Intervju Veljko Vujačić: Kosovski mit je zloupotrebljen

Razgovarala: Anđelka Cvijić

Zašto su se Jugoslavija i Sovjetski Savez, dve federalne komunističke zemlje, raspale na potpuno drugačiji način: Jugoslavija u krvavom ratu, a SSSR relativno mirnim putem iako je izvan granice buduće Ruske federacije živelo čak 25 miliona Rusa. Na ovu temu napisano je nekoliko knjiga, ali nijedna nije tako sveobuhvatna kao knjiga sociologa Veljka Vujačića Nacionalizam, mit i država u Rusiji i Srbiji, koja se krajem prošle godine pojavila na srpskom jeziku u izdanju beogradske kuće Clio (u prevodu Borislava Radovića sa engleskog). Knjiga je gotovo istovremeno prevedena i na ruski jezik (izdanje Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu, 2019).

Vujačić je redovni profesor sociologije na Oberlin koledžu (Ohajo), ali je od 2015. do 2019. bio prorektor i profesor Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu. Glavne oblasti njegovog istraživačkog interesa su sociološka teorija, politička sociologija i komparativno-istorijska sociologija s posebnim naglaskom na teorijama nacionalizma i njihovoj primeni na slučajeve Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Tim oblastima i temama bio je posvećen i zbornik članaka Sociologija nacionalizma (objavljen 2013. u izdanju Službenog glasnika), dok knjiga Nacionalizam, mit i država u Rusiji i Srbiji predstavlja celovitiju sintezu. sa mnogo novog istorijskog i teorijskog materijala. Intervju za Novi magazin otvaramo pitanjem.

Zbog čega su procesi dezintegracije SFRJ i SSSR bili tako dijametralno različiti?

Razlika je pre svega u načinu raspada države. Moglo se očekivati da će u Sovjetskom Savezu biti mnogo više političkog nasilja, pre svega zbog daleko jačeg represivnog državnog aparata, još složenije mnogonacionalne strukture, teškog nasleđa staljinizma, sećanja na deportacije čitavih naroda, kao i znatno nižeg životnog standarda stanovništva nego u Jugoslaviji. S jedne strane, bilo je logično da jedna tako moćna centralizovana država lako zaustavi separatističke pokrete; sa druge strane bilo je mnogo prostora da elite kanališu socijalne frustracije stanovništva u pravcu etničkih sukoba, kao što je to bio slučaj u Jugoslaviji. Umesto toga, došlo je do stvaranja koalicije između elita Rusije i baltičkih republika protiv tzv. moskovskog centra – simboličke skraćenice za KGB, pa i centralni komitet KPSS, to jest strukture na koje se gledalo kao na instrumente državne represije i oličenje staljinističkog nasleđa. Kako god to drugačije može izgledati danas, tih godina (1990-1991) osnovni politički diskurs u Rusiji mogao se sažeti u ideji da su svi pojedinci i narodi Sovjetskog Saveza (pa i Rusi) žrtve staljinizma. Shodno tome, prioritet je bio da se sruši sistem koji je oličavao to nasleđe.

Kod nas je pak simboličko nasleđe bilo sasvim drugačije: 1941, sećanje na genocid u NDH, problem Kosova i propadanje države za čije su stvaranje Srbi položili mnogo života. U svetlu takvog nasleđa srpskim elitama bilo je vrlo teško da se odreknu Srba iz Hrvatske i Bosne zarad konfederacije jer svi su znali da bi to bilo u suštini razjedinjenje srpske nacije. Sigurno je da bi razlika bila velika da je na čelu Srbije bio neko razumniji i dalekovidiji od Slobodana Miloševića, ali nisam siguran da bi sve prošlo tako bezbolno kao što se nekad zamišlja.

Milošević se izdigao na krilima nacionalizma?

