivno. Kao i u drugim oblastima, sva odlučivanja, pa i odgovornost je na jednoj osobi koja pokušava da se „izmigolji“ iz ove situacije jer joj se ljulja autoritet na vrhu a sa tim i kompletna konstrukcija vlasti. Došao je trenutak kada studentska pravednost, nepokolebljivost i čistota njihovih zahteva pobuđuje savest svih i doprinosi saznanju da zajedničkim naporima, upornošću, solidarnošću moramo da istrajemo da bi se došlo do željenih promena. Prikupljeni dokazi  o nepočinstvima, javna iznošenja argumenata, informisanje  žitelja o lažima i postistinama koje se stalno plasiraju, treba da se čuju i u najudaljenijim delovima zemlje gde još uvek vlada medijski mrak. Studentski pohodi od gradova do gradića i udaljenih sela u tom smislu su već mnogo postigli. Oni bude narod. Oslobađaju ga od straha. Nagone suze u očima čak i kod muškaraca. Šire se ruke nade, radosti i empatije. Uzbudljiva je i opominjuća ta postojana 15-minutna, sve masovnija tišina u znak sećanja na ubijene 1. novembra, na stotinama mesta širom Srbije… Niko od nas posle ovih događaja nije isti – osećamo odgovornost i želju da pomognemo ovom osvešćivanju i unošenju svetlosti nade nakon goleme potištenosti. To je već jedan korak bliže ka promenama ali još daleko od definitivnog uspeha. Tome treba još masovnije da pristupe organizovane grupe građana i radnika bojkotima i štrajkovima jer je jasno da vlada veliko nezadovoljstvo. Studenti su na svojim plenumima u više navrata zahvalili za „supice i parice“, ali i upozorili starije da oni moraju da se organizuju za ostvarenje opštih ciljeva. Srbija mora da stane, da bi se izvukla iz blatišta u koje su nas bacili. A Ministarstvo kulture će i dalje da ćuti.

Više od tri decenije vlast SPS-Radikali-SNS permanentno uništava kulturu i obrazovanje u Srbiji. Kako zamišljate njihovu obnovu? 

U Srbiji postoji veliki broj obrazovanih, poštenih, kreativnih ljudi, pre svega mislim na mlade koji se tokom ovih protesta suočavaju sa stvarnošću. Daju nam primer vedrine, osmeha, ali i dobre organizovanosti, jasnoće mišljenja, discipline, upornosti… Uz pomoć iskusnih i časnih profesionalaca raznih struka i generacija verujem da bi odmah, sada, sa mladima trebalo projektovati viziju budućnosti naših institucija u kojima će se sprovoditi pravda i poštovati zakoni, kao i reviziju naše kulturne, obrazovne i medijske politike, jer ta budućnost brzo dolazi. Nije samo pitanje para, već i kompetencije. Ne sme se dočekati nespremno novi 5. oktobar! To neće biti ni lak ni brz proces, ali jeste neophodan. Verujem u mogućnost pozitivnog razrešenja ovog galimatijasa nataloženih problema o čemu je nedavno sjajno govorila Ivana Stefanović kao o „bolesti društva“, pominjući nedostatak razumnog rasuđivanja, višak samosažaljenja, neokonzervativizam, kompleks lažne veličine, grandomansku uobraženost, ksenofobiju, široko rasprostranjeno neznanje… I to ne samo u kulturi!

Nije samo pitanje para, već i kompetencije. Ne sme se dočekati nespremno novi 5. oktobar! To neće biti ni lak ni brz proces, ali jeste neophodan

Tekst je prenet sa portala Novi magzin.