Intervju Milena Šešić Dragićević: Postali smo šizofreno društvo

Razgovarala: Jelka Jovanović

Srbija danas je vrlo mozaičko društvo koje je duboko ideološki i politički podeljeno, a istovremeno i društvo u kojem postoje raslojene vrednosti u različitim starosnim grupama. Velike su i rodne, kao i urbano-ruralne razlike.

Tako profesorka Fakulteta dramskih umetnosti i teoretičarka masovnih medija Milena Šešić Dragićević za Novi magazin skenira Srbiju i dodaje: “U javnim politikama imamo veliki primitivizam, vladavinu neobrazovanih i nestručnih, koji se premeštaju iz jednog resora u drugi, nebitno je da li su uopšte kompetentni za bilo koji resor, pa će danas biti ministarka ekologije, sutra kulture, zavisi od toga šta će joj dati partija. Tako ćemo imati ministra obrazovanja koji se nikad obrazovanjem nije bavio, a bogami ni ovaj za bezbednost. Na svim nivoima imamo vladavinu nekompetentnih, a sa druge strane imamo izuzetno kompetentne ljude u naučnim institucijama, institucijama kulture, zdravstvenim, ljude koji znaju svoj posao i koji bi – kad bi imali odgovarajuću moć u odnosu na svoje znanje – mogli da razvijaju ovo društvo bržim tempom nego sada. A u mnogim segmentima se nazaduje.”

Profesorka Šešić je u ponedeljak na zakazani intervju došla posle revakcinacije i ispita u Kazablanki, naravno, održanih onlajn.

*Kako se osećate posle revakcine?

Odlično iako znam da to još nema punog efekta, biće za neku nedelju. Nisam se uopšte dvoumila o tome treba li se vakcinisati ili ne, vakcine su spasle čovečanstvo.

I čini mi se da je odnos prema vakcinama najbolji simptom te šizofrenije u društvu. Imamo taj niški institut koji pravi testove, ljude koji se izuzetno razumeju u mikrobiologiju, medicinare koji pišu članke, analiziraju, istražuju, a sa druge strane imamo javno mnjenje koje podleže – zabavljanju, nažalost, nekih lekara koji će izlaziti na neke televizije i pričati “neću da se vakcinišem”, “to nije ništa”, “nepouzdano je”… Jedna lekarka predvodi antivakserski pokret, ali ti i takvi dobijaju veću medijsku pažnju, izuzetno mesto na društvenim mrežama, prosto se pitate kako leče ljude kad se ne skidaju sa ekrana. Tako da imamo razjedinjeno društvo u kojem svi tražimo neke male oaze svojih sagovornika, ljudi sličnih mišljenja i sličnih vrednosti.

Najviše me čudi što mlad svet u našem društvu odbija da se vakciniše, studenti se ne javljaju za imunizaciju iako mogu besplatno da žive s većom sigurnošću posle vakcine, ali i da odu na letovanje ili neki stručni put. Vakcina otvara put, ako ne daleki onda u susedne zemlje.

*Kako tumačite to što su mladi znatno često danas retrogradniji u stavovima nego naše generacije koje su odrasle u onome što se danas naziva “trulim socijalizmom”?

Jedan od najvažnijih razloga vezan je za medije; nekada smo imali urednike koje smo optuživali da zaustavljaju neke vesti i procese. Istovremeno, oni su svojim znanjem zaustavljali manipulacije, odbacivali tekstove koji propagiraju teorije zavere i sumanute ideje. Danas i tamo gde ima urednika oni jedva čekaju takav “materijal”, posebno na platformama i društvenim mrežama, a mladi više i ne čitaju standardne medije, posebno one gde se drže profesionalni standardi, kao u nekim nedeljnicima, tako da su okrenuti društvenim mrežama kao što su Instagram i Jutjub, gde preko noći postaju zvezde oni koji su najluđi, najspremniji da kažu bilo šta samo da bi postali “slavni”. Jutjuberima se veruje samo zato što su stekli takvu slavu.