Svakako da jeste, ali je i to bilo složenije. Ako pažljivije pogledate Miloševićeve govore, u njima je prisutno pozivanje na jugoslovenstvo, na interese Srbije i srpske mitove, ali i na reforme u okviru socijalizma. Setimo se samo slogana s nama nema neizvesnosti sa prvih slobodnih izbora, koji je u stvari značio da nećemo prepustiti radnike tržišnoj utakmici. Dakle, to nije bio čist srpski nacionalizam već jedan daleko uspešniji amalgam jugoslovenstva, srpstva i socijalizma, koji je mogao biti privlačan kako za deklarisane Jugoslovene tako i za Srbe, kako za partijsku i vojnu elitu koja je verovala da se može spasti neka vrsta socijalizma tako i za neke nepartijske nacionaliste. Čist srpski nacionalizam u to vreme predstavljali su Vuk Drašković i SPO.

Okrivljujete elitu i srpske intelektualce koji su se oslanjali na nacionalističke mitove i izdvajate dela Dobrice Ćosića, Vuka Draškovića i Danka Popovića?

Ne okrivljujem nikoga već ispitujem uzroke. Intelektualci su uvek stvarali i tumačili nacionalne mitove, a mitovi su ponovo postali aktuelni u periodu krize jugoslovenske ideje i kosovskog problema. Srpski nacionalistički diskurs u tom trenutku nije bio konzervativan u klasičnom smislu. Konzervativci žele da sačuvaju postojeće stanje, a Popović, i Ćosić, i Drašković hteli su da menjaju to stanje; njihove knjige bile su izazov komunističkoj ideologiji i zvaničnoj nacionalnoj politici, pre svega tako što su oživele kolektivno sećanje na istorijske procese i traume koje su bile potisnute. Na kraju krajeva, i Slobodan Milošević se nije predstavljao kao konzervativni komunista (iako je to svakako u ideološkom smislu bio) već i kao reformator sistema. Da nije bilo takvih pozivanja na promenu sistema, on ne bi imao tu vrstu podrške.

Srpska elita je sasvim drugačije reagovala na budući raspad zemlje od ruske. Zašto?

U to vreme rusko javno mnjenje bilo je zaokupljeno kolektivnim sećanjem na strašno nasleđe staljinizma koje su otkrivale ranije zabranjene knjige, od Pasternakovog Doktora Živaga do romana Život i sudbina Vasilija Grosmana, a prvi put je bio štampan i Solženjicinov Arhipelag Gulag. Te i druge knjige o tragičnom nasleđu staljinizma čitale su se masovno i izazivale prave političke šokove. Tiraž glavnog književnog časopisa Novi mir (Novi svet) učetvorostručio se za samo tri godine: godine 1990. dostigao je neverovatan broj od 2.620.000 primeraka, a kad se ima u vidu da se jedan primerak delio između članova porodica, prijatelja i čitalaca u javnim bibliotekama, dobija se prava slika veličine te čitalačke publike. Snaga tog antistaljinističkog diskursa sigurno dobrim delom objašnjava i zašto je prvi spontani čin posle neuspelog vojnog udara u avgustu 1991. bilo rušenje spomenika Feliksu Đeržinskom ispred zgrade KGB na Trgu Lubjanka u Moskvi.

Kakvu su ulogu u razvoju srpskog etnonacionalizma odigrali srpski disidenti?

