Integracija Roma, ali u šta?

Piše: Čiprijan Nekula. Izvor: Novi magazin

Snaga obrazovanih ljudi, bez obzira na njihovu etničku pripadnost, najpre leži u sposobnosti da se sumnja i kritički analiziraju primljene informacije, u kapacitetu da se proveri više izvora da bi se informacije potvrdile, koristile i delile. Nažalost, barem u jugoistočnoj Evropi, to nije čak ni kamuflirani oblik obrazovnih ciljeva dok se, istovremeno, klasični sistemi edukacije menjaju zbog digitalnih mogućnosti.

Masovno obrazovanje, uvedeno pre dva veka, stvoreno je u kontekstu u kome su mase morale da budu (re)organizovane za pojavu nove industrije i u isto vreme je trebalo da budu deo još jednog oblika društvenog i političkog organizovanja – nacionalnih država. Drugim rečima, trebalo je da ljudi preko masovnog obrazovanja postanu organizovani radnici i lojalne patriote. Do tada je obrazovanje bilo dostupno samo privilegovanim kategorijama ljudi.

ZAMIŠLJENE ZAJEDNICE: S tim na umu, javni sistemi masovnog obrazovanja delovali su kako bi uspostavljali nacije kao “zamišljene zajednice”, što je koncept koji je 1983. razvio Benedikt Anderson i vezan je za nacije kao “zamišljene jer pripadnici čak i najmanje nacije nikada neće znati ostale pripadnike, sresti ih ili čak i čuti o njima, a ipak u glavama svakog od njih postoji slika njihovog zajedništva”. U određenoj meri, klasično obrazovanje je spona između pojedinaca koji su deo iste nacije, Na taj način, svi će oni znati iste mitove o osnivanju, nacionalnu istoriju, imena i dostignuća herojskih predaka.

Država bira šta je ono bitno što će se deliti sa novom generacijom, a šta nije. Socijalizacija, tako viđena, nije ono što smo očigledno verovali da je – odnos između dece istih godina, već pre između učenika i države i njenih projekcija na društvo. Naravno, i učenici drugih nacionalnosti prošli su iste obavezne nacionalne nastavne planove i programe.

U toj paradigmatskoj ulozi obrazovanja u socijalizaciji budućih građana koji pripadaju zamišljenim zajednicama, zajednice Roma izložene su osnovnim pitanjima koja se tiču njihovog statusa i percepcije unutar određenih društava. Da li su deo “zamišljene zajednice” ili su izvan nje? A čak i ako su uključeni u “zamišljenu zajednicu”, da li su više kao daleki rođaci, nomadi, ljudi koji su nedovoljno disciplinovani i na njih se gleda kao na inferiorne?

Zašto bi onda sticali formalno obrazovanje ako ono ne služi svrsi? Primeri Roma uspešnih u obrazovanju gotovo uvek su pojedinci koji nisu pohađali škole u romskim zajednicama. U našim mahalama je dominantno nekvalitetno obrazovanje i to je živi dokaz da Romi nisu imali isti tretman kao ostali građani.

Ipak, znajući to, uvek je izvanredno diskutovati sa sagovornikom koji kao najbitniji deo integracije Roma vidi obrazovanje. Zaista, ali koja integracija? I, još bitnije, koje obrazovanje? Zašto romski učenici treba da budu integrisani u sistem koji je u agoniji i polako ga zamenjuju digitalizacija, veštačka inteligencija i univerzalizacija informacija i znanja.

Bolje nego da “integrišemo” Rome, mogli bismo da razmislimo kako da sve nas integrišemo u digitalizaciju sistema obrazovanja.

