Gojko Vlaović: Sedma silo organizuj se sindikalno

Izvor: Novi magazin

Jedno od najvažnijih prava koje ima svaki radni čovek, pa tako i novinar, jeste mogućnost sindikalnog organizovanja.

Na žalost, kada je reč o predstavnicima „sedme sile“ u Srbiji njihova zainteresovanost za učlanjenje u sindikat je znatno manja nego u većini drugih zemalja Starog kontinenta. Da je to zaista tako, najbolje potvrđuje činjenica da je kod nas u medijima aktivnost sindikata daleko manje prisutna nego u drugim poslovnim delatnostima. Takođe, ono što je primetno je i to da su za sindikalno organizovanje više zainteresovani kamermani, foto-reporteri, lektori, prelamači nego sami novinari.

Jedan deo novinara smatra da „ličnim integritetom“ pred poslodavcem može da ostvari adekvatnu zaštitu svojih prava. Drugi, zabrinut odredbama Zakona o radu koji u Srbiji pogoduje interesima poslodavaca, a ne zaposlenih, smatra da će egzistenciju najbolje zaštititi tako što će za poslovodstvo biti „nevidljiv“. I jedni i drugi greše jer takve „taktike“ neće zaštititi socijalne interese medijskih radnika.

Najčešće pitanje s kojim se sindikalni aktivista u medijima susreće prilikom agitacije je „a šta će meni doneti članstvo u sindikatu?“. Biti član sindikata u bilo kojoj delatnosti, pa tako i u medijima, znači biti zaposleni koji zna svoja prava i udruživanjem u sindikat želi da ih zaštiti. Novinari su ti koji u svojim TV i radio prilozima, tekstovima za štampana izdanja i portale govore i pišu o nepravdi, zloupotrebama, šikaniranju, obespravljivanju i kršenju ljudskih prava. Upravo novinari izveštavaju o problemima koje radnici veoma često imaju s poslodavcima i državom. Kako će predstavnici „sedme sile“ uspešno izveštavati o kršenju prava zaposlenih ako sami nisu upućeni u to šta su njihova radnička prava i koji je najadekvatniji način da ih zaštite? A jedini učinkovit način da se novinari i drugi zaposleni u medijima upoznaju sa svojim radničkim pravima, kao i na koji način da ih zaštite, jeste učlanjenje u sindikat.

Medijski radnik, usamljen u borbi za prava koja smatra da su mu uskraćena, nemoćan je da ih ostvari. Sa druge strane, ujedinjen u sindikat sa svojim kolegama, on postaje respektabilan partner u socijalnom dijalogu s poslodavcem. Zakonski je regulisano da jedino kroz sindikat zaposleni može voditi borbu za poboljšanje svog socijalnog položaja. Jedan od načina da do toga dođe jeste socijalni dijalog koji sindikat ostvaruje s poslodavcem u vezi sa donošenjem kolektivnog ugovora na nivou preduzeća. Sa poslovodstvom na tu temu ne može da razgovara niko od zaposlenih sem predstavnika reprezentativnog sindikata. U Srbiji postoje sindikalne organizacije u medijima koje su uz podršku svojih centrala pregovarale s poslodavcima i uspele da se dogovore o potpisivanju kolektivnih ugovora kojima je poboljšan njihov socijalni status.

Inače, kolektivnim ugovorom zaposleni dobijaju dodatna prava mimo onih koja su zagarantovana Zakonom o radu. Postizanje takvog dogovora s poslodavcem definitivno je u interesu medijskih radnika. A jedini način da se do toga dođe jeste udruživanje u sindikat. Kolektivnim ugovorom se, između ostalog, može precizirati da niko u preduzeću ne može biti proglašen tehnološkim viškom bez saglasnosti sindikata čiji je član. To je svakako nešto što je u vitalnom interesu zaposlenih.

Sindikati mogu da se udružuju i stvaraju centrale. U slučaju borbe za ostvarenje kolektivnog ugovora, povećanje plate, raznih štrajkačkih zahteva, centrala sindikata može da se solidariše sa svojom podružnicom na razne načine. To se može ostvariti kroz objavljivanje saopštenja podrške, učešće predstavnika sindikalne centrale u pregovorima s poslovodstvom, kao i pozivom centrale da sindikalci iz drugih delatnosti u njenom članstvu podrže proteste sindikata u preduzeću u kojem postoji problem. U te svrhe mogu se organizovati i protesti kako bi se interesi zaposlenih u tom preduzeću zaštitili na najbolji mogući način.

Takođe, zakon precizira da je samo sindikat taj koji može da organizuje štrajk u slučaju da ne postoji nijedan drugi način da se zaštite osnovna radnička prava. U slučaju da zaposleni samoinicijativno prekinu s radom, poslodavac ima pravo da ih kazni i čak otpusti s posla. Sindikat pak ima pravo da proglasi obustavu rada i u tom slučaju niko od učesnika u štrajku ne može da trpi bilo kakve posledice zbog tog čina.

Dakle, sindikat može da pregovara o kolektivnom ugovoru, bez njegove saglasnosti članstvo ne može da bude proglašeno za tehnološki višak, tokom konflikta s poslodavcem ili vlastima može da dobije podršku svoje centrale i na kraju, ako je to jedini način da se socijalni položaj zaposlenih ostvari, ima mogućnost organizacije štrajka.

Istraživanja koja su svojevremeno sprovedena pokazala su da novinare u Srbiji najviše opterećuju pravna nesigurnost, nesigurnost radnog vremena, mogućnost gubitka radnog mesta, kao i uslovi rada. Više od tri četvrtine anketiranih novinara smatra da je u njihovom poslu prisutnija autocenzura od cenzure jer se novinari plaše da ostanu bez posla. Sve su glasnija razmišljanja da novinari postaju prekarni radnici i nadničari, a ne profesija koja bi trebalo da bude čuvar javnog interesa. Razlog za to su niska primanja velikog broja zaposlenih u medijima i neizvesnost da li će uspeti da sačuvaju svoja radna mesta.

Kada se sagleda sve izrečeno, veoma jasno se nameće zaključak da je egzistencijalni i profesionalni interes svakog medijskog radnika da se učlani u sindikat. A u onim medijima gde ih nema, da pristupi njihovom osnivanju. To nije stvar hira već nasušne potrebe, a vrlo je važno naglasiti – i nesporno pravo koje garantuje zakon.

Novinar ekonomske rubrike dnevnog lista Danasa, u kojem je zaposlen od 2002. godine. Prve korake u tom listu napravio je na gradskoj rubrici na koju dolazi 1. jula 2002, a na ekonomsku rubriku, na kojoj je i sada, prelazi u oktobru 2003. U Danasu piše i kolumnu „Ćoškarenje“. Završio je Osnovnu školu „Vlada Aksentijević“ i Četvrtu gimnaziju u Beogradu, kao i Novinarsku školu Udruženja novinara Srbije.

Tekst je prenet iz Novog magazina.