Intervju Marija Mihailović – Italija je bila prva na udaru virusa

18. Maj 2020.
Mi nemamo utisak da se pandemija završila. U ponedeljak je došlo do delimičnog ublažavanja mera u Lombardiji, ali to ne predstavlja kraj borbe protiv pandemije. I moji prijatelji i sugrađani ne vide to na taj način. Sada svi s nestrpljenjem očekujemo 18. maj, kada će ponovo biti presek stanja. Svesni smo da, ukoliko se znatno poveća broj obolelih u narednom periodu, to znači da se vraćamo korak unazad, kaže Marija Mihailović za Novi magazin.
_MMJ0953
Marija Mihailović: Virus ne radi ni za Vučića ni protiv njega.

Piše: Ivana Pejčić

Od prošlog ponedeljka u Lombardiji, pokrajini u Italiji koja je najteže pogođena koronavirusom, došlo je do blagog popuštanja mera. Italijani ipak nemaju osećaj da je pandemija prošla, tako da su i dalje izuzetno obazrivi. Uostalom, od 4. maja može da se posećuje samo rodbina, ali ne i prijatelji. To govori da se mere postepeno i pažljivo ublažavaju. O trenutnom stanju u Italiji za Novi magazin govori doktorka Marija Mihailović. Ona je diplomirala molekularnu biologiju i fiziologiju i radi u Evropskom institutu za onkologiju u Milanu.

“Mi nemamo utisak da se pandemija završila. U ponedeljak je došlo do delimičnog ublažavanja mera u Lombardiji, ali to ne predstavlja kraj borbe protiv pandemije. I moji prijatelji i sugrađani ne vide to na taj način. Sada svi s nestrpljenjem očekujemo 18. maj, kada će ponovo biti presek stanja. Svesni smo da, ukoliko se znatno poveća broj obolelih u narednom periodu, to znači da se vraćamo korak unazad. Zato smo svi i zabrinuti i vodimo računa da se ponašamo u skladu s merama. U protekloj nedelji većina građana, iako su imali mogućnost, nije izlazila iz svojih kuća bez preke potrebe. Izašli su da prošetaju ili obiđu rodbinu. I to sve zbog straha da se ponovo ne poveća broj obolelih i time uruši ono što je postignuto u prethodnom periodu. Italijani su veoma odgovorni po ovom pitanju iako su poznati po tome da vole da se druže”, ističe Mihailović.

BEZ PREGLEDA

Naša sagovornica objašnjava da se mere koje se primenjuju u Italiji razlikuju od pokrajine do pokrajine i da italijanska vlada daje samo generalne instrukcije, koje se primenjuju na pokrajinskom nivou. Takođe, dodaje i da je zdravstveni sistem u Italiji decentralizovan.

“Na početku pandemije italijanske pokrajine Veneto i Lombardija bile su najteže pogođene koronavirusom. Ove dve pokrajine usvojile su različite pristupe u borbi protiv pandemije. U pokrajini Veneto primenjen je metod koji se svodi na sveobuhvatno testiranje na koronavirus. Ukoliko bi se dijagnostikovao oboleli, odmah bi se testirale njegove kolege s posla, prijatelji s kojima je bio u kontaktu, komšije i porodica. Taj pristup se pokazao uspešnijim od onog u Lombardiji, gde su se u bolnicama lečili samo najteži pacijenti. Lombardija se odlučila za borbu u bolnicama bez masovnog testiranja. Jedan od razloga velikog broja umrlih u Lombardiji je i to što su pojedini pacijenti zaraženi koronavirusom prebačeni u staračke domove, i tako je virus prodro u te institucije. Trenutno se vodi više istraga kako bi se tačno utvrdilo kako je došlo do grešaka koje su dovele do tragičnih posledica”, kaže Marija Mihailović.

U Lombardiji se zbog svega toga, dodaje ona, sve glasnije postavlja pitanje odgovornosti političara u toj regiji: “Građani Lombardije smatraju da je borba protiv koronavirusa u toj regiji loše vođena. Postoji razumevanje zbog toga što u prve dve nedelje nije bilo masovnijeg testiranja jer nije bilo dovoljno testova. Uostalom, u celom svetu nije bilo dovoljno testova. Ono što je ljudima neshvatljivo jeste to što se i nakon što su nabavljeni testovi nastavilo sa smanjenim brojem testiranja”, ističe Mihailović.

I sama je, objašnjava, imala simptome nalik koronavirusu, ali je lekar nije pregledao.

