Ima li spasa za građanina Kejna

29. November 2019.
Kongres u Vegasu bio je zanimljiv po mnogo čemu – počevši od, za ove prilike, prilično bizarnog enterijera u “Planet Hollywood” hotelu, s hodnicima između konferencijskih sala u kojima se nalaze fotografije i skulpture zombija i sličnih kreatura. Pojedinci su prokomentarisali kako Zombieland i jeste najbolja alegorija medijske industrije danas.
RobertCoban2

Piše: Robert Čoban, Novi magazin

Deset minuta trajala je šetnja od našeg hotela “Flamingo” na Stripu do hotela “Planet Hollywood”, u kojem je organizovan World Media Congress u organizaciji FIPP, globalne asocijacije izdavača magazina. U “Pariskom kafeu” ispod Ajfelove kule doručkovali su dremljivi kockari koji su celu noć proveli u zatvorenim prostorima kazina udišući upumpani kiseonik koji ih drži budnim. Tu na pločnicima su devojke u haljinama od perja, koje se slikaju s prolaznicima, povremeno naletim i na nekog Elvisa. Oni mlađi koji su bančili po klubovima do zore sede u Oxygen barovima, novom hitu Vegasa, u kojima mamurluk umesto kafom i “ceđenom” leče inhalacijom kiseonika začinjenim različitim voćnim ukusima.

U februaru 1994. Las Vegas je bio jedan od sedam gradova u okviru International Visitors Programa Ambasade SAD čiji sam bio polaznik. Poslednji broj Sveta pre mog puta u SAD koštao je 500.000.000.000 dinara, rat je besneo u Hrvatskoj i BiH. Vegas i cela Amerika činili su se kao san. Posle toga 2004. bio sam ovde sa Sandrom, Elena je ostala u NS kao beba od četiri meseca. Petnaest godina kasnije u Vegasu smo svo četvoro i čini mi se da se tokom svih ovih decenija ceo svet promenio, samo je ovaj grad ostao isti.

Kroz arhitekturu hotela na Stripu (centralni Las Vegas Boulevard) u Las Vegasu možemo da ispratimo ukuse i ekonomske prilike u raznim dekadama od 1946, kada je izgrađen “Flamingo”, do danas. “Flamingo” je inspirisan Art decoom i Majamijem; sledi ga “Sahara” 1952, “Tropicana” 1957, “Linq” 1959… Šezdesete su obeležili “Planet Hollywood” 1963, “Ceasars Palace” 1966 i “Circus, Circus” 1968. Sedamdesete: “Harrah’s” i “Bally’s” 1973, “Casino Royale” 1978. i “Cromwell” 1979. Deset godina nije bilo novog hotela na Stripu – do 1989. kada je otvoren “The Mirage” inspirisan Polinezijom, 1990. “Excalibur”, inspirisan Srednjim vekom, 1993. čak tri nova velika hotela – “Luxor” (piramida i sfinga), “Treasure Island” i “MGM Grand” (tada najveći hotel na svetu sa preko 4.000 soba). “Stratosphere” i “Park MGM” 1996, “New York, New York” 1997, “Bellagio” 1998, “Mandalay Bay” i “The Venetian” i “Paris”1999. Hoteli sagrađeni posle 2000. više nisu imali posebne teme – “Wynn” (2005), “Encore” (2008), “City Center” (2009) i “Cosmopolitan” (2010) – odlikuju se savremenim dizajnom, jednostavnim i čistim linijama.

Bagzi Zigel i Mejer Lanski, dva njujorška gangstera jevrejskog porekla, zaslužni su što je Vegas ovo što je danas. Hotel “Flamingo”, najstariji na Stripu, sagradili su 1946. Prvi je ubijen godinu dana kasnije u LA, drugi je dočekao duboku starost u Majamiju, gde je redovno odlazio u sinagogu na uglu 3. ulice i Vašington avenije. Grad u čijem usponu mafija ima značajnu ulogu dobio je i Nacionalni muzej organizovanog kriminala, čuveni Mob Museum, koji je jedna od glavnih turističkih atrakcija Vegasa.

