Elizabet Pitkern: Muziku treba slušati očima i ušima

Razgovarala: Marina Lučić. Izvor: Novi magazin

Poznata američka violinistkinja, Elizabet Pitkern nastupila je 18. oktobra na sceni Zadužbine Ilije M. Kolarca. Za beogradski koncert tražila se karta više, i to s razlogom. Svi su želeli da vide instrument sa filmskom pričom koju ova umetnica pripoveda više od trideset godina. Nastup u Kolarčevoj zadužbini bio je prilika da se publika u Srbiji prvi put susretne sa misterioznom crvenom violinom. A, Pitkern je poslednja u dugom nizu vlasnika ovog veličanstvenog instrumenta.

Tzv. crvena violina vraća nas u 1720. godinu i u umetnički rad Antonija Stradivarija, koji je svu ljubav i znanje posvećivao pravljenju violina u maloj radionici u gradu Kremona u Italiji. Čudesna priča počinje vekovima unazad, violina posebnog, crvenog laka i specifične izrade, tokom vekova menjala je svoje vlasnike. Čitava dva veka nije se znalo gde je. Njena misteriozna istorija prati je i dan danas. Priča o instrumentu inspirisala je i Fransoa Žirara, reditelja sada već kultnog filma Crvena violina, sa jednom od glavnih uloga poverenoj Samjuelu Džeksonu. Muzičke teme iz ovog filma kompozitoru Džonu Koriljanu donele su prvog Oskara, a nakon toga i druga prestižna priznanja. U filmu je izmaštan put violine od 300 godina sa mogućim interpretacijama u kojim sve gradovima sveta je bila i ko ju je sve posedovao i svirao na njoj. A kako priča zaista teče, otkriva za Novi magazin sadašnja vlasnica instrumenta od čijeg zvuka zaista zastaje dah i stomak pomalo treperi.

„Violina je poklon od mog dede“, započinje priču umetnica uoči koncerta u Beogradu, a na master klasu koji je održala za učenike i učenice srednje Muzičke škole Stanković. „Nadmetao se za nju početkom 1990-ih godina u prestižnoj aukcijskoj kući Kristi u Londonu. Moja majka i ja smo samo nekoliko dana ranije imale ekskluzivnu priliku da uđemo u aukcijsku kuću u kojoj su mi dali da je sviram. Za mene tako malu sve se to brzo odigravalo. Nakon nekoliko dana održana je aukcija, cene su vrtoglavo rasle, za nju se, između ostalog, nadmetao i misteriozan kupac. Kupio ju je za dva miliona dolara. Kasnije sam saznala da je to bio moj deda“, objašnjava sagovornica NM.

Elizabet Pitkern rođena je u muzičkoj porodici u Pensilvaniji i jedna je od omiljenih američkih solistkinja. Počela je da svira violinu s tri godine, da bi već sa 14 nastupila s orkestrom. Umetnički put ju je odveo na Univerzitet Južna Kalifornija, gde je studirala s Robertom Lipsetom. Od 2000. do 2010. predavala je na tom univerzitetu i čuvenoj Kolburn školi.

Kao solistkinja nastupala je s više od 15 orkestara u Sjedinjenim Američkim Državama, Kini, Brazilu i Bugarskoj, uključujući koncert s Filadelfijskim orkestrom u Alice Tully Hall i u Academy of Music dvoranama u Njujorku, kao i s orkestrom New York String na svom debiju u Njujorku. Zapaženije koncerte imala je i u dvoranama Carnegie Hall, Walt Disney Hall, The Fisher Center, Kimmel Center i Saratoga Arts Center. Nastupila je u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Britaniji, Mađarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Češkoj, Kanadi, Meksiku, na Kajmanskim Ostrvima, u Ukrajini, Poljskoj i Austriji. Diskografija uključuje koncerte za violinu i orkestar Čajkovskog, Mocarta, Betovena, Bruha, Bramsa, Mendelsona, Sibelijusa, tonske poeme Tomija Haglunda, Bruhovu Škotsku fantaziju i Sarasateovu Karmen fantaziju.

Kakav je bio osećaj kad ste saznali da je crvena violina vaša. Da li ste znali šta vam je dospelo u ruke? Jeste li istraživali ko ju je sve posedovao i svirao pre vas?

Poreklo vodim iz muzičke porodice, majka mi je bila violončelistkinja, otac je bio operski pevač amater. Oni su me uveli u svet muzike. Majka mi je pokazivala instrumente, navijala da sviram klavir, ali sam već sa tri godine znala da želim da sviram violinu. Ubrzo sam počela da je sviram i moj svet se vrteo oko ovog instrumenta. Nakon što je dospela u posed moje porodice violina je počela da obeležava moj život. Iako sam došla do nekih saznanja njena misteriozna istorija ju je zauvek obeležila. Gde je zaista bila i ko ju je posedovao 200 godina. Kako je sačuvana u tako dobrom stanju. Da li ju je Stradivari napravio za nekoga posebno? Znam da je bila u posedu porodice Mendelson pa je zato često nazivaju i Stradivari Mendelson violina. Potomci ove porodice su mi rekli da ju je svirao i posedovao čuveni violinista Joakim Josef, jedan od mojih omiljenih violinista.