To je svakako interesantno pitanje. Svi znamo da je sve do 1987. intelektualna elita bila prilično homogena. Setimo se Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, koji su osnovali Dobrica Ćosić i Ljubomir Tadić, kao i ljudi koji su pisali i potpisivali peticije za ljudska prava svih građana Jugoslavije – Vesna Pešić, Ivan Janković, Kosta Čavoški, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica… Čitav jedan spektar bio je pokriven, sve dok deo akademika i pisaca nije pružio podršku Slobodanu Miloševiću u ime rešavanja nacionalnog pitanja. Tu su se nalazili čak i principijelni antikomunisti kao Borislav Mihajlović Mihiz, koji su u tom trenutku bili u najboljem slučaju ambivalentni prema Miloševiću, da bi prešli u opozicioni tabor tek 1990. Drugi, poput Mihajla Markovića i Antonija Isakovića, otvoreno su podržavali Miloševića i posle pada Berlinskog zida. Treba objasniti da kod nas nije bilo disidentstva na isti način kao u Rusiji i istočnoj Evropi: naš kasni komunizam bio je relativno blag u poređenju sa sovjetskim, tako da osim Milovana Đilasa i Mihajla Mihajlova, koji su zaista nastradali u periodu tvrdog komunizma, cena pobune nije bila toliko visoka kao što je bila, na primer, za Vaclava Havela, koji je četiri godine proveo u strogom zatvoru, a da i ne govorimo o zaista potresnoj sudbini disidenata u Sovjetskom Savezu. Termin kritička inteligencija koji je koristila Jasna Dragović Soso primereniji je našem slučaju. Svakako da se i tu nalazi deo odgovora: naša inteligencija nije imala tako snažna antikomunistička osećanja kao dobar deo ruske inteligencije koji se suprotstavio vojnom puču, podržao Jeljcina i doprineo mirnom raspadu sovjetske države, pre svega zbog toga što su ti intelektualci smatrali da je sovjetski sistem po svojoj prirodi i dalje staljinistički, pa i da se samim tim konstitutivnim nacijama SSSR mora dati puna sloboda da se opredele za nezavisnost. Srpski intelektualci svakako nisu doživljavali Jugoslaviju kao tamnicu naroda, a ni odnos prema režimu nije mogao biti isti, pa čak i među principijelnim antikomunistima.

Koji su mitovi zloupotrebljeni u pojmu nacionalni karakter Srba?

Pojam nacionalnog karaktera prevaziđen je u društvenoj nauci, ali je isto tako tačno da nijedna nacija ne može da opstane bez kolektivne predstave i narativa o sebi. Osnovni mit srpske nacije je kosovski mit. To sigurno nije mit koji direktno vodi u istragu poturica i genocid nad muslimanima, kako se povremeno pisalo na zapadu u vreme ratova 1990-ih. Kao što ne mislim ni da je Kosovo najskuplja srpska reč, kako se izrazio Matija Bećković, ili da su Srbi nebeski narod. To je pre svega mit jedne nacije koja je izdržala strašne pritiske i ratove u 20. veku, pa je mit zaživeo kao poziv na herojski otpor neuporedivo jačim državama. U tom smislu kosovski mit je prisutan i kod partizana: kao što pokazujem u knjizi, pozivanje na tu mitsku temu imamo u spisima Milovana Đilasa, Rodoljuba Čolakovića, Vladimira Dedijera, Mladena Oljače, Branka Ćopića, pa i kod muslimanskog pesnika Skendera Kulenovića – Kozara i Sutjeska su jedna vrsta kosovskog boja i mita u novom obliku iako se s takvim tumačenjem sigurno neće složiti srpski nacionalisti. Međutim, tu je sociološki presudno šta je ostalo u glavama ljudi posle školskog obrazovanja, a to su svakako bile partizanske, a ne četničke legende. To nasleđe Milošević je vrlo vešto koristio, pa je tako u jednom govoru iz 1988. rekao da je kosovski mit zlatna nit koja povezuje generacije Srba od Solunskog fronta do Jasenovca i Banjice, itd. Parafraziram, naravno, ali smisao je bio da smo (mi Srbi, Jugosloveni i partizani) u Drugi svetski rat ušli goli i bosi, ali smo ipak pobedili jače od sebe, pa ćemo tako pobediti i danas. Naravno, i sami znate kako se takva retorika pretvorila u jednu veliku zloupotrebu mita za potrebe dnevne politike.