Činjenica da sam u Vegasu s porodicom, da su mi ćerke maloletne, pa u kazinu ne mogu ni da se zadrže čak ni da posmatraju roditelje za stolom za rulet, a da je u novembru i u pustinji Nevade previše sveže za kupanje u bazenu – opredelila me je da poslušam savet američkog ambasadora u Zagrebu. On mi je uoči puta za SAD na drugom rođendanu hrvatskog izdanja magazina Diplomacy & Commerce u Muzeju Mimara rekao da je sedam dana u Vegasu s porodicom zbog trodnevnog kongresa – potpuna besmislica i da obavezno odemo do LA ili SF. Boravak u Vegasu presekli smo dvodnevnim izletom u San Francisko i to se pokazalo kao pametna odluka. Osveženi prizorima jednog od najlepših gradova na svetu, vratili smo se u Vegas, gde je od 12. do 14. novembra trajao World Media Congress.

Setio sam se kako sam za Novi magazin pisao i izveštaj iz Nju Delhija nakon kongresa koji je 2011. održan u glavnom gradu Indije. FIPP kongresi koji se održavaju svake druge godine u nekom drugom gradu na planeti dobar su lakmus na kojem se mogu iščitati sve dinamične i dramatične promene koje se dešavaju u medijskoj industriji.

Prvi FIPP kongres na kojem sam bio održan je 2005. u hotelu “Waldorf Astoria” na njujorškoj Park aveniji. Tri godine pre svetske ekonomske krize i dve godine pre pojave prvog “pametnog telefona”, bilo je to “zlatno doba” izdavaštva: tiraži su se računali u stotinama hiljada i milionima primeraka, a zarade u stotinama miliona dolara. Prijem dobrodošlice održan je u MoMA, večerali smo ispod Moneovih “Vodenih ljiljana”, na stolovima su bile vaze s kalama i činilo se kao da će “zlatno doba” potrajati bar još 50 godina. Ipak, i u takvoj atmosferi bilo je “glasova razuma” koji su ukazivali na potencijalne problem u industriji (ekonomsku krizu i dramatične tehnološke promene još niko od prisutnih nije slutio). Tako je Džonatan Njuhaus, prvi čovek kompanije Conde Nast (“Vogue”, “Vanity Fair”, “Glamour”…) tokom ručka održao prezentaciju “Branding is not enough”, u kojoj je naveo desetak primera velikih magazinskih brendova koji su propali na nekim tržištima. Njuhaus je objasnio i razloge zašto su ti magazini bili ugašeni u pojedinima zemljama: od toga da je koncept magazina otišao predaleko od originalnog, preko obrnute situacije – da koncept nije bio dovoljno prilagođen lokalnom tržištu – do prevelike konkurencije ili pogrešno odabranog partnera.

Svim tim razlozima tri godine kasnije pridružila su se još dva: ekonomska kriza i “pametni telefoni”. U proteklih 11 godina ugašeno je više hiljada magazina i dnevnih novina širom sveta. Nakon Njujorka 2005, sledeća konferencija bila je u Pekingu 2007, još je trajala “zlatna era”, ali su brojni pokazatelji već najavljivali njen kraj. Dve godine kasnije 2009. – kongres u Londonu, medijska industrija je već na kolenima. 2011. – Nju Delhi, kongres o kojem sam tada pisao u Novom magazinu – pojedini izdavači krenuli su putem oporavka i pronalaženja novih modela zarade, dok su neki drugi propali. Dve godine kasnije 2013. bili smo u Rimu, a 2015. u Torontu u Kanadi. Kongres 2017. trebalo je da se održi u Varšavi, ali je u poslednji čas doneta odluka da se promeni lokacija zbog gušenja medijskih sloboda u Poljskoj, pa je na kraju bio u Londonu.

Kongres u Vegasu bio je zanimljiv po mnogo čemu – počevši od, za ove prilike, prilično bizarnog enterijera u “Planet Hollywood” hotelu, s hodnicima između konferencijskih sala u kojima se nalaze fotografije i skulpture zombija i sličnih kreatura. Pojedinci su prokomentarisali kako Zombieland i jeste najbolja alegorija medijske industrije danas.