Što mislite o sviranju tako poznatog i skupog instrumenta?

Moja najjača emocija je zahvalnost što imam tu priliku da je sviram. Violina je moj partner u izvedbi, i osećam snažnu odgovornost da se brinem o njoj i stalno razmišljam o tome kako ću je preneti sledećoj osobi. Iako ima zanimljivu istoriju i priču ova violina ima neverovatan muzički kapacitet, ona je stvorena da se stalno svira jer proizvodi neverovatan zvuk.

Svirali ste širom sveta, koje koncertne dvorane su ostavile najveći utisak na vas?

Imala sam sreću da nastupam u velikim dvoranama počevši od svoje 15. godine, na turneji s orkestrom u Berlinskoj filharmoniji, iskusiti The Concertgebouw u Amsterdamu s 19 godina, čuti kako se moj zvuk uzdiže iznad Philadelphia Orchestra na Muzičkoj akademiji kad sam imala 21, i izvođenjem Red Violin Chaconne u Walt Disney Concert Hall u Los Anđelesu. Sve dvorane su posebne na svoj način. One su u Stradivarijevo vreme tek pravljene, pa je on svoje violine i stvarao sa idejom da se sviraju u impozantnim prostorima sa dobrom akustikom. Danas ima jako puno dvorana u svetu i u svima crvena violina dobro zvuči. Dvorana je drugi instrument umetniku i zaista je važno gde svirate, u kom prostoru.

Već imam sjajne impresije o Beogradu, bila sam na Kolarcu, odmah me je kupio. Grad je zaista fascinantan, ljudi su prijatni, vreme je sjajno. Pred dolazak sam bila jako uzbuđena, dolazila sam u susedne zemlje, ali nikad u Srbiju. Jako se radujem nastupu sa mojim kolegama Markom Stuparevićem i Kejlom Herman. To su sjajni muzičari koji predaju u Lucern centru u Njujorku u kome sam umetnička direktorka.

Jeste li u svakom trenutku na pozornici svesni da u rukama držite nešto tako staro i dragoceno? Da li vam je ta činjenica nekad i opterećenje?

Teret dolazi od čistog i jednostavnog sviranja violine. Čarobni trenuci na pozornici su za mene veoma važni. Moje sviranje je vođeno ljubavlju prema instrumentu i muzici. Zato na pozornici uvek imam neku vrstu ljubavnog odnosa s publikom u trenutku u kom sviram, to je neka vrsta izvantelesnog iskustva gde vreme stoji.

Strastvena ste promoterka američke muzike, pogotovo ženskih kompozitorki. Zašto vam je to važno?

Moja baka je završila doktorske studije 1930-ih godina u Americi, mama je krčila put žene muzičarke. Ali bez obzira na porodičnu istoriju i sama znam koliko je ženama u javnoj sferi teško. Vi treba da ste izuzetan profesionalac, treba da znate sve i van vašeg posla i pri tom da izgledate lepo. To ume da bude opterećujuće. Važno mi je da osim velikih kompozitora strastveno promovišem i žene kompozitorke. I njihova dela su uvek na mom repertoaru.

Nalazimo se u muzičkoj školi Stanković, održali ste master klas sa srednjoškolcima. Oni su svirali za vas. Zaista je bilo fascinantno slušati vaše savete. Kakvi su vam utisci?

Velika sam pobornica obrazovanja mladih. Lucern muzički centar, u kome sam umetnička direktorka, okuplja mlade muzičare od 9 do 18. godina. Za mene je sviralo nekoliko učenika i učenica iz ove predivne beogradske škole. Svirali su dela koje ja nisam imala prilike nikad da sviram. To mi je bilo zanimljivo. Vaši mladi umetnici su neverovatni talenti, bez obzira na tremu svirali su sjajno. Pokušala sam da im objasnim da je instrument deo tela, da ga osete, da ga čuju. Da su note samo neka vrsta podatka, a da su, potez ruke i gudala, unutrašnji glas mnogo važniji u sviranju.

Poznati ste da tokom koncerta promenite nekoliko haljina. Kako gledate na očekivanja da izgledate dobro na pozornici?

Verujem da je koncert uživo potpuni audio-vizuelni doživljaj za publiku. Ljudi često slušaju svojim očima i ušima. Stoga je pronaći haljinu koja je vizuelno privlačna i udobna izazov, ali ja volim da nosim haljine dizajnera koji se bave lokalnim regionom, baš kao što volim i lokalna vina. Svoje haljine biram prema prigodi, repertoaru i mestu u kom sviram. To je samo po sebi intrigantna umetnička forma. Važno je imati jedinstveni izgled, a on se često razvija s vremenom. Puno vremena i truda se potroši iza scene da bi se izgledalo dobro. I ja zaista uživam u tome.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.