Homo dupleks

Piše: Zoran Andrić

Mladi gospodin iz bogate kuće, obdaren, ali čini se bez ikakvih ambicija: Gistavu Floberu je već 35. godina kad ga je njegov roman Madam Bovari, preko noći, učinio slavnim. Njime i počinje novo poglavlje u istoriji svetske književnosti.

Majkl Vinok u svojoj knjizi Flober. Biografija (Michael Winock: Flaubert. Biografie, Carl Hansen Verlag, Minhen 2021), realizovanoj povodom 200. godišnjice Floberovog rođenja, u temeljno istraženoj i briljantno napisanoj biografiji, pripoveda o njegovom životu u Normandiji i Parizu i o putovanjima koja su ga vodila do dalekog Orijenta. Oprečnost između nestajućeg sveta i narastajuće moderne, određuje Floberovo osećanje za život. Vinok u tome vidi ključ za njegovu umetnost. Ova biografija duboko zahvata u kontradiktorni svet Gistava Flobera i iznosi pred čitaoca dve strane prirode velikog pisca, na uverljiv i maestralno pripovedani način.

NAGRAĐIVANI BIOGRAF: Majkl Vinok, rođen 1937, specijalist je za francusku političku istoriju i istoriju ideja 19. i 20. veka, kao i profesor na Institut d’études politiques (IEP) u Parizu. Poznat je postao svojim biografijama Gistava Flobera (2013) i Fransoa Miterana (2017), za koje je nagrađen višestrukim značajnim nagradama.

Francuski romansijer Gistav Flober ima dva lica: on je vodio život jednog buržuja i ujedno je prezirao moral i glupost buržoazije. “Madame Bovary – c´est moi / Madam Bovari, to sam ja”, tvrdio je romansijer za heroinu svog slavnog romana. Ova sentenca se rado citira kad je reč o njegovom najpoznatijem romanu. Citat je apokrifan, jer ne potiče od autora samog, već jednog docnijeg kritičara, koji ga je preuzeo po čuvenju od jedne savremenice. Flober se u svom životu ni sa jednom ženom nije identifikovao. Istoričar Vinok ide dalje u svom tvrđenju da je Flober žene uvek držao na distanci i da je smatrao da je odnos sa ženama najbolji ako je sveden na “ljubavna pisma”.

Sa svojom, deset godina starijom koleginicom po peru, Luizom Kole (Louise Colet) Flober je vodio takvu “ljubav na distanci”, praćenu ljubavnom korespondencijom. On je u svojoj kući u blizini Ruana svakoga dana radio između 10 i 14 sati dnevno, da bi povremeno prekidao taj intenzivni rad, odlaskom vozom u Pariz. Između Ruana i Pariza, ostajao je nekoliko dana i noći u Manteu, gde je živela njegova voljena Luiza. Na taj način bio je ispunjen Floberov san o divljem kratkom ljubavnom doživljaju. Svojoj majci Luizu nikad nije predstavio. U gotovo svakodnevnim pismima saopštava Flober vrlo direktno svoju požudu i još opširnije svoju zabrinutost za svoje delo: kako bi trebalo da priđe pisanju svog romana Madam Bovari. U jednom od tih pisama on veli da je “autor kao bog sveprisutan u svome delu i nigde vidljiv. Autor ne moralizuje, on samo posmatra i samo opisuje, ali na detaljan način. Autor nije pristrasan i piše bezlično, ostaje neproziran, hladan, distanciran”. Luiza Kole sa svoje strane piše da je Gistav voli samo zarad sebe, “on je veliki egoist, da bi zadovoljio svoja čula i da bi mi čitao iz svojih rukopisa”. Ljubav je ostala “u sobi u pozadini”, kao što Luiza piše, a na pročelju stoji njegovo delo, za koje on sve žrtvuje.

“MUZIKALNOST” KNJIŽEVNOG IZRAZA: Floberov odnos prema svojim spisima biograf naziva “sacerdotal” – “sveštenički”. Flober se posvećuje svojim knjigama na seoskom imanju u Kroaseu kao “eremit”, “stidljivi samotnjak”, u askezi i ekscesivnom pisanju. Godinama Flober kapa na jednom romanu, čita stotine knjiga, istražuje do najsitnijeg detalja, preinačava i stilistički cizelira svoje rečenice. One moraju da prođu test kojim se jemči njihova muzikalnost. Samo četiri romana, tri pripovetke i jedan pozorišni komad, koji je nemoguće igrati, čini celokupni opus njegovog “svešteničkog” poziva: Romani Madam Bovari, Sentimentalno vaspitanje, Salambo, Buvar i Pekiše; pripovetka Jednostavno srce i drama Iskušenja Sv. Antonija, čine u suštini njegov opus.

Biograf Majkl Vinok se pokazuje kao majstor pripovedač i umetnik. Na kraju on skicira Flobera kao Homo duplex, čoveka sa dvema stranama: on je kao buržuj, mrzeo buržuje. Kao sin i naslednik bogatog i vrednog lekara i jedne imućne majke, on je mogao od iznajmljivanja jednog dobra na selu da komotno živi od kamata, da u Parizu kao dendi u fraku i belim rukavicama posećuje galantne salone, da svoj šarm oproba kod najuglednijih dama, kao što je bila Napoleonova rođaka princeza Matilda ili da posećuje bordele, da putuje na Orijent, pri čemu ga je njegova majka svesrdno materijalno podržavala. Ona mu je, izveštava biograf, samo za to putovanje na Orijent poklonila sumu koja bi, konvertirana u današnju valutu, iznela oko 100.000 evra.

Ovo poglavlje u kome je reč o Floberovom avanturizmu, Vinok naslovljava Seksualni turizam. Sifilis je bio stalni Floberov pratilac. Sa druge strane Flober je prezirao sve građansko: malograđanski moralizam, opsesiju za novcem, posebno je prezirao brak kao instituciju. On se bojao svake vezanosti za jednu ženu, osim za svoju majku i svoju rođaku Karolin, kojoj je ostavio sav svoj imetak, da bi na kraju živeo prekerno, gotovo u socijalnoj nuždi na svom imanju na selu u Kroaseu. On se osećao kao duhovni aristokrat, prezirući mase i demokratiju, da bi pred kraj života postao nešto poput republikanca, kao što biograf Vinok konstatuje. Janusovo lice Flobera – razumni život u Kroaseu, bio je alterniran mondenskim životom u Parizu uz večernje društvo i literarni i galantno-lascivni život između salona i bordela.

VELIKODUŠAN I LOJALAN: Tri četvrtine jedne godine je on provodio orući u samoći, pretežno obnoć. Pokatkad je i sam primao goste. “On je bio veran, lojalan, nikad opterećujući i velikodušan drug, na čijim vratima niko nije uzalud kucao. On je voleo da besedi, da sluša druge, da teši, da zavede, da se zabavlja”.

Majkl Vinok, kao istoričar, rendgenskim pogledom prati karakter Gistava Flobera i u kontekstu istorijskih zbivanja u francuskoj 19. veka. Posebno ga zanima istorija revolucije iz 1848. i Komuna iz 1871.

Flober je umro rano, u 58. godini života. Biograf Vinok ga sa empatijom portretiše u ovoj izvanrednoj biografiji epskog narativnog zamaha. Na kraju, biograf sumira ono što je posle piščeve smrti zatečeno u njegovom domicilu: više štapova, jedna flaša iz koje je pio, jedna doza za tabak, jedna lula, jedna sablja i puška dvocevka. Ovo dvoje na kraju je stajalo pri ruci, u slučaju da izbije revolucija. I jedan par kožnih papuča, u manje verovatnom slučaju da napolju ipak sve ostane mirno.

Ova Vinokova biografija zadaje biografsku uzornu meru u 200. godišnjici rođenja Gistava Flobera (1821-1880), čije je ime uklesano u kanon svetske književnosti.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.