Dug marš za bolji život

Pripremila: Bojana Milovanović, Novi magazin

Balkanskom rutom prošlo je u protekle četiri godine više od milion migranata. Životne priče koje imaju isti cilj – neki slobodniji i bezbedniji život. Za većinu njih Balkan je samo usputna stanica kroz koju žele da protrče i što pre se sretnu sa svojim boljim sutra i sa članovima porodica koji su se već obreli u nekim od zemalja Evropske unije.
Sve te životne sudbine koje su prešle na hiljade kilometara kao da nepogrešivo govore i o našim karakterima – strahovima, zaziranju, ksenofobiji, ali ipak i o želji da pomognemo, da budemo što bolji ljudi. Pik migrantske krize je, čini se, prošao ipak neke zemlje na Balkanu kao da se s njim tek suočavaju i doživljaju njen vrhunac.
Početkom meseca novinari iz pet zemalja regiona imali su priliku da u okviru Balkan medija karavana obiđu neke od migrantskih kampova u Severnoj Makedoniji, Srbiji i Bosni i Hercegovini. Utisak je da je stanje u Srbiji i Severnoj Makedoniji redovno i da migrantska kriza tu više nije kriza. Sa druge strane, Bosna i Hercegovina je trenutno u žiži javnosti i traži rešenja da se izbori s pojačanim talasom migranata s kojim se suočava poslednjih meseci.
Priče koje su ispričane u ukupno šest kampova u tri različite zemlje svedoče o rešenosti da se preskoče sve prepreke do cilja. To su priče o odlučnosti, ali i priče o onima koji se prema toj snazi volje ophode na najrazličitije načine – podrivaju je ili joj na najljudskiji način pomažu.

VIZBEGOVO: Nisam imao dovoljno slobode, nisam imao perspektivu. Tako svoje iskustvo i razloge za napuštanje domovine opisuje jedan mladi plavooki Avganistanac, koji svoju budućnost traži u Severnoj Makedoniji.
Njegovo životno iskustvo kao da mu dodaje godine. Ipak, on ih ima svega 25. Naš sagovornik jedan je od 50 “stanovnika”, koliko ih trenutno boravi u Centru za tražioce azila Vizbegovo, nedaleko od Skoplja. Njegovo ime ipak ostaje nepoznato, kako se ne bi narušila procedura i ugrozila njegova šansa da ostane u Severnoj Makedoniji. Tamo boravi nešto duže od godinu dana, a prešao je dug put od Avganistana preko Irana, Turske, Bugarske i Srbije. Priča kako je bežao čak i od nekih članova svoje porodice koji nisu razumeli njegovo pravo na drugačije mišljenje. I u Srbiji je proveo godinu dana, ali kaže da je u Severnoj Makedoniji zadovoljniji i da tamo želi da ostane, već govori i makedonski jezik.
Dok se utisci nižu, pažnju skreće miris ajvara koji se širi kampom u Vizbegovu. Taj ajvar prave oni koji iz raznih krajeva sveta traže sigurnost – fizičku i ekonomsku.
“Domaću atmosferu” upotpunjuje i dvadesetjednogodišnji Pakistanac, koji je pred oko 20 novinara učesnika Balkan medija karavana zapevao “Makedonsko devojče”. Čekajući azil, on koristi svoje znanje ukupno devet jezika i u Centru Vizbegovo radi kao prevodilac.
Direktor centra u Vizbegovu Vladimir Bislimovski kaže da Severna Makedonija, kao i većina drugih zemalja na migrantskoj ruti nerado daje azil, pa je od 2015. odobreno svega 10 zahteva za “substijarnu zaštitu” i dva ili tri celovita azila.
Prema njegovim rečima, dnevno za jednog tražioca azila treba izdvojiti 20 evra, ali to nije jedini razlog zbog kojih su procedure komplikovane, tu su, tvrdi on, pre svega razlozi političke prirode.
Prošle godine zahtev za azil u Severnoj Makedoniji podnelo je oko 300 osoba, a prema rečima Bislimovskog, ove godine se očekuje da tih zahteva bude oko 500. Kao i na celoj balkanskoj ruti, samo malom broju njih cilj je da se zadrže u Severnoj Makedoniji, cilj je Evropska unija, objašnjava Bislimovski.
Ipak, dok čekaju azil oni imaju sve dostojanstvene uslove, u skladu sa standardima EU – omogućeni su im redovni obroci, zdravstvo, obrazovanje, ali i zaposlenje.
Procedura za dobijanje azila može trajati i do tri godine, a dok čekaju na to rešenje ili dok se strpljivo nadaju nastavku svog puta ka EU, deca idu u škole, a mladi nalaze poslove i način da zarade.
Prema rečima Bislimovskog, ove godine troje dece iz centra za azilante pohađa redovnu nastavu s vršnjacima iz Severne Makedonije i nema nikakvih problema.
“Na početku krize 2015. bilo je problema, ne sa decom nego sa roditeljima, a sada više nema ni toga”, kaže direktor centra Vizbegovo.
Pored mogućnosti da rade u okviru samog centra, migranti nakon devet meseci od podnošenja zahteva za azil mogu regularno da se zaposle, a prema rečima Bislimovskog zbog odlaska radne snage sve su im veće šanse i ponude.