“Zvala sam brojeve koje su dali i jesu se javili, ali imajući u vidu da mi je temperatura bila ispod 37,5 stepeni, nisam testirana. Određena mi je samoizolacija u trajanju od dve nedelje, da bi nakon istekla bila produžena za još dve nedelje. Bila sam sve vreme u telefonskom kontaktu sa svojom lekarkom, ali je teško da sam sebi daš dijagnozu – imaš li ili nemaš koronavirus”, naglašava Mihailović.

Poseban problem imaju ljudi koji žive sami; ako imaju simptome, ne smeju da izlaze.

Naša sagovornica kaže da su tim ljudima pomagali (nestranački) volonteri koji su im donosili lekove i hranu, uz ocenu da su oni dobro uradili svoj posao.

Kako opisuje, tokom perioda samoizolacije većinu vremena provodila je u svojoj sobi. Kada bi izlazila iz sobe, njen cimer bi se povukao u svoju sobu. Ona je izlazila iz sobe samo zbog obroka. Nakon što bi završila s hranom, dezinfikovala bih prostoriju, a zatim otvorila i prozore. Tek pola sata nakon njenog odlaska iz te prostorije ulazio bi njen cimer: “Vodili smo računa i poštovali sve mere kako bismo se zaštitili. U svakom slučaju, osećala sam se neprijatno jer nisam ni znala sa sigurnošću da li sam obolela. To nije samo moj utisak već i drugih. Imali smo osećaj kao da smo ostavljeni na cedilu. Suštinski, onima koji su imali simptome bilo je prepušteno da odluče da li je došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja i kada je neophodno javiti se u bolnicu. Svi imamo toplomere, ali uređaje za merenje kolika je zasićenost kiseonikom i prima li telo dovoljno kiseonika nemamo. Tako da u tom smislu ne možeš sam da definišeš kada bolest ozbiljno ugrožava tvoj život i kada moraš da se javiš u bolnicu. Mislim da je i to jedan od razloga velikog broja umrlih u pokrajni.”

KASNE MERE

Na pitanje zašto ima toliko umrlih u Italiji u odnosu na ostale evropske države, ona kaže kako veruje da je u vreme dijagnostikovanja prvog obolelog koronavirus već bio raširen u Italiji.

“Zemlje koje su na vreme uvele restriktivne mere, poput Nemačke ili Austrije, prošle su znatno bolje. U Italiji, Španiji i Francuskoj već je bilo prekasno kada su uvedene restriktivne mere. Uostalom, Italija je bila prva na udaru i očigledno da je bila nespremna za ovakvu vrstu pandemije. Kao, uostalom, i većina ostalih zemalja”, naglašava ona.

Upoređujući situaciju u Srbiji i Italiji, ona kaže da je njen utisak da je glavna razlika u retorici: “U Italiji je zastupljena ideja zajedništva, odnosno da smo svi zajedno u borbi protiv pandemije, dok u Srbiji nema zajedničke borbe već je akcenat na borbi jedne grupe ljudi protiv virusa. U najtežem periodu borbe protiv koronavirusa u Italiji vlada i opozicija su pokazivali jedinstvo. Žao mi je što se tako nešto nije dogodilo i u Srbiji. Možda bi i građani tada ozbiljnije shvatili ovu pandemiju. Virus ne radi za Aleksandra Vučića. Takođe ne radi ni protiv njega. Isto je i u slučaju opozicije. Ne radi ni za njih niti protiv njih. Što se mene tiče, svi su pali na tom ispitu – i vlast i opozicija u Srbiji. Srbija je imala sreću da se virus nije više raširio.”

Kako ističe, nije tačno da je Srbija imala najstrože mere jer su u Italiji bile još strože, samo su korišćeni drugačiji termini. Način na koji se vlast obraćala građanima bio je drugačiji, tako da su ljudi lakše prihvatali teške mere, a naravno, i izuzetno veliki broj obolelih i umrlih doprineo je tome da se situacija shvati veoma ozbiljno.