Neki veliki izdavači s kojima sarađujemo na izdavanju licencnih magazina u našem regionu prvi put se nisu pojavili na FIPP kongresu. The Economist i Hola!/Hello!, na primer. Da li se razlozi kriju u ekonomskim teškoćama, Bregzitu ili je u pitanju nešto treće, ostaje da nagađamo. Nisam sreo ni potomke čuvenog Vilijama Randolfa Hersta iz kompanije “Hearst”, po čijem je liku i delu Orson Vels 1941. snimio film “Građanin Kejn”.

O stanju izdavaštva govori i činjenica da, osim nekoliko ljudi koji su bili i u Njujorku 2005. – gotovo niko više nije u istom mediju, čak ni u industriji. Raduje me uvek kad sretnem Alfreda Hajncea i Ekarta Bolmana, doajene medijske industrije iz Hamburga, koji su nam 2002. “na naviđeno” dali licencu za magazin “Bravo”, našu prvu franšizu. Tada su njih dvojica radili za Bauer, sada je Alfred u Burdi, a Ekart ima svoju konsultantsku kuću. Tokom ručka pričamo o tome kako se ko nosi sa činjenicom da Google i Facebook odnose gotovo 90 odsto novca za onlajn oglašavanje.

Ovogodišnja konferencija iskoristila je aplikaciju Deal Room za zakazivanje sastanaka, što je bilo praktično, ali su slotovi bili od po 20 minuta, pa je svako kašnjenje od 5-10 minuta uzrokovalo lančana pomeranja sastanaka. Veliki broj razgovora s ljudima s kojima već radimo, kao i nekim kompanijama koje bi trebalo da postanu naši licencni partneri u budućnosti, sprečio me je da pratim sve prezentacije i panele koje sam želeo da vidim i čujem. 

NE/MOĆ MOJSIJEVOG ŠTAPA: “Kako je brend spasio Playboy”, glasio je naslov prezentacije Dejvida Izraela, finansijskog i operativnog direktora kompanije “Plejboj”, koja je proteklih godina, nakon smrti osnivača i masovne seobe sadržaja na internet – pretrpela teške udarce: mnoga izdanja širom sveta su zatvorena, između ostalog i Playboy u Srbiji. Komentarišem s kolegom do sebe kako samo neko ovako biblijskog imena može da priča o “spasavanju Plejboja” jer je za takvu operaciju sigurno bio potreban Mojsijev štap koji bi razdvojio Crveno more. Dejvid Izrael nas nije uverio u svoju priču iako je govorio o tome kako oni više nisu klasična medijska kompanija, kako osim svog sadržaja prodaju i razne brendirane proizvode, između ostalog i kondome.

Jedan drugi veliki magazinski brend takođe je prezentovao svoj “model spasa”. Majk Federle, direktor kompanije “Forbs”, pričao je o svojim novim biznis modelima. Posebno mi je bio zanimljiv grafikon u strukturi prihoda “Forbsa” 2010, 2014. i 2019.

Godine 2010. print je u “Forbsu” činio 62 odsto prihoda, onlajn 30 odsto i “ostalo” (konferencije, licence, sindikacija) osam procenata. Samo četiri godine kasnije – 2014. print je pao na 52 odsto, onlajn je bio 35 odsto, a ostalo 13. U ovoj godini struktura “Forbsovog” prihoda će biti ovakva: Print 21 odsto, onlajn 52 odsto i ostalo – 27 odsto. Dramatične promene koje su uzrokovale potrebu da se iz korena menja organizaciona šema kompanije, da neka zanimanja potpuno nestanu, a druga, do juče nepostojeća – budu neophodna za opstanak kompanije.

Ovaj pomalo nadrealni FIPP kongres završio sam primereno: predstavom Dejvida Koperfilda. U privatnoj režiji otišli smo na šou ovog, posle Hudinija verovatno najpoznatijeg mađioničara na svetu. Šezdesetogodišnji iluzionista, ofarbane kao gavran crne kose, lica zategnutog kao bubanj – izvodio je svoje stilizovane trikove, poigravajući se emocijama publike čestim pominjanjem svog pokojnog oca za koga je očigledno bio veoma vezan.

Koperfild se već tri decenije nalazi u vrhu liste najplaćenijih selebritija i prava je šteta što na predstavi nisam video veći broj mojih kolega izdavača. Siguran sam da bi im neki od Dejvidovih trikova pomogli da njihove kompanije prežive do Lisabona, u kojem će u septembru sledeće godine biti naredni kongres.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.