Drugi uzrok je što se s mladima sve manje razgovara u porodicama, roditelji rade i po više poslova da bi porodica preživela i nemaju vremena za decu. Čak i u vreme ove epidemije, kada se činilo da oni koji rade od kuće mogu da usaglase obaveze i imaju više vremena za decu, ispostavilo se da nije tako jer se radno vreme izgubilo, pa s njim i prostor slobodnog vremena. I onda svi u kući budu s mobilnim telefonima, koji su postali proteza modernog čoveka. Ne kažem da treba zabranjivati mobilne telefone, ali zalažem se da se kvalitetnije koriste. Pogledajte samo koliko ima otvorenih predavanja slavnih univerziteta, pa to malo ko koristi, posebno među mladima. Među njima su omiljene razmene ne informacija, jer je informacija malo, nego razmene interesovanja s vršnjacima. Tako se raširio stav da vakcina izaziva neplodnost, što će uništiti tradicionalnu srpsku porodicu, iako većina ovih koji pominju tradicionalnu porodicu uopšte ne zna kako je ta porodica izgledala i funkcionisala.

Pride, društvene mreže šire prostakluk koji je preplavio javnu scenu, ušao u parlament i širi se i putem većinskih tradicionalnih medija i raznih platformi kao požar, zahvata svaki deo društva.

Sa druge strane ni oni koji vode društvo nisu se potrudili da mladima, da svima ponude nešto drugo, recimo bezbedno druženje, na primer, na stazama zdravlja na Avali ili pored reka u parkovima.

*Već smo pominjali medije, ali koliko oni zaista utiču na tu šizofreniju o kojoj govorite?

Mnogo, cele političke elite umesto da se bave svojim poslom kruže kroz medije, pa nekada ne kruže mnogo nego su u večernjem programu, pa u jutarnjem. Imamo ministra koji umesto da priča o finansijama države, jer to mu je posao, priča o finansijama lidera opozicije. Niko ne bi trebalo da mu brani da i o tome priča, ali šta mu je izvor informacija? Masovni medij; nije mu informacija iz struke, banaka, bankarskih udruženja, nije on to dobio od ministra finansija u nekoj zemlji koga je zamolio za podatke – mada to može da se radi samo sudskim putem.

Ali, svejedno, favorizujući tabloidne novinare, bez obzira na to rade li u elektronskim ili štampanim medijima, političari ih uzimaju kao primer istraživačkog novinarstva. I zamislite kako je to sada isprljana reč, a tabloidni novinari čak i ne znaju da sklope rečenicu kako su došli do podataka nego kažu “došli smo kroz istraživačko novinarstvo”.

U svakom slučaju, mediji su danas svedeni na najniže grane; čast medijskog sistema brani nekoliko nedeljnika, poneke dnevne novine i poneka platforma na internetu, mada postoji i sprega tabloidnog novinarstva i društvenih mreža. Često tabloidi uzmu sa Tvitera post neke nevažne ili čak lažne osobe i prenose kao nešto tačno i istinito. Ta vrsta sprege čini najveće zagađenje ovog prostora, posebno što je podržavaju vlasti na svim nivoima. Tako gradonačelnica Niša neće da daje informacije novinarima i medijima koji joj se ne sviđaju…

*A i sama je bila novinarka!

I trebalo bi da razume šta to znači. Političari koji kažu “odgovoriću vam iako ste bezobrazni”, a niko taj bezobrazluk ne vidi, jednostavno javnosti stavljaju do znanja da su svi mediji koji kritički misle i ispituju neprijateljski, antisrpski, antidržavni, da ne vole ovu zemlju, da su strani plaćenici.

*Možete li da zamislite situaciju koja se desila u vreme kampanje za američke izbore da novinari napuste konferenciju za štampu predsednika?

Nažalost, tu vrstu solidarnosti ne mogu da zamislim zbog toga što su u ovim većinskim medijima prevladali novinari koji to suštinski nisu, koji ne znaju šta je novinarska etika već se ponašaju po onoj – veži konja gde ti gazda kaže, sve iako znaš da je pogrešno, papagajski ponavljaj ono što si dobio zadatak da pitaš. Oni ne mogu imati solidarnost.

*Svedoci smo dve velike afere sumnje na seksualno nasilje u glumačkom svetu, ali i onoga što se zove sekundarna viktimizacija žrtve. Opet je velika uloga medija u tome, ali zbog čega smo uopšte tolerantni prema nasilju?