DIGITALNI STAROSEDEOCI: Internet i gedžeti deo su našeg svakodnevnog aktivnog života. Sve nam je blizu, udaljeno jedan klik, bilo da želimo da radimo, komuniciramo, zabavljamo se, socijalizujemo, pišemo ili učimo. Deljenje, navigacija i asimilacija informacija brži su nego ikad ranije, dok kvantitet informacija koje se svakog dana proizvedu beskrajno raste – “predviđa se da će se ukupna količina podataka koji su kreirani, snimljeni, kopirani i konzumirani na globalnom nivou rapidno povećati i do 2025, porašće na više od 180 zetabajta”. Broj ljudi koji koriste internet je u stalnom porastu, kao što analizira Dataportal.com: “4,8 milijardi ljudi u svetu koristilo je internet jula 2021. godine – gotovo 61 odsto svetske populacije. Broj korisnika interneta globalno na godišnjem nivou raste 5,7 odsto, što je 700.000 novih korisnika svakog dana”.

Stalna navigacija kroz informacije, čitanje tekstova onlajn, gledanje videa, fotografija ili infografika, slušanje muzike ili podkasta menjaju način na koji učimo, socijalizujemo se i povezujemo. Današnji učenici, označeni kao “generacija digitalnih starosedelaca”, prva je koja će intenzivno i prirodno koristiti digitalne alate u svom svakodnevnom životu u razne svrhe. Njihova moguća praktična znanja su multitasking, čitanje sa ekrana, četovanje, igranje igara, socio-digitalno umrežavanje, zavisnost od mobilnih uređaja. Zato digitalna revolucija nije samo tehnološka revolucija koja uvodi mašinu kao facilitatora već potpuno novi način razumevanja sveta i interakcija sa njim.

Stručnjaci upozoravaju da je klasično obrazovanje poremećeno i ne može da se takmiči sa fenomenom koji se proširio. Obrazovni sistem i metodologija podučavanja moraju da se prilagode uslovima digitalne revolucije da bi služili svojoj svrsi. To ne znači da klasične interakcije licem u lice treba da budu zamenjene isključivo onlajn komunikacijom već da prilagode metode tehnologijama koje su dostupne, a istovremeno su intuitivne i interaktivne.

ADAPTIVNO UČENJE: Digitalno obrazovanje, međutim, može ići mnogo dalje od toga tako što će se koristiti veštačka inteligencija (AI) i uvoditi analitika i robotika u sisteme obrazovanja. “Pametne tehnologije u tehnologiji adaptivnog učenja kao što je sistem inteligentnog podučavanja omogućiće personalizaciju učenikove nastave sličnim pristupom – oni otkrivaju znanje (ili rupe u znanju) učenika, određuju dalje odgovarajuće korake za podučavanje, reaguju omogućavajući nove vežbe, novi nastavni program, neki vid instrukcija ili samo obaveštavaju nastavnika” (OECD, 2021).

Ipak, digitalno obrazovanje ne donosi samo pozitivne promene našim društvima, već i nove ranjivosti vezane za elektronsku bezbednost, privatnost, opasnost od seksualne eksploatacije i zlostavljanja, sajber maltretiranja i uznemiravanja… Takođe, ako mu se ne pristupi na pravi način, moglo bi da još više isključi one najisključenije iz aktuelnog sistema jer nemaju pristup nekim osnovnim preduslovima kao što su struja, internet konekcija i uređaji. U ovoj fazi je komplikovanije zamisliti buduću društvenu, ekonomsku i političku stvarnost i dinamiku. Kako bi izgledala naša društva i kakvo bi mesto Roma moglo da bude u ovom novom kontekstu?

Prateći razvoj događaja, poznati istoričar Juval Harari smatra da će veštačka inteligencija, komponenta digitalizacije, “uskoro eliminisati milione i milione poslova, i dok će svakako biti stvarani i novi poslovi, nejasno je da li će ljudi biti sposobni da dovoljno brzo nauče neophodne nove veštine (…). Umesto toga, imaćemo kaskadu sve većih poremećaja, jer veštačka inteligencija nije ni blizu svog punog potencijala”. Mnogi od sadašnjih poslova nestaće i nastaće novi, ali će biti nestabilni, u stalnim promenama i u opasnosti da brzo nestanu. Iz tog poremećaja rodiće se novi klasni sistem koji Harari naziva “globalna beskorisna klasa”, što znači da ta grupa ljudi neće moći da dokaže i pokaže svoju društvenu, ekonomsku i političku relevantnost. Zato će obrazovanje – ključni element u našim društvima u pripremanju za posao – igrati presudnu ulogu i može napraviti razliku između beskorisnog i korisnog.

