Iluzija četvrtog talasa demokratizacije

Piše: Slobodan G. Marković. Izvor: Novi magazin

U krugovima stručnjaka za demokratizaciju i tranziciju vladao je priličan optimizam početkom 21. veka. Verovalo se da je u toku četvrti talas demokratizacije koji će posebno zahvatiti zemlje bivše Jugoslavije, za koje je zajedno sa Albanijom, a bez Slovenije, skovan novi termin “Zapadni Balkan”. Ratlidžov priručnik demokratizacije objavljen 2012. naširoko je razmatrao “četvrti talas demokratizacije”, a u prvom poglavlju dato je optimističko predviđanje za region: “Dakle, glavnina centralne Evrope uspešno se demokratizovala, a stvari se sada kreću u pozitivnom pravcu u većem delu Zapadnog Balkana.”

Perspektiva iz 2012. koju je ponudio Ratlidžov priručnik i retrospektiva iz ugla 2022. deluju prilično različito. U stvarnosti druga decenija 21. veka donela je sasvim različite rezultate od najavljenih. Termin “četvrti talas demokratizacije” postepeno je nestao iz upotrebe. Zamenio ga je izraz mnogo bliži stvarnim svetskim tokovima – “treći talas autokratizacije”. Kao što su prva dva talasa demokratizacije pratili procesi koji su išli u obrnutom smeru, to isto dogodilo se i s trećim talasom. Neophodno je napomenuti da je autokratizacija, u zemljama bivše Jugoslavije, bila veoma prisutna i tokom Ratova za jugoslovensko nasleđe, ali za potrebe ove analize mnogo je važniji primer od 2010. nadalje kada je proces demokratizacije zamenjen suprotnim trendovima.

DRŽAVE U TRANZICIJI: Slovenija je krenula putem demokratizacije odmah posle otcepljenja od SFRJ i kratkog rata s JNA 1991, ali ostatak bivše Jugoslavije bio je, u većoj ili manjoj meri, pogođen posledicama raspada zemlje i ratova koji su sledili. Smrt Franje Tuđmana i poraz njegovog režima u Hrvatskoj (januara 2000), kao i poraz režima Slobodana Miloševića u Srbiji oktobra 2000. godine, doveli su do ogromnih očekivanja u pogledu demokratizacije.

Najpoznatiji i najuticajniji izveštaj američke nevladine organizacije Fridom haus objavljuje se svake godine pod naslovom Sloboda u svetu. On sve zemlje sveta kategorizuje na slobodne, delimično slobodne i neslobodne na skali od 1 do 100 pri čemu najviši indeks imaju skandinavske zemlje, a najniži države poput Severne Koreje i Sirije. Zemlje bivše Jugoslavije našle su se, u početkom 21. veka, podeljene u dve skupine. Hrvatska je postigla status slobodne zemlje već u izveštaju Fridom hausa za 2000. godinu, a SR Jugoslavija u izveštaju za narednu godinu, ali (BJR) Makedonija i Bosna i Hercegovina nisu uspele da prevaziđu status delimično slobodnih zemalja. Srbija je samo preuzela status slobodne države od SR Jugoslavije posle osamostaljenja Crne Gore koja je od izveštaja za 2008. vođena kao slobodna.

Posle proglašenja nezavisnosti Kosova Fridom haus je, od izveštaja za 2008. godinu, vodio ovaj entitet kao delimično slobodan.

U pogledu demokratizacije ovih zemalja/entiteta Fridom haus je imao niz primedbi u izveštaju za 2010. Makedonija je ocenjena kao izborna demokratija u kojoj je korupcija ostala značajan problem i u kojoj je uočen pritisak na medije. Kosovo nije zadovoljavalo ni standarde izborne demokratije, a zameren mu je i raširen organizovani kriminal i korupcija. Bosna i Hercegovina ocenjena je kao država u kojoj je stao reformski proces, a nacionalistička retorika bila u porastu.

