Intervju: Hanes Hofbauer – Migranti su žrtve globalističkog kapitalizma

Razgovarala: Anđelka Cvijić

Koje je pitanje dovelo EU do ivice? Pitanje migracije. Ovo je izjavio Frans Timermans, potpredsednik Evropske komisije, ne ulazeći dublje u probleme koji poslednjih godina muče zemlje Zapada pred prilivom izbeglica sa Istoka. Ti problemi zahtevaju adekvatno proučavanje i objektivan prilaz jer otvaraju mnogo šire teme, od istorije do politike, a o svemu što iz takvih istraživanja proizlazi kao novi izazov da i ne govorimo.

Austrijski istoričar i sociolog ekonomije Hanes Hofbauer (Beč, 1955) spada u retke stručnjake koji se bave genezom migracije. Njegovu najnoviju knjigu Kritika migracija. Ko dobija, a ko gubi objavio je nedavno beogradski Albatros Plus u prevodu Slobodana Damnjanovića. Isti izdavač Hofbauera je srpskim čitaocima predstavio i njegovim prethodnim knjigama, Eksperiment Kosovo / povratak kolonizacije (2009) i Slika neprijatelja – Rusija (2017). U knjizi Kritika migracija Hofbauer objašnjava kako je nevolja izbeglica iz ratom zahvaćenih oblasti razvijenim zemljama Evrope omogućila da steknu ekonomsku korist i da, paralelno, umire savest. “Ovaj genijalni potez uspeo je da u drugi plan potisne raspravu o faktorima koji su migraciju izazvali, i njihovom razornom dejstvu na zemlje iz kojih su izbeglice dolazile, ali i na zemlje ka kojima su se kretale”. Niz zamršenih uzroka i posledica, ponašanje bogatih i nesreća siromašnih našli su pravog tumača u ovom delu, čiji autor problem migracija posmatra kroz istoriju, sa akcentom na sadašnje vreme. O tome ko dobija, a ko gubi Hofbauer govori za Novi magazin, podvlačeći da je za svet danas od vitalne važnosti da se reformiše kako ne bi zapao u novo varvarstvo.

Osnovni uzroci globalističkih intervencija u svetu su privredni i vojni aspekti, a njihove posledice su milioni izbeglica. Jesu li oni glavni dokaz da migracije nisu u DNK ljudske vrste?

Otkako je ljudske vrste migracije su uvek postojale, ali one nisu normalno stanje života. Ako pratimo statistike Bečkog instituta za demografiju, koji radi u sklopu Austrijske akademije nauka, videćemo da 99 odsto svetskog stanovništva nije primorano da se iseljava. Ostanak na mestu na kojem se nalaziš je pravilo.

Često se pozivate na slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka, koji glavni razlog današnjih izbegličkih talasa vidi u globalnom kapitalizmu i njegovim geopolitičkim igrama. “Ako to stanje ne budemo radikalno promenili, afričkim izbeglicama uskoro će se pridružiti izbeglice iz Grčke i drugih evropskih zemalja”, piše Žižek. Mislite li i vi da se tu radi o globalnoj borbi za podelu sveta?

Društvene i regionalne nejednakosti glavne su pokretačke snage – pored ratova – za masovnu migraciju. Migracija je posledica nejednakosti. Moramo da budemo svesni činjenice da se te nejednakosti kroz istoriju menjaju. Branko Milanović, ekonomista koji je rođen u Beogradu, u svojoj knjizi Globalna nejednakost: novi pristup za razdoblje globalizacije (2016) predočava istorijski statistički materijal. Iz njega možemo da vidimo kako je u poslednjih 200 godina na bazi društvene nejednakosti došlo do premeštanja faktora klase ka faktoru lokacije – mesta gde je neko rođen. U 1820. nejednakost je u osnovi klasnog faktora iznosila 80 odsto, dok je faktor lokacije igrao ulogu svega 20 odsto; to znači da je za vašu dobrobit bilo izuzetno važno da li ste rođeni u bogatoj ili u siromašnoj klasi, u bogatoj ili u siromašnoj porodici. Ako ste rođeni u Engleskoj, Gambiji, Persiji ili Srbiji u vašem društvenom statusu faktor lokacije bio je važan svega 20 odsto. Sto pedeset godina kasnije, u 1970, to se obrnulo. Sad je za vaše blagostanje faktor lokacije odgovoran 80 odsto i daleko je važnije iz koje regije ili zemlje dolazite nego kojoj društvenoj klasi po rođenju pripadate. Statistički – očekivanja za zaradu mladog Kongoanca u 2020. su 93 puta lošija u odnosu na njegovog “brata u SAD”. To je podela sveta s kojom moramo da se suočimo i da se s njom izborimo. Olakšana komunikacija između siromašnih i bogatih regija dodatno doprinosi fenomenu migracije.