Iskreno, ja to ne mogu da shvatim, ali ako institucije sistema tolerišu nasilje, ako tužilaštvo kaže kako ne može da garantuje privatnost osobi koju je pozvalo na informativni razgovor i koja tu privatnost zahteva do suđenja – onda je nešto ozbiljno pogrešno u našem društvu. Kad tužilaštvo direktno kaže “sad kad smo završili s vama, vi ste na ulici”, vi ste prepušteni tome da svaka budala može da vas maltretira na najrazličitije načine, da vas ismeva, pita “a zašto ste ćutali”, da li je to stvarno bilo ili nije bilo… Najskandaloznijim smatram to da se uopšte vodi rasprava u javnosti pre nego što je tužilaštvo završilo istragu i predalo slučaj sudu.

Druga vrsta, rekla bih, okolnosti koje tome pogoduju jeste što danas svi žele da dižu svoju slušanost, gledanost, tiraž po svaku cenu, pa što pre saznam neku prljavu priču bolje ću nagaziti žrtvu jer će to povećati čitanost. Saosećanja možda ima u prvom trenutku, ali na tome se priča ne gradi dalje, ona se gradi tako što se sve dovodi u sumnju, pa pitamo Peru, pa Žiku, pa Miku i onda se ista priča vrti i dodatno ponižava, vređa, maltretira žrtva.

*I kakvu poruku to šalje drugim potencijalnim žrtvama?
Da ćuti ako nije spremna na takvu maltretiranje. Žene nisu spremne jer su tako i vaspitane – da budu što skromnije, povučenije, da ne idu mnogo u javnost. Nije čudo što su prvo progovorile glumice iako je i njima trebalo mnogo vremena da do toga dođe.

Nasilje kojem su izložene radnice, žene u različitim kolektivima i korporacijama ostaje nevidljivo zato što vide kroz kakvu Golgotu je prošla njihova sapatnica iz Brusa Marija Lukić, to su užasne stvari, a ako nemate podršku porodice da izađete u javnost, sebi radite najbolje, nažalost, tako što ćutite.

Nisam sigurna ni da najveći deo žena zna gde bi mogle da dobiju psihološku pomoć i svaku drugu vrstu pomoći potrebnu da procesuiraju traume. A ovo jesu traume; čak i u slučaju porodičnog nasilja, gde je ogromna edukacija sprovedena i među policajcima i socijalnim službama, i dalje dolazi do velikog nerazumevanja. Policija čak kaže – mi smo tu nemoćni.

*A da prepoznaje li nasilje?

Često ne, pa i kad komšiluk prijavi nasilje i dođe policija, ona kaže da se ništa nije desilo, pomisli da je sama kriva, da je nešto nezgodno rekla, provocirala, pa za nju to onda nije nasilje jer je “opravdano”, muž ili otac je bio “izazvan”.

Kad je verbalno nasilje u krugu vršnjaka u pitanju, ako devojčicu vređa drug ili nastavnik, ona se stidi da kaže da je ne bi prepoznali kao žrtvu jer se na žrtvenom jarcu iskaljuju. Pa i oni koji nisu nasilni uklope se i kreću na žrtvu, verbalno, a ponekad i fizički.

*Psihologija krda?

Da, psihologija krda.

Kultura se dobro bori

*Kako se kultura bori s covidom?

Mislim vrlo uspešno. Kad pogledamo ponudu ustanova kulture u Beogradu, vidimo u Beogradskom dramskom pozorištu ozbiljne premijere i u Jugoslovenskom, Ateljeu, Bitefu ozbiljan rad. Pogledajte kakvu je ozbiljnu izložbu fotografija Goranke Matić spremio Muzej savremene umetnosti na nekoliko nivoa, koja govori o mnogim elementima naše i bolje i tragičnije prošlosti i o ženskoj emancipaciji. Kad sve to vidimo jasno je da su naše ustanove kulture učinile mnogo više nego što su morale, niko ih nije terao, neke su se povukle u miran život, ali druge su se dokazale umetničkim i istraživačkim projektima, eksperimentima. Da ne govorim o vremenu intenzivnog covida i zatvaranja, kad se mnogo eksperimentisalo sa internetom i virtuelnom realnošću.