Izvor: izveštaj Fridom hausa Sloboda u svetu 2022 (za 2021)

Izveštaji Fridom hausa naslovljeni Države u tranziciji (Nations in Transit) posebno su usmereni na zemlje u ekonomskoj i demokratskoj tranziciji i daju detaljnije uvide i podrobniju klasifikaciju država koje su podeljene na pet kategorija: konsolidovane i nekonsolidovane demokratije, hibridne režime i konsolidovane i nekonsolidovane autokratije. U njima se upotrebljava skala od 1 do 7 pri čemu su konsolidovane autokratije države poput Tadžikistana i Rusije, a konsolidovane demokratije države poput Češke i Slovenije. Magičan zbir demokratije je 4 jer sve iznad ovog zbira znači da je pojedina država u klubu demokratija, odnosno u slobodnom svetu. Liberalne demokratije su u ovim izveštajima podeljene na konsolidovane (zbirovi od 5 do 7) i nekonsolidovane (zbirovi od 4 do 5). Tri države bivše Jugoslavije u ovom periodu postale su liberalne demokratije, ali nijedna od njih nije stigla do statusa tzv. konsolidovane demokratije. Dok su baltičke zemlje, Poljska, Češka, Slovenija i Mađarska sve relativno brzo stigle do statusa konsolidovane demokratije to nije bio slučaj ni sa jednom zemljom Zapadnog Balkana. Prema tempu kojim je napredovao od 2001. do 2010. region Zapadnog Balkana napredovao je za nekih 0,28 poena. Istim tempom regionu bi bilo potrebno još preko 30 godina da, u proseku, stigne do statusa konsolidovane demokratije. Pri tome Srbiji je 2010. bilo potrebno još 27 godina za taj cilj, a Hrvatskoj 34 godine.

EVROINTEGRACIJE I AUTOKRATIZACIJA: U ovom periodu dve države regiona počele su pregovore po poglavljima za članstvo u Evropskoj uniji. U istraživanjima uticaja transformativne moći Unije uočeno je da je ova moć posebno izražena tokom pregovora po poglavljima kada se intenzivira harmonizacija prava i sveukupno usklađivanje politika države kandidata sa standardima i praksama Evropske unije.

Crna Gora i Srbija predstavljaju jedinstven primer da je transformativna moć EU opala tokom pregovora po poglavljima, i da su obe države uporedo s približavanjem EU bivale sve manje demokratske! Pregovori su se odigrali u periodu kada su sve države regiona postale takozvane stabilokratije i kada su uticajne države EU, posebno Nemačka, ali i Sjedinjene Američke Države počele da daju prednost stabilnosti regiona nad njegovom demokratizacijom. (BJR) Makedonija je pod premijerom Nikolom Gruevskim (2006-2016) postala prva stabilokratija regiona i izgubila je status nekonsolidovane demokratije u izveštaju Države u tranziciji za 2013 godinu.

Pri tome, Evropska unija nikada nije oduzela Turskoj status zemlje kandidata uprkos naglom padu stepena demokratizacije ove zemlje u periodu 2012-2016. U izveštaju za 2012. Fridom haus je upozorio da je Turska postala vodeća država po broju novinara u zatvorima, a četiri godine kasnije, primećeno je da je sporazum EU sa Turskom oko izbeglica “postao dubok izvor sramote pošto je predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan prigrlio neskriveni oblik autoritarizma kao odgovor na neuspeli državni udar.” Turska je u izveštaju za 2017 dospela do najnižeg nivoa statusa i ona je smeštena u neslobodne zemlje.