Tragična zloupotreba mita i srpske istorije 1990-ih godina, ratni zločini i izuzetno negativna slika o Srbiji u svetu potrli su mnogo toga što je bilo pozitivno u srpskoj, pa i jugoslovenskoj istoriji. Danas je naš narativ konfuzan, a nasleđe protivrečno: i u našoj percepciji samih sebe – ako smo iole pošteni – nismo više samo žrtve i heroji nego i ratni zločinci. Šta je sada naš mit, šta je naša prava istorija, ko smo mi kao nacija – na ta pitanja nemamo jasan odgovor. Recimo, o Drugom svetskom ratu nemamo narativ: jedni brane Mihajlovića, drugi još uvek partizane, treći traže neki treći put. Ta konfuzija u glavama napravljena je, pre svega, instrumentalizacijom mita i istorije 1980-ih i 1990-ih godina. Iz toga nije lako izaći.

A kako je u Rusiji?

Nažalost, toga danas ima i u Rusiji. U knjižarama su police prepune knjiga koje ponovo veličaju Staljina, a pored njih imate memoare belog generala Denjikina i romane i spise Solženjicina, koji je osuđivao ne samo komunizam nego i imperiju, pa i zagovarao raspad Sovjetskog Saveza. Samo po sebi nije loše što je sve dostupno, ali je problem što je dobar deo novije popularne istorijske produkcije senzacionalistički obojen, a često i podređen potrebama dnevne politike. Slično kao i kod nas, vlada neka vrsta konfuzije kod običnog čoveka kome niko ne daje kriterijume na osnovu kojih bi mogao da se opredeli, recimo, između Denjikina, Staljina i Solženjicina. Kao i Srbi posle 1990-ih, i Rusi su dobrim delom izgubili nit istorijskog narativa. Naravno, istorija je uvek podložna novim interpretacijama, ali Francuzi se više ne pitaju da li je republika – za razliku od monarhije, Bonaparte ili Višija – dobra ideja.

Šta potkrepljuje mit da je Srbija u jugoslovenskoj državi izgubila moć i status?

Ne mislim da je to samo mit, ona zaista jeste izgubila moć i status. Srbija je kao republika bila u lošijem institucionalnom položaju od drugih republika. Asimetrični federalizam je sasvim logično izazivao pitanje zašto nema srpske autonomije u Krajini ili Bosni, ili zašto Dalmacija ili Istra nisu pokrajine kao što je Vojvodina. Od 1970-ih kadrovi iz Srbije nisu mogli da zastupaju interese Srba iz Bosne i Hrvatske, čak ni na kulturnom planu. Znamo da je tada i formiran novi srpski nacionalni diskurs, setimo se protesta Mihajla Đurića i Dobrice Ćosića. Paradoks je da su u nekom smislu Srbi ipak ostali stožerni narod jugoslovenske države, recimo u oficirskom kadru JNA bili su nesrazmerno zastupljeni, delom zbog vojničkih tradicija u narodu ili partizanskog porodičnog porekla. Tako su Srbi brojčano prevagnuli u vojsci i partijskim organizacijama u Hrvatskoj i Bosni, pogotovo u prvih 25-30 godina posle rata. U svim tim slučajevima presudni su bili Srbi iz Krajine, iz prostog razloga što je otuda bilo mnogo partizanskih porodica. Naravno, oni su pre svega bili komunisti, mnogi vrlo jugoslovenski opredeljeni, a tek potom Srbi. Ali se zato kod Hrvata, recimo, stvorio utisak da im vladaju Srbi-komunisti. Tako je komunistička nacionalna politika i nehotično doprinela nacionalnim sukobima.

Kosovski mit prisutan je i kod partizana. Kao što pokazujem u knjizi, pozivanje na tu mitsku temu imamo u spisima Milovana Đilasa, Rodoljuba Čolakovića, Vladimira Dedijera, Mladena Oljače, Branka Ćopića, pa i kod muslimanskog pesnika Skendera Kulenovića – Kozara i Sutjeska su jedna vrsta kosovskog boja i mita u novom obliku iako se s takvim tumačenjem sigurno neće složiti srpski nacionalisti

Kad se pogleda istorijsko nasleđe, kad se može reći da je jedna nacija zrela?