Veliki su, možda i još veći napori na nezavisnoj kulturnoj sceni. U njihovom godišnjaku Manek prikazani su brojni rezultati tih pozorišnih grupa, fotografskih i umetničkih kolektiva, a što je najvažnije, to rade uz uzajamnu solidarnost; oni ne dobijaju sredstva iz javnih fondova, ako nekad neki projekat dobiju, to je nedovoljno i prinuđeni su i na rad u Evropi i na međusobnu podršku. Kroz princip otvorenog kalendara ustupaju jedni drugima prostor, tehniku, pa i veštine i sve se realizuje realno, ali i u virtualnom prostoru.

Mislim da će se tek pisati o projektima kakav je participativni projekat Yu-dom Muzeja Jugoslavije, u kojem je svaki građanin mogao da snimi predmet iz svog domaćinstva koji je deo “made in Yugoslavia”, uz svoju priču. Ili projekat Galerije Matice Srpske o invazivnoj sobi uranjanja u umetničko delo. Neke su institucije bile motivisane da uđu u nove oblike rada, da sarađuju i s nevladinim sektorom i građanima, da otvaraju nove teme.

Ja i dalje mislim da su muzeji i pozorišta bezbedna mesta, naravno, uz poštovanje epidemioloških pravila, i svakom bih rekla da ode na izložbu Karanovića u ULUS, na neku predstavu.

 

*Da li je trpeo vaš pedagoški rad i brojne obaveze. Pre dolaska imali ste ispite, kako je prošlo?

Vakcinisana sam i revakcinisana i spremna na brojna putovanja. Da, danas sam imala ispite u Kazablanci, virtuelno, nažalost, nadam se da ću sledeći put studente tamo moći uživo da ispitujem. Nadam se da ću u julu moći da odem u Mali da održim trening s ljudima iz nevladinog sektora na kojima počiva tamošnji kulturni život. Pa u Tajland, gde Ministarstvo kulture podržava kulturno nasleđe, ali ne i savremenu umetnost, ono što je eksperiment.

Zasad smo stalno na vebinarima, ne kažem da se ne može i tako raditi, možda je potrebno jasno sagledati kad je putovanje neophodno, a šta može virtuelnim putem. Čini mi se da smo previše putovali i zagađivali planetu ugljen-dioksidom, uništavali ekologiju čak i za neke radne sastanke koji se mogu obaviti vebinarom. Mada, neuporedivo je osetiti atmosferu nekog festivala, videti kako umetnici vode radionice sa decom. U Maliju je, recimo, veoma važno osnaživanje žena jer je to afrička zemlja s najvećim stepenom neuključenosti žena u bilo koji oblik radnog života i tamo kultura prednjači, pokušava da stvori emancipatorske promene.

*Izgleda da mi ostaje samo da vam kažem hvala i srećan put!

Enigma Rukavišnjikov

S velikim emocijama čitala sam tekst Mrđana Bajića o tome kako naša politička elita Rukavišnjikova proglašava merilom estetike, ne uvažavajući naše fakultete likovne i primenjene umetnosti ni naše umetnike, među kojima mnogi imaju svetsku slavu. I sjajnu tradiciju koju imamo u skulpturi, ovde su dolazili najavangardniji vajari iz celog sveta.

*Recimo na Mermer i zvuke u Aranđelovcu?

Da i stvarali skulpture koje možda nisu u tom trenutku i vremenu bile svima razumljive, ali koje su “progovorile” umetničkim jezikom tokom vremena jer su njihovi radovi i estetske vizije zaista bili mera vrednosti. Pri čemu su u vremenu o kojem govorimo o značajnim spomenicima i delima odlučivale ekspertske komisije, a ne kao danas ljudi bez ikakvog znanja. Socijalizam je imao javni konkurs, pa Džamonja je napravio logo Doma omladine koji je i danas neprevaziđen. Više od šezdeset godina.

Ne želim da ulazim u kvalifikacije koje vređaju, ali ono što se danas dešava ne odgovara našem ukusu, našem iskustvu, pa ni našoj istoriji.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.