Kada su u pitanju Crna Gora i Srbija, prva je spuštena na status delimično slobodne države Crna Gora i to u izveštaju Sloboda u svetu za 2015. godinu. Tada je primećeno da su izgledi za članstvo u EU u slučajevima Makedonije, Kosova i Bosne i Hercegovine usled unutrašnjih problema bili samo stvar “veoma udaljenih izgleda”, ali da je nasuprot tome napredovanje Crne Gore prema EU “čak i dok je ušančena vlada Mila Đukanovića odobravala uznemiravanje nezavisnih novinara, ukaljalo imidž bloka kao sprovodnika dobre vladavine i demokratskih normi.”

Srbija je izgubila status slobodne države u izveštaju za 2018. godinu, i to posle 17 godina, isto se dogodilo i Mađarskoj. U izveštaju se navodi da je status Srbije opao “usled pogoršavanja sprovođenja izbora, ponovljenih nastojanja od strane vlade i njoj bliskih medijskih glasila da potkopaju položaj nezavisnih novinara pravnim uznemiravanjem i putem kampanje klevetanja, a uz faktičku akumulaciju izvršne vlasti u rukama predsednika Aleksandra Vučića što je u sukobu s njegovom ustavnom ulogom.”

TALAS AUTOKRATIZACIJE: Talas autokratizacije zahvatio je manje-više sve zemlje Zapadnog Balkana. Tabelarni pregled zbirova demokratije ovih zemalja za period 2010-2020. pokazuje da je u pet od sedam država i entiteta ovog regiona stepen demokratije u proseku opao tokom ovih deset godina. Jedini izuzetak čini Severna Makedonija koja je zabeležila četiri uzastopne godine porasta nivoa demokratije (2017-2020), ali je, i uz ovakav rast, ostala u okvirima hibridnog režima. Od sedam analiziranih entiteta samo Hrvatska je zadržala status nekonsolidovane demokratije, ali je i njen demokratski zbir u padu u drugoj deceniji 21. veka. Pošto je Hrvatska od ulaska u EU (juli 2013) i prestala da se smatra za deo Zapadnog Balkana, stanje na kraju druge decenije ovog veka bilo je takvo da je svih šest entiteta ovog regiona završilo u kategoriji tranzitornih država odnosno hibridnih režima što znači da se, u pogledu zbirova demokratije, u izveštajima Države u tranziciji nalaze između 3 i 4.

Izvor: Nacije u tranziciji 2021/Nations in Transit 2021 (za 2020)

Mnogi istraživači pogrešno su pretpostavili da bi jednom konsolidovane demokratije trebalo da pokažu veoma jaku otpornost u slučaju kretanja ka autokratizaciji. Pojavila su se dva izuzetka u centralnoj Evropi koja su dovela u pitanje svako dalje predviđanje tokova demokratizacije u zemljama u tranziciji u Evropi, a u pitanju su Poljska i Mađarska. U poslednjem izveštaju Države u tranziciji za 2020. godinu Fridom haus je rezimirao stanje u pogledu ove dve države: “Dve države, Poljska I Mađarska, ističu se po neuporedivom demokratskom propadanju tokom proteklog desetleća. Mađarska je pretrpela najveći pad ikada izmeren u Državama u tranziciji, stropoštavši se kroz dve kategorijalne granice da bi postala tranzicioni/hibridni režim prošle godine. Poljska je još uvek kategorisana kao nekonsolidovana demokratija, ali njen pad u proteklih pet godina je oštriji i od onog koji je pretrpela Mađarska.”

Izvor Sloboda u svetu 2022 (za 2021):

Zelena – slobodne zemlje

Narandžasta – delimično slobodne zemlje

Ljubičasta – neslobodne zemlje

Izvor Države u tranziciji 2021 (za 2020):