To podrazumeva da naciju tretiramo kao neki organizam ili voćku, pa sad postoje zelena i crvena jabuka. Mislim da bi se pre moglo govoriti o krivi učenja. Postoji li neka kriva učenja iz prošlosti ili ne postoji? Impresioniran sam Finskom. To je mala nacija koja je prvo bila pod švedskom, pa posle pod ruskom imperijalnom upravom, a dobila je neku autonomiju zahvaljujući imperatoru Aleksandru Drugom. Prošla je kroz traumatičan građanski rat, posle kojeg se finska elita zarekla da nikad više neće biti nasilnih građanskih sukoba koji bi mogli dovesti do međusobnog istrebljenja ili potčinjenosti spoljnim silama. Još 1970-ih Finska je bila znatno siromašnija od Švedske ili Danske, a danas je jedna od najrazvijenijih zemalja u svetu. Civilizovana atmosfera oseća se na svakom koraku. Zahvaljujući uspešnoj krivi učenja, finske elite su stvorile solidarno društvo u kojem će se i najsiromašniji čovek osećati kao građanin nacije koga država tretira sa dostojanstvom. U tome se ogleda zrelost nacije, ako već želimo da upotrebimo tu organsku metaforu.

Jesmo li mi nešto naučili iz naše istorije? Ne mislim da smo došli do tog trenutka. Jesu li Rusi naučili iz svoje istorije? Isto mislim da nisu previše, osim što su stekli gotovo instinktivnu odvratnost prema masovnom političkom, državnom nasilju, pa tako mnogi reaguju i na događaje u Belorusiji ovih dana. Da su naučili više, ne bi se ponovo uspostavljala neka vrste autokratije iako u daleko blažoj formi.

Da li je proces učenja nepovratan? Nije nepovratan, u istoriji ništa nije zauvek zadano. Englezi su mnogo toga izmislili ne samo u svojoj već i u svetskoj istoriji: Magna Carta, parlament i nezavisno sudstvo, povelja o religijskoj toleranciji i građanskim pravima, industrijska revolucija, radnički sindikati, moderne političke partije, socijalno zakonodavstvo, da ne pominjemo Šekspira, Njutna, Darvina, Aleksandra Fleminga. Nema šta nije izmišljeno u Engleskoj, najverovatnije i sam pojam nacije u periodu od Tjudora do Kromvela. A danas vidite jednu zemlju koja jedva može da se sastavi sa sobom posle Bregzita. Ništa nije neizbežno u istoriji. Bili ste Britanska imperija, a možete da padnete ekonomski, politički, pa i psihološki. I Amerika, u kojoj ja živim, ide nadole. Nikada federalna vlast nije bilo ovako neorganizovana kao pod Trampom, nikad nije bilo toliko laganja, demagogije i rasne netrpeljivosti sa desnice i nikad se nije dovodio u pitanje sam smisao američke istorije, kao što to danas čini deo radikalne levice koja bi da ruši spomenike robovlasnicima Džefersonu i Vašingtonu – oni su svakako bili robovlasnici, ali valjda i nešto više i značajnije od toga. Nacija čije elite ne mogu da razluče racionalnu kritiku (sa bilo koje razumne pozicije) od svojih neracionalnih osećanja, gubi nit istorijskog narativa i ne zna u kom smeru da vodi društvo. Istoriju ipak stvaraju nacionalne elite, a ne socijalne klase, kao što je smatrao Marks.

Kasni SFRJ komunizam bio je relativno blag u poređenju sa sovjetskim, tako da osim Milovana Đilasa i Mihajla Mihajlova, koji su zaista nastradali u periodu tvrdog komunizma, cena pobune nije bila toliko visoka.

Intelektualci u SSSR smatrali su da je sovjetski sistem po svojoj prirodi i dalje staljinistički, pa i da se samim tim konstitutivnim nacijama SSSR mora dati puna sloboda da se opredele za nezavisnost. Srpski intelektualci svakako nisu doživljavali Jugoslaviju kao tamnicu naroda, a ni odnos prema režimu nije mogao biti isti, pa čak i među principijelnim antikomunistima

Tekst je prenet iz magazina Novi magazin.