Žižek predviđa i da su “velike migracije naša budućnost”. Slažete li se s njegovom prognozom novog varvarstva? U čemu bi se ono ogledalo?

U budućnosti koja nam stiže migracija je najveći izazov. Širi se jaz između siromašnih i bogatih zemalja i milioni ljudi – korak po korak – gube mogućnost za opstanak, mogućnost da prežive u sopstvenom domu. Gubitak šanse za opstanak posledica je ljudskih faktora. Jedan od njih bazira se na sporazumima slobodne trgovine, na primer na takozvanim Sporazumima o ekonomskom partnerstvu (Economic Partnership Agreements – EPAs) između EU i država Afrike i Kariba. Ti sporazumi otvaraju tržište ekonomskih periferija na Globalnom jugu za zemlje severa, snažno orijentisane na izvoz, čime se uništavaju domaći ekonomski ciklusi. Lokalni proizvođači i farmeri izbačeni su sa tržišta. Njihovi sinovi moraju da se iseljavaju kako bi preživeli. Ovi Sporazumi o ekonomskom partnerstvu uvedeni su od 2000. i zamenjuju Konvencije iz Lomea (sporazumi o trgovini između EEZ i 71 zemlje Afrike, Kariba i Tihog okeana, prim. AC) iz 1975, prema kojima su afričke države mogle da zaštite svoje lokalne ekonomije od jeftinog i razarajućeg uvoza. Uzmimo primer tržišta piletinom u Gani. Godine 1992, 95 odsto prodate piletine u Gani uzgajali su obližnji lokalni farmeri. Dvadeset godina kasnije, 2001, svega 11 odsto piletine je domaćeg porekla. Pileće meso iz Evrope potopilo je tržište piletine iz Gane. Uzgred, zamrznuto pileće meso. Mlada generacija farmera uzgajivača piletine izgubila je svoju bazu za opstanak, za preživljavanje. Mnoge pripadnike te generacije možete videti kao migrante koji predstavljaju jeftinu radnu snagu u Nemačkoj, Francuskoj ili drugde u Zapadnoj Evropi. I biće ih sve više. Ili, ako vam je draže, činjenica da afričke porodice moraju da odmrzavaju smrznuto evropsko meso, a njihovi najmlađi sinovi da u isto vreme odlaze u službu u zemlju porekla zamrznutih pilića, predstavlja fenomen novog varvarstva.

Koje su to radikalne ekonomske promene koje bi sprečile priliv izbeglica?

Moto nove ekonomske orijentacije mora da bude: Deluj lokalno. Dokle god se bude nastavilo sa sporazumima o slobodnoj trgovini, i ratovima, a i jedni i drugi su znaci ekonomske i vojne ekspanzije Zapada, dotle će ljudi sa periferija sveta biti primoravani da napuštaju svoje domove i negde drugde traže uslove za bolji život. Možemo razmišljati o konceptu ekonomske subsidijarnosti kako bismo poboljšali situaciju. Taj bi princip bio zasnovan na prioritetu lokalnog u odnosu na nacionalno, i nacionalnog u odnosu na međunarodna tržišta. Drugim rečima: aktivnosti domaćih i nacionalnih ekonomija moraju biti zaštićene od globalističkih struktura. Danas to izgleda kao utopistička vizija, ali kriza sa covidom-19 pokazala je da svetske ekonomske strukture mogu iznenada da se uruše i time obelodane svoje slabosti.

Žižek smatra i da iza vojnih intervencija uvek treba videti dinamiku globalnog kapitalizma. Mogu li se uvek predvideti njihove posledice?

U našem dobu ratovi su sredstva ekonomske i geopolitičke ekspanzije, nekad jedne zasnovane na drugoj, i vice versa. Čitav niz državnih institucija radi na razvoju planova kojima se predviđaju posledice rata. Ali kako istorija pokazuje, početak rata može se veoma lako isplanirati; završiti ga je mnogo, mnogo komplikovanije. Tako da sumnjam da se, u odnosu na migraciju, konsekvence vojnih intervencija mogu predvideti. Sa druge strane, veoma je jasno da (i za to nije potreban istraživački posao) ako NATO interveniše u Avganistanu, Avganistanci neće potražiti azil u SAD. Oni će preplaviti druge oblasti u Avganistanu, izbeći u Pakistan ili Iran i time destabilizovati te zemlje. Neki od njih otići će u Evropu. Ista stvar važi za Siriju. Američki predsednik Obama nije se plašio posledica masovne migracije u SAD kad je intervenisao u građanskom ratu u Siriji. A mi možemo da svedočimo kako je mešanje SAD u građanski rat u Siriji pogoršalo odnos između Vašingtona i Ankare jer su se stotine hiljada ratnih izbeglica izlile u Tursku. Dakle, započinjanje rata daleko od tvoje kuće neće, u smislu migracije, naštetiti tvojoj zemlji. Pentagon je svestan te opštepoznate istine.