TABANOVCE: Ima i onih kojima se baš žuri, oni ne žele da se uopšte zadržavaju u Severnoj Makedoniji, pa i ne podnose zahteve za azil. Oni mogu da budu smešteni i zatraže pomoć u tranzitnom centru Tabanovce, na granici Severne Makedonije i Srbije.
Direktor centra Arbnor Tefku kaže da je situacija u tom kampu mirna, a broj ljudi promenljiv. U jeku migrantske krize bilo ih je na hiljade, a u trenutku našeg obilaska bilo ih je samo 16. To su uglavnom mladi muškarci, samci. Jedan od njih je osamnaestogodišnji Imad, koji je iz Avganistana došao do Severne Makedonije, a cilj mu je Francuska, u kojoj živi njegov brat blizanac. Neustrašivo je prešao na hiljade kilometara. Ipak, priznaje da mu nedostaje brat, kao i ostatak porodice koji je ostao u Avganistanu.
“U Avganistanu je opasno”, kratko opisuje ono od čega je pobegao.

VRANJE: Sonia Hadari ima 22 godine i do Vranja je stigla iz Avganistana, preko Irana, Turske i Bugarske, a želja joj je da se bavi humanitarnim radom i otvori bolnicu za one najugroženije i najsiromašnije. Ona je jedna od više od milion migranata/kinja koji su tokom protekle četiri godine prešli hiljade kilometara i u maršu za boljim životom obreli se u zemljama koje ne poznaju i u kojima uglavnom ne žele da ostanu.
“Bombe, rat. Ujutro izađeš iz kuće, ali ne znaš da li ćeš se uveče vratiti”, tako opisuje svoj prethodni život od kojeg je pobegla pre četiri godine, zajedno sa ocem, majkom, sestrom i dva brata. Želela je da bude babica, počela je i da se školuje za to, ali je taj san prekinut i nada se da će ga nastaviti u Nemačkoj. Trenutno je u prihvatnom centru u Vranju i ima veće ambicije – volela bi da se ozbiljnije bavi medicinom i otvori bolnicu koja će pomagati onima koji su doživeli i preživeli sudbinu sličnu njenoj.
Njena “komšinica” u Vranju je i četrdesetogodišnja Šukrija Idmiru, koja je sa dve ćerke zaglavljena u Srbiji, dok su njen muž i dva sina u Grčkoj i čekaju da se sretnu i pronađu u Nemačkoj.
“U Srbiji su ljudi ljubazni, ali ovde nema perspektive”, priča nekadašnja učiteljica iz Avganistana.
Bespregledne kolone migranata za Srbiju su već neko vreme prošlost. Ipak, postoje oni koji su i dalje tu, dane provode smešteni u prihvatnim centrima na jugu Srbije – čekajući neki bolji život.
Srbija ima ukupno 18 prihvatnih centara. Zbog smanjenog priliva migranata centar u Preševu više ne radi, dok u Vranju ima oko 180 migranata. Različite su životne priče i okolnosti, retki planiraju svoj život u Srbiji, a ogromna većina ih se samo oporavlja od dugog puta i čeka da pođe dalje, ka za njih obećanoj EU.
Nekadašnji motel u Vranju pretvoren je u porodični prihvatni centar za migrante i, hteli to oni ili ne, postao je njihov novi dom. Mnogi od njih tu žive godinama, u međuvremenu neka deca odrastaju, neka se rađaju. Najmlađa stanovnica je Melisa, koja je napunila nedelju dana, a ime je dobila tako da liči na srpsku varijantu – Milica. Melisa će imati s kim da se igra, centrom odjekuje dečija graja, vožnja biciklom, trčanje i poneka reč srpskog, koji lagano usvajaju.
Prema rečima upravnika tog centa Gorana Ćirića, trenutno je najviše migranata iz Irana, Avganistana i Iraka. Smeštaj u čistim i urednim nekadašnjim hotelskim sobama, redovni obroci, zdravstvena briga, ljubazno osoblje. Ipak, većini to nije dovoljno da ih zadrži u Srbiji – cilj su, uglavnom, Francuska ili Nemačka.
No, ima i onih koji za koje bi se reklo da nisu toliko izbirljivi i ostali bi ovde, jedan od njih je i tridesetčetvorogodišnji Ali – Iranac koji se bavio informacionim tehnologijama.
“Bitno mi je samo da budem u sigurnoj zemlji gde ću moći normalno da živim, radim i zaradim”, skroman je ovaj suprug i otac dvogodišnjeg deteta, koji je već godinu dana u Srbiji.
Stidljivo izgovara poneku reč srpskog i u šali objašnjava da je njegov izgovor “katastrofa”. Na savršenom engleskom jeziku objašnjava da je u Iranu život opasan za svakog ko drugačije misli o bilo čemu, politici, religiji, pa čak i o nekoj pesmi. Zbog toga on ne želi da se fotografiše niti da mu se objavljuje prezime jer se plaši za svoju bezbednost i bezbednost porodice, ukoliko jednoga dana bude morao da se vrati u Iran.

ŠID: U opštini Šid, na granici