JAČANJE OTPORNOSTI: Dok sam slušao i čitao Hararija i povezivao njegove ideje sa diskursom romskih aktivista, to me je navelo da shvatim da se već vekovima na Rome uglavnom gledalo kao na “beskorisne ljude”, avant la lettre. Društvo ih je odbacivalo zbog etničke pripadnosti, administracija ih je ignorisala, nisu imali političko uporište, koristili su marginalne resurse za zaradu, a u nekim zemljama su bili čak i robovi – gotovo pet vekova – te su tražili alternativna sredstva da prežive kako ih njihovi ugnjetači ne bi zauvek eliminisali.

Međutim, to nije potpuno tačno u ekonomskom pogledu. Romi su imali svoje tradicionalne profesije, niše, u kojima su bili nezamenljivi za lokalne ekonomije – bili su poznati kovači, kazandžije, rezbari drveta ili muzičari. Tek u poslednjem veku su postepeno počeli da gube svoju konkurentnost i profesionalne prednosti, suočeni sa prelaskom na industrijalizaciju ili zbog irelevantnosti profesija. Ali “korisno” i “beskorisno” u kontekstu Hararijeve analize političke i društvene relevantnosti znači da to što ste radnik ugnjetača ne čini vas “korisnim” kao ljudsko biće, jer vaše potrebe neće biti na dnevnom redu “moćne elite”, naročito ako vaše veštine može da zameni mašina. Prema tome, Romi su iskusili stanje “beskorisnosti” za druge, boreći se da prežive u najneprijateljskijim uslovima, što je sudbina koju mogu da iskuse i drugi u onome “što treba da dođe”.

Pošto Romi već imaju tu traumu i sposobnost da prežive, trebalo bi da pređu pravo na uslove da budu “korisni” u digitalnoj eri, što zahteva masovnu digitalnu pismenost i otpornost. Osim toga, Harari smatra da većina poslova koje će obavljati današnja školska deca još nije stvorena. Nemaju ni ime ni mesto, ali će biti formulisani u narednoj deceniji. I zato reformisani sistem obrazovanja treba da pripremi decu da steknu prenosive veštine i, još važnije, da ih pripremi da budu prilagodljivi kako bi mogli da se bave tim budućim nepoznatim poslovima bez potrebe za reedukacijom. Sposobnost adaptacije je svakako ključna osobina Roma jer su uprkos istoriji progona, marginalizacije i diskriminacije bili sposobni da prežive. Zbog toga sadašnje nepoznato u poslovima budućnosti može za njih veoma dobro funkcionisati i mogu imati koristi od sistema obrazovanja koji jača njihovu crtu adaptibilnosti.

Otpornost je sposobnost “da se izdrži, oporavi i/ili razvija uprkos stresorima i promenljivim zahtevima” i predstavlja kapacitete neke zajednice da prevaziđe stres proaktivnim angažovanjem u prevazilaženju. Jedan od preduslova za Rome da se pomere od preživelih do otporne zajednice je da se uhvate u koštac sa “stresom” i da ga ne ignorišu, izbegavajući stalno tenzije sa moćnijima.

Postoji mnogo načina da se to postigne, ali najbitniji alat je socijalizujuća uloga obrazovanja, ne samo među pojedincima, već između pojedinaca i ideala grupe. Digitalna era i obrazovanje mogu ponuditi Romima istorijsku šansu koja je propuštena tokom 19. veka, kao i drugim nacijama sveta. Digitalna revolucija mogla bi biti prekretnica u istoriji Roma i njihove uloge i percepcije u našim društvima.

Autor je predsedavajući Fonda za obrazovanje Roma, vanredni profesor i koordinator master studija na Romskim studijama Univerziteta SNSPA i jedan od osnivača Građanskog pokreta Roma Aresel u Rumuniji.

Izvor: Novi magazin.