Navodite upozorenje Moamera el Gadafija uoči njegove smrti: “Slušajte, narodi NATO pakta, vi sada bombardujete zid koji Evropu brani od afričkih migracija i terorista Al Kaide. Taj zid je Libija. Vaši idioti ga ruše i vi ćete biti preplavljeni hiljadama emigranata iz Afrike, a Al Kaida će vam doneti pakao. Tako će biti, ja vas ne lažem”. Proročanstvo se ostvarilo. Kako se sada boriti s tom krizom?

Gadafijeva Zelena revolucija 1969, ako je možete tako zvati jer je Gadafijeva ideologija zapisana u njegovoj Zelenoj knjizi, ne samo da je abolirala ostatke kolonijalnog doba već je dovela do lokalne i društvene ravnoteže na prostranoj teritoriji Libije. Toj je ravnoteži došao kraj agresijom Zapada i ubistvom Gadafija 2011. Sada Libija više nije država već je mesto gde se na više bojnih polja sukobljavaju različiti unutrašnji i spoljni interesi. Uz dodatak da je “zid koji je Evropu branio od afričkih migracija” srušen. Slabe oblasti tamo gde je do 2011. bila Libija nenamerno su prizvale intervenciju inostranih sila. Danas imamo vojne trupe desetine država na toj teritoriji. Neke se trude da prošire svoj ekonomski i/ili politički uticaj, neke koriste teritoriju kao igralište za vojne strategije. Čak i u EU sile poput Italije i Francuske sučeljavaju se na libijskom bojnom polju. Zaista ne vidim rešenje ove krize bez uspona domaće snage, domaće moći. Ali ne uspevam da vidim ijednu koju bi prihvatile bilo domaće grupe ili plemena, bilo strane sile.

U svetu raste socijalna nejednakost. Postoji li mogućnost neke nove klasne borbe?

Sviđalo se to nama ili ne, faktor klasne razlike je sve manje važan u poređenju s regijom, nacijom i rasom. Zajedno s tim parametrima, svedoci smo uspona Politika identiteta i identitetskih pokreta. Pogledajte SAD: imamo simpatija prema pokretu Crni životi su važni i preziremo politiku starog belog čoveka Donalda Trampa. Ali i jedni i drugi su strane jedne medalje. O jazu u društvu ne obznanjuje se kroz klasnu borbu već kroz identitete, u ovom slučaju belog protiv crnog. Usput rečeno, ali ne i zanemarljivo: pokret Crni životi su važni postoji već godinama unazad. Sad smo saznali za njega zato što ga američke demokrate instrumentalizuju za svoju izbornu kampanju protiv republikanaca.

Kakav bi mogao biti ishod moguće borbe za klasni identitet?

Utopija ili distopija? To je pitanje postavio sociolog Imanuel Valerštajn kad je pisao o kraju kapitalističke ere. Doba ljudske solidarnosti ili doba varvarstva? U ovom sada trenutku, ja nemam optimističan odgovor.

Kako Zapad instrumentalizuje migrante?

Nesreću migranata zloupotrebljavaju ekonomski profiteri, ali ona istovremeno pruža mogućnost dobromislećim ljudima da učine nešto lepo tako što će ih prihvatiti. Ovo je i genijalna i dijabolična kombinacija. Jedni ekonomski profitiraju tako što eksploatišu migrante, a drugi profitiraju emotivno, angažujući se u individualnoj pomoći.

Kako se izboriti sa stereotipima o migrantima? Zašto se u njima vide samo prestupnici i neprijatelji?

Migranti su žrtve globalističkog kapitalizma. Kritičko sagledavanje ove teme mora da dovede u pitanje naš ekonomski sistem vođen kapitalom. Umesto toga, desničarska politika i mediji krive žrtve, migrante. Iz takvog rasističkog stava konstruišu se negativni stereotipi o migrantima. Ali kontraproduktivno je i ne dirati u to pitanje, o njemu ne govoriti, kao što to čini veliki deo političke levice. Moramo kritikovati migraciju i optuživati globalističku strukturu kao uzrok i tačno odrediti profitere kao one koji su izvukli korist. Za početak, moramo da razlikujemo ulogu migracije od sudbine migranata.

Zamenjuje li se rasizmom, koji je sve vidljiviji, kritika globalizacije?

To je pogrešan, a opasan supstitut.

Istraživali ste Balkansku rutu izbeglica u Zapadnu Evropu. Kako vam se ona čini, sa logorima koje čuvaju vojska i policija, sa žicama i ogradama koje treba da spreče prolaz izbeglicama?