Tamno zelena – konsolidovane demokratije

Svetlo zelena – nekonsolidovane demokratije

Braon-narandžasta – tranzicioni/hibridni režimi

Svetlo ljubičasta – nekonsolidovane autokratije

Tamno ljubičasta – konsolidovane autokratije

Promena zbirova demokratije za period 2016-2020 pokazuje najviši pad u slučaju Poljske od 0,86 poena na skali koja ima razmak od ukupno 6 bodova (od 1 do 7). Drugi najviši pad pokazuje Mađarska 0,75, a slede Srbija u Crna Gora sa po 0,29. Tako se stiže do slike regiona i susedstva za 2021. godinu. Dve nekada nekonsolidovane demokratije pridružile su se onim zemljama i jednom entitetu Zapadnog Balkana koje su od ranije bile delimično slobodne države. U istoj kategoriji delimično slobodnih zemalja su i Mađarska i Ukrajina, a u relativno bliskom susedstvu zemlje Zapadnog Balkana imaju čak tri neslobodne države: Tursku, Belorusiju i Rusiju.

Kako do demokratije bez talasa demokratije?

Iz kratke istorije demokratskih talasa jasno se nazire da su skoro sve svetske demokratije došle do tog statusa tokom jednog od tri talasa demokratizacije, a da su talasi autokratizacije sužavali mogućnost da se pojave nove demokratije. Od otprilike 2010. demokratija je u krizi na Zapadnom Balkanu, a od 2015. može se govoriti i o talasu autokratizacije u centralnoj Evropi. Ovaj talas autokratizacije i globalno i regionalno odlikuje erozija demokratije i obesmišljavanje ustanova. Ne radi se o jurišu na demokratiju nego o tome da sve ustanove nastavljaju da postoje, ali da se obesmišljavaju do tačke da postaju disfunkcionalne. Sama okolnost da ustanove preživljavaju načelno olakšava mogućnost da se proces obrne ka demokratizaciji, kao u slučaju Severne Makedonije.

Upravo ovde se i javlja ključna dilema, a ona je kako nasuprot talasu autokratizacije pokrenuti jednu regionalnu demokratizaciju. Prva pouka koja se nameće jest da je mnogo lakše izvesti ovaj zadatak ako bi došlo do regionalnih napora u pravcu demokratizacije, u kojima bi učestvovala makar većina zemalja i entiteta regiona, a koje bi podržala Evropska unija. Problem ovakvog očekivanja je što sama Unija ima poteškoće sa dve sopstvene države članice. Drugi problem je što rat u bliskom susedstvu donosi i političku i ekonomsku neizvesnost sa nesagledivim posledicama, a jedna od njih je da stabilnost i bezbednost mogu ponovo da postanu ključne reči.

Praktično bi to značilo da je potreban unutrašnji dijalog opozicije i vlasti koja bi podstakla Evropska unija, a u pravcu stvaranja uslova za fer i poštene izbore i unapređenje vladavine prava. U slučaju tri države Zapadnog Balkana koje su već imale status nekonsolidovanih demokratija (Srbija, Crna Gora i Severna Makedonija) ovaj zadatak čini se kao lakše ostvariv, a i Albanija je bila veoma blizu postizanja ove kategorije. Ako bi tri ili četiri zemlje krenule putem demokratizacije svakako da bi ovaj proces uticao i na ostale zemlje i entitete Zapadnog Balkana da krenu istim putem. Mnogo teži problem od postizanja statusa nekonsolidovane demokratije je kako da zemlje regiona jednog dana postanu konsolidovane demokratije. Pošto to nije još uvek pošlo za rukom ni Rumuniji, Bugarskoj i Hrvatskoj, za sada je iluzorno razmatrati takve scenarije za države i entitete Zapadnog Balkana.

Posle jedne cele decenije koju je region izgubio u pogledu demokratizacije može se samo iskazati nada da će i čelnici Evropske unije i njenih ključnih država članica, ali i akteri demokratizacije u zemljama Zapadnog Balkana (proevropske stranke, organizacije građanskog društva, nezavisni mediji i univerzitetska zajednica) biti u stanju da pronađu formulu koja će obrnuti trenutni talas erozije demokratija.

Autor je redovni profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu

Izvor: Novi magazin.