“Mi smo imali potpunu zabranu izlaska iz kuća, osim u slučaju kupovine hrane ili lekova. U svakom slučaju, posle 20 časova nije bilo nijednog razloga da se bude van kuće jer tada prodavnice i apoteke nisu radile. Kazne, ako vas zateknu van kuće, bile su više stotina evra. Takođe, naplaćuju se kazne i za nenošenje maski, dok su najveće kazne za one koji su zatečeni na ulicama i koji su bili pozitivni na koronu. U Italiji, koja ima oko 60 miliona stanovnika, u periodu od 25. aprila do 1. maja prekontrolisano je oko 2,5 miliona ljudi, od kojih je kažnjeno oko 45.000, znači samo 1,8 odsto, što pokazuje da velika većina poštuje sve državne mere. A u tom periodu bila su čak dva državna praznika, 25. april, Dan oslobođenja, i Prvi maj”.

NE RAZUME “DOSADU”

Govoreći o Evropskom institutu za onkologiju u Milanu, Mihailović kaže da su se trudili da se prilagode situaciji i fokusiraju na deo posla koji može da se obavlja i od kuće, tako da se njen radni dan nije znatno promenio usled pandemije.

“Regularno se održavaju onlajn sastanci i dogovaraju naredni potezi. Deo koji trenutno stoji je onaj koji se tiče eksperimenata, koji se ne rade. Pošto se bavim istraživačkim radom, veliki deo posla mogu da obavim kod kuće, osim tog dela koji se tiče eksperimenata. Upravo zbog toga trenutno su usporeni međunarodni projekti jer nisu sve zemlje, pa u skladu sa tim ni svi partneri, u istoj situaciji, tako da su neki u mogućnosti da završe svoj deo posla, a neki ne, što usporava ceo tim”, kaže Mihailović.

Govoreći o tome šta je najteže palo Italijanima, ona je istakla da je to nedostatak društvenog života.

“Živela sam u raznim evropskim zemljama. Navikla sam da sam na početku života u toj državi, nezavisno od toga da li je Španija ili Italija, sama kada se doselim, dok ne upoznam prijatelje. Verovatno mi zato nije bilo toliko tragično zatvaranje kod kuće. Uostalom, i pre ovoga radila sam kod kuće kad god sam mogla. Italijani vole da idu na posao i da se tamo druže, i zato im je ovo teško palo. Mislim da nemamo prava da se žalimo da je dosadno tokom ‘lockdown’ ili da ne možemo kod frizera jer su brojni ljudi izgubili posao usled pandemije i brojni će tek izgubiti. Veliki broj je izgubio i živote. Tako da žalbe nalik tome da li dosadno ne mogu da razumem”, zaključuje Mihailović.

Marija Mihailović: Italijani vole da se druže i zbog toga im je ovo teško palo.

Italijani u Italiji

Kada je reč o predstojećoj turističkoj sezoni, Mihailović ne očekuje da Italijani putuju van Italije tokom letnjih meseci. Dodaje da je u toku kampanja “Italijani u Italiji”, kojom se promoviše da se ostane u sopstvenoj državi. Kao dva glavna razloga zašto treba letovati u Italiji ističu se bezbednosni i ekonomski.

Pandemija je izazvala veliku ekonomsku štetu u Italiji, dodaje ona, posebno je negativno uticala na manje privrednike i u narednom period očekuje se dalje pogoršanje ekonomske situacije.

Gradski prevoz

“Gradski prevoz u Lombardiji sve vreme je funkcionisao. U prvoj fazi, do 4. maja funkcionisao je po vikend rasporedu, ali sada funkcioniše normalno. Autobusi su generalno prazni, kao i metro. Takođe, ograničen je broj putnika koji može da uđe u prevoz, kao i na kojim sedištima mogu da sede ili na kojim mestima mogu da stoje. Vozač autobusa je taj koji kontroliše imaju li putnici zaštitnu opremu i koliko ima putnika jer je broj ograničen. Glavni problem će nastati kada se poveća broj onih koji će ubrzo morati da počnu da rade. Procena je da skoro dva miliona iz okoline svakodnevno putuje u Milano zbog posla. U skladu sa ovim merama maksimalno može da se preveze pola miliona putnika. To znači da će veliki broj građana krenuti automobilima na posao, što će dovesti do saobraćajnog haosa u Milanu. Trenutno je kampanja da građani koji moraju na posao idu biciklima, pešice ili sličnim prevoznim sredstvom”, objašnjava Mihailović.

Mislim da nemamo prava da se žalimo, da je dosadno tokom ‘lockdown’ ili da ne možemo kod frizera jer su brojni ljudi izgubili posao usled pandemije i brojni će tek izgubiti. Veliki broj je izgubio i živote. Tako da žalbe nalik tome da je dosadno ne mogu da razumem.

Tekst je prenet iz Novog magazina.