Države Balkana se kritikuju zbog situacije za koju nisu odgovorne. Nemojte me pogrešno razumeti. Neprihvatljivo je kad se sirijske izbeglice, avganistanski ili afrički migranti drže poput kriminalaca ili, još gore, u logorima duž njihovog puta za Austriju, Nemačku i Švedsku. Ali moramo da uvidimo hipokriziju kad zapadnoevropski političari i mediji upiru prstom u tu situaciju. Jer, nisu Srbija, Bosna ili Makedonija započele rat u Avganistanu, ili intervenisale u sirijskom građanskom ratu, ili napravile sporazume o slobodnoj trgovini sa afričkim državama. A sve je to dovelo do migrantskih talasa. Sa druge strane, svi ti migranti iz muslimanskih zemalja i Globalnog juga ne žele da ostanu u Srbiji, Bosni ili Makedoniji. Stoga ključ za rešavanje ovog problema nije u rukama balkanskih vlada.

Mogu li migranti da doprinesu daljem razvoju zapadnoevropskog građanskog društva?

Masovna migracija, a mi pričamo samo o tom fenomenu, ne doprinosi pozitivnom, mirnom razvoju. Naprotiv: ona nanosi štetu društvima iz kojih mladi i fleksibilni migranti dolaze i postaje problem za zemlje koje su njihova destinacija. UN Globalni sporazum o sigurnim, uređenim i redovnim migracijama iz decembra 2018. kaže da je migracija izvor prosperiteta. Svaki kritički duh će istog časa upitati: za koga? Ko dobija, a ko gubi?

Da li je izgradnja pravednog i ravnopravnog sveta u kojem će domaće stanovništvo i izbeglice živeti bez problema iluzija?

Svet bi bio bolji ako bismo mogli da primenimo pravo na ostanak umesto na migriranje. Pošto je masovna migracija uvek prisilna ili zbog nejednakog razvoja ili rata, naše snage moraju biti usmerene na borbu protiv nejednakosti i ratova na svetskom nivou. Migraciona politika mora da krene odatle i, ako bude uspela, siguran sam da će migranti koji nisu prinuđeni na iseljavanje i lokalno stanovništvo zajedno živeti bez problema.

Vaša supruga Andrea Komloši, koju sam u januaru 2019. intervjuisala za Novi magazin, povodom njene knjige Work. The Last 1.000 Years, rekla mi je da se “u bogatim zemljama migranti zloupotrebljavaju da podriju socijalna i radna prava”. Toj temi i vi posvećujete dobar deo knjige. Odnosi li se na to podnaslov vaše knjige: Ko dobija, a ko gubi?

Kao istoričar ekonomije ne mogu da na svet gledam kroz drugu prizmu od one o društvenim i ekonomskim okolnostima. I kao što podvlačimo, u masovnoj migraciji postoje pobednici i gubitnici. Centralne države i njihov pojedinačni kapital profitiraju od odliva mozgova, jeftine radne snage spremne na to, neprekidnog pritiska na tržište rada i nadnica, slabeći lokalne i nacionalne sindikate permanentnim prilivom novih migrantskih radnika. Uzmite jedan primer: zvanična državna Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ) bavi se programima obuke bolničara i medicinskih sestara u Sarajevu, ne za bosanske bolnice, gde bi bili urgentno potrebni, već za nemačke klinike i bolnice. Gete institut pomaže sa časovima jezika. Oni sprovode ove programe jer su bosanski radnici jeftiniji od nemačkih. I ovde već vidimo ko gubi: na prvom mestu, i pre svega, periferne države u Istočnoj Evropi, Africi i Aziji. Isisavanje radne snage i stručnjaka slabi njihove nacionalne ekonomije. Sledeće žrtve su migranti i njihove porodice koje su razorene. I poslednje, ali ne manje važno, od masovne migracije pate, kao što smo zaključili, i društva u centralnim državama. Realna i efikasna migraciona politika mora da počne napuštanjem push-and-pull (guranje-vučenje) faktora migracije i da se više koncentriše na regionalnu i nacionalnu snagu nego na globalizaciju sveta.

HANES HOFBAUER: Realna i efikasna migraciona politika mora da počne napuštanjem “push-and-pull” faktora migracije i da se više koncentriše na regionalnu i nacionalnu snagu nego na globalizaciju sveta

Svet bi bio bolji ako bismo mogli da primenimo pravo na ostanak umesto na migriranje. Pošto je masovna migracija uvek prisilna zbog nejednakog razvoja ili rata, naše snage moraju biti usmerene na borbu protiv nejednakosti i ratova na svetskom nivou. Migraciona politika mora da krene odatle i, ako bude uspela, siguran sam da će migranti koji nisu prinuđeni na iseljavanje i lokalno stanovništvo zajedno živeti bez problema

Članak je prenet sa portala Novi magazin.