Geopolitički eksperti o budućnosti američke moći: Nove gorile u džungli

Piše: Milan Mišić, Novi magazin

Još je dominantna, ali ne više uticajna kao što je nekad bila – u svakom slučaju nije “svetionik na brdu” niti “učiteljica demokratije”. Njena “tvrda sila” – ona koja se meri budžetom za oružane snage, brojem vojnika, aviona, raketa i tenkova – i dalje je bez premca, ali ona “meka” – privlačnost njenih institucija, društva i kulture – ostala je bez pozlate koju je dugo imala.

Reč je, naravno, o Americi, čije su mesto i uloga u menjajućem globalnom poretku u žiži još od kraja Hladnog rata, dakle već više od tri decenije, da bi taj fokus bio dodatno izoštren prošlog leta posle njenog haotičnog povlačenja iz Avganistana nakon dvadesetogodišnjeg rata, najdužeg u njenoj istoriji. Taj čin je svakako uneo novu dinamiku na globalnoj geopolitičkoj tabli koja ni do tada nije bila statična i pokrenuo veliku debatu o sadašnjosti i budućnost američke moći u kojoj se pre svega traga za odgovorom da li je najveća sila u nezaustavljivom padu, a njen izazivač Kina u zagarantovanom usponu.

U tom pogledu izuzetno zanimljiva bila je serija eseja koja je tokom dva meseca objavljena u londonskom nedeljniku Ekonomist, koje su po pozivu redakcije napisali nesporni geopolitički eksperti kao što su Frensis Fukujama, Noam Čomski, Henri Kisindžer, Minksin Pej i Pol Kenedi, iz čijih analiza prenosimo glavne teze koje doprinose razumevanju šire slike tranzicije globalnog poretka koja je u toku.

KRAJ HEGEMONIJE: Američka hegemonija koja je stvorila svet jedne sile, unipolarnost koja je retka u istoriji, trajala je manje od dve decenije, od pada Berlinskog zida 1989. do svetske finansijske krize 2007-2009, smatra Frensis Fukujama (69), američki profesor međunarodnih odnosa koji se proslavio tezom o “kraju istorije”, odnosno konačnom trijumfu liberalne demokratije (da bi 2016, posle pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima, konstatovao da je svet “u demokratskoj recesiji”).

Vrhunac američke oholosti prema Fukujami bila je američka invazija na Irak 2003. (posle okupacije Avganistana dve godine ranije). On, međutim, ne misli da će ponižavajuće napuštanje Avganistana imati velike geopolitičke posledice po Ameriku, koja je u sličnoj situaciji bila i kada se 1975. povukla iz Vijetnama, da bi svoju dominaciju povratila za oko deset godina.

Amerika će, dakle, još godinama biti velika sila, ali dugoročni faktori slabosti i opadanja njene moći biće više unutrašnji nego spoljni. Američko društvo je duboko podeljeno, što za posledicu ima nemogućnost postizanja konsenzusa o bilo čemu. Počelo je neslaganjima o političkim pitanjima kao što su abortus i porezi, da bi “metastaziralo u ogorčenu bitku oko kulturnog identiteta”, što se manifestuje “posebnim realnostima” koje percipiraju dve strane koje, između ostalog, danas polemišu i da li je američka nacija formirana kao robovsko društvo ili u borbi za slobodu i jednakost svakog svog građanina.

“Ova polarizacija već je nanela štetu globalnom uticaju Amerike”, piše Fukujama, zaključujući da američke institucije poslednjih godina funkcionišu sa mnogo problema, kao i da je “malo verovatno da će SAD povratiti svoj nekadašnji status hegemona”, dok je ono čemu se može nadati “održavanje uz pomoć saveznika, svetskog poretka blagonaklonog demokratskim vrednostima”.

OKRUTNOST IMPERIJALIZMA: Da se “meka moć” Amerike srozala čak i pre nego što je njenoj reputaciji težak udarac naneo Donald Tramp, slaže se i Noam Čomski (92), jedan od najvećih intelektualaca današnjice, koji u svom eseju u Ekonomistu konstatuje da je upravo Tramp “briljantno iskoristio otrove koji teku ispod površine američkog društva i podstakao vrenje koje bi moglo da razori zemlju”, pošto “partija koju kontroliše već dugo klizi ka protofašizmu”.

“Rastuća moć Kine je stvarnost, često korišćena na ružne načine” , piše Čomski, postavljajući pitanje da li je to pretnja Americi. Interna kineska represija je žestoka, ali nije veća međunarodna pretnja od drugih zločina, “uključujući i neke koje bi Amerika mogla da okonča, pri čemu je brutalna tortura dva miliona ljudi u izraelskom zatvoru Gaza uz pomoć Amerike samo jedan od primera”.

Čomski podseća i na “okrutnost američkog imperijalizma”, na činjenicu da je od svog osnivanja Amerika imala retko koju godinu u kojoj nije pribegavala nasilju. Njen vojni budžet povećan je 2020. na 778 milijardi dolara, u poređenju sa kineskim od 252 milijarde, dok je ruski samo 62 milijarde. “Posledica tog ludila je”, ukazuje Čomski, i to što su američke oružane snage, kako je pokazala jedna skorašnja studija, “jedan od najvećih zagađivača u istoriji, koristeći više tečnih goriva i emitujući više gasova koji menjaju klimu nego većina zemalja srednje veličine”.

SEJAČ KONFUZIJE: Amerika ne može da se odrekne uloge ključne komponente međunarodnog poretka zbog svih svojih kapaciteta i istorijskih vrednosti, ocena je Henrija Kisindžera, legendarnog (i kontroverznog) geopolitičkog stratega, nekadašnjeg šefa američke diplomatije i savetnika za nacionalnu bezbednost u službi dva predsednika Ričarda Niksona i Džeralda Forda, još aktivnog uprkos poodmaklim godinama (98).

Prema njegovom mišljenju, ključni globalni izazov današnjice je “kako se boriti i kako ograničiti i savladati terorizam koji je ojačan i podržavan od nekih zemalja i sve savršenijom tehnologijom”. U eseju za Ekonomist Kisindžer konstatuje i da Amerika mora da uvaži da joj u neposrednoj budućnosti nije na raspolaganju neki dramatičan strateški potez koji bi kompenzovao samonanetu štetu poput preuzimanja neke formalne obaveze u nekom drugom regionu (ne kaže kojem) jer bi to “razočaralo saveznike, ohrabrilo protivnike i posejalo konfuziju među posmatračima”.

Prema Kisindžerovom mišljenju, Bajdenova administracija je još u ranoj fazi i još ima vremena da “razvije i održava i sveobuhvatnu strategiju kompatibilnu sa domaćim i međunarodnim potrebama”.

KINA NEĆE PRETEĆI SAD: Ono što se sada događa između Amerike i Kine, njihovo “strateško nadmetanje”, manje je konfrontacija dve ideologije, a više već viđeni sukob jedne hegemonističke sile i njenog izazivača.

Ovo je ključna teza koju je u eseju za Ekonomist postavio Maksin Pej, američki profesor međunarodnih odnosa, a posebno američko-kineskih, koji su mu bliski već zbog činjenice da je 1957. rođen u Šangaju i državljanin je i Kine i SAD.

Prognozirajući ishod utakmice između Vašingtona i Pekinga, ovaj ekspert najavljuje da će Kina svakako smanjiti jaz koji sada postoji između nje i Amerike u mnogim aspektima moći, ali da u krajnjem ishodu neće uspeti da pretekne Ameriku.

Profesor Pej pritom ukazuje da je kineski BDP danas oko 70 odsto američkog kada se meri prema tržišnom kursu njihovih valuta (i još veći mereno metodom pariteta kupovne moći), ali da je istovremeno kineski prihod po glavi stanovnika samo nešto veći od 10.000 dolara, što je tek šestina američkog životnog standarda.

Čak i ako bi Kina u sledećih 15 godina i prestigla SAD, njen BDP “po glavi” bi i u tom slučaju bio samo četvrtina američkog.

Na drugoj strani, podseća Maksin Pej, Kina demografski stari brže od Amerike, što će za posledicu imati njen sporiji ekonomski rast tokom sledeće decenije, što sve njene izglede da isprednjači čini “malo verovatnim”.

USPON I PAD: Pozivu Ekonomista da iznese svoje viđenje novog globalnog poretka odazvao se i Pol Kenedi (76), profesor istorije na Jejl univerzitetu i autor danas kultne i donekle proročke knjige “Uspon i pad velikih sila”, objavljene 1987, dakle u završnici Hladnog rata, koja je bila međunarodni bestseler.

Profesor Kenedi najpre konstatuje da je današnji međunarodni sistem uveliko drugačiji od hladnoratovske konstelacije sila od pre pola veka, sada su na sceni četiri ili pet velikih država – Kina, Amerika, Indija, Rusija i Japan (plus Evropska unija), pa na neki način i Iran i Indonezija, među kojima nijedna nije u stanju da tvrdom ili mekom silom neku drugu natera da učini ono što ne želi da učini. Ovo donosi značajnu redistribuciju svetske moći, što znači da Amerika, čak i ako je najveći gorila u džungli, nije jedina.

Druga promena prema ovom autoru je što su američke oružane snage danas značajno slabije i starije nego što su bile tokom 1980-ih. “Koliko još dugo, zaista, američko ratno vazduhoplovstvo može da krpi i u letnom stanju održava svoj sedamdeset godina star bombarder B-52, koji je stariji od svih članova njegovih posada”, pita se Pol Kenedi. Slična je situacija i u ratnoj mornarici koja ima manje operativnih nosača nego što ih je imala pre četrdeset godina.

U pozadini ovih pitanja, piše Kenedi, još je veća dilema – da li je era oružja kao što su avioni sa posadom ili veliki ratni brodovi na zalasku i da li bi mogla da bude sasvim zastarela do kraja iduće decenije kada bi na nebu mogli da budu samo dronovi, dok bi okeane kontrolisali sateliti sa pulsnim energetskim oružjem (koje danas gledamo samo u naučnofantastičnim filmovima).

Zbog toga je, prema Polu Kenediju, ključno pitanje da li će Amerika sebi moći da priušti da ostane u ovoj trci i kako će reagovati ako Kina podigne ulog i odluči da za svoju tvrdu silu troši pet ili više odsto svog BDP-a. Pogotovo što današnji odnosi ekonomske moći nisu oni nekadašnji – tokom celog 20. veka njena ekonomija je bila između dva i četiri puta veća od ekonomije bilo koje druge sile.

Toga više nema, a sa druge strane, sa stanovništvom od 1,4 milijarde (prema američkom od 330 miliona) Kini treba da prihode svojih građana podigne samo do polovine američkih da bi njena ekonomija bila dvostruko veća od ekonomije SAD, što bi joj omogućilo da dramatično jača i svoju vojnu moć. “To ne može da spreči nijedan američki predsednik, bio on demokrata ili republikanac”, zaključuje Kenedi.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.