Grehove otaca plaćaju sinovi

Izvor: Novi magazin

LJUDI BEZ GROBOVA: Režija Stevan Bodroža; dramaturgija Aleksandra Jovanović i Nina Plavanjac, scenografija Zorana Petrov, kostimografija Tatjana Radišić; igraju Aleksandar Jovanović, Amar Ćorović, Dušan Živanić, Ema Muratović, Kristina Jevtović, Lemana Bećirović, Milena Pavlović, Nikola Mijatović, Rifat Rifatović i Haris Šećerović; Beogradsko dramsko pozorište i Regionalnog pozorišta Novi Pazar

Okvir predstave, njen početak i završetak su u ludnici, u kojoj sin prikuplja delove priče, ali i neguje protagoniste prošlosti

Ko su ljudi iz naslova romana Enesa Halilovića, po kojem je nastala istoimena predstava u koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta i Regionalnog pozorišta Novi Pazar? Odmetnici su to i masovne ubice, na tajnom mestu zakopani, da se i sećanje na njih ubije, i da im sledbenici od grobova ne bi pravili svetilišta. Sećanje ipak opstaje, i baš oko tih bezgrobnih se pletu priče i stvaraju mitovi. Jedna takva legenda povod je Halilovićevog romana, po čijim motivima su dramaturškinje A. Jovanović i N. Plavanjac napisale dramu. I veliki su posao uradile, jer su razuđeno štivo, koje se povremeno gubi u rukavcima, precizno fokusirale na zločin, na kontekst koji ga je omogućio, kao i posledice po potomke, čime se direktno referiraju na antičku tragediju – grehove otaca plaćaju sinovi.

Halilović je pisac koji sudbine likova neraskidivo povezuje sa miljeom u kojem postoje, a koji pisac dobro poznaje jer tu živi. Reč je o Sandžaku, o Novom Pazaru, o miljeu gde tradicija još uvek uspeva da odnese pobedu nad životom. Reč je i o nerazvijenom kraju, gde i siromaštvo odnosi pobedu nad životom. O dva brata i dve sestre sa dna društvene lestvice, o njihovoj borbi da prežive, o razmimoilaženjima i različitim putevima u životnim izazovima, o nakaradno shvaćenom ponosu kao poslednjoj liniji odbrane pred nepravdom. Reč je i o potrazi za ocem, kojom se otvara pitanje koje zatvara predstavu, a glasi – ko je zapravo otac? Ili – ko je pravi otac? Odnosno – koje se očinstvo računa? I mada je zamajac tragičnih događaja neostvarena ljubav, najmanje je ovde reči o ljubavi.

Mozaičke strukture, drama šeta između prošlosti i sadašnjosti. U prošlosti je ostao otac ubica, u sadašnjosti živi sin koji pokušava da izađe iz senke očevog zločina, ujedno i da otkrije sve o njemu. Njihove sudbine se polako sklapaju, a sudar dva vremena reditelj sprovodi na asketski očišćenoj sceni. Dva zamućena ogledala u pozadini stvaraju vizuelni utisak pomerene realnosti, tešku atmosferu mitskog vremena očeva koja se preliva na sadašnjost sinova. Ogledala okrenutih prema publici.

Okvir predstave, njen početak i završetak su u ludnici, u kojoj sin, A. Ćorović, prikuplja delove priče, ali i neguje protagoniste prošlosti. Bodroža suptilno provlači ovakve rediteljske metafore iz pozadine, stavljajući u prvi plan radnju i naraciju. Čega su nosioci sjajni glumci, a značaj ove koprodukcije je i u tome što je u ravnopravan položaj dovela novopazarske glumce sa beogradskim.

1. Jovanović kroz tri potpuno različita lika, bez jakih spoljnih efekata, demonstrira visoki domet glumačke unutrašnje transformacije, posebno jak kao beskrupulozni lokalni primitivac. R. Rifatović je okamenjen u svom strašnom naumu, zastrašujući čovek stena, beživotan u poniženju i nemoći da izađe iz začaranog kruga nepravde nametnute mu rođenjem. D. Živanić kao njegov poremećeni brat je izuzetno precizan i sugestivan u ludilu, sa osetnim unutrašnjim nabojem. H. Šećerović i N. Mijatović superiorno se i sa šarmom kreću kroz nekoliko uloga.

Ženski deo ansambla je takođe u različitim bojama, što je jedna od vrlina predstave. L. Bećirović je energična i žustra sestra pobunjenica, i neodoljivo smešna tetka iz Despotovca. E. Muratović je nežna, snena od ljubavi, voljena bespomoćna žena, dok je K. Jevtović pragmatična savremena devojka. M. Pavlović kao tetka praktično je glavni lik, povezujući sadašnjost sa prošlošću, od krotke devojke do nemoćne starice, oslonac i vezivno tkivo porodice.

Regionalno pozorište je publika van Novog Pazara već upoznala preko gostovanja nekih od njihovih najuspešnijih predstava, kao i koprodukcije sa Puls teatrom. Ovaj dolazak na scenu BDP logičan je rezultat uspešnog rada ansambla, a zbog svoje autentične boje dobrodošao u ovdašnji, manje-više incestuozni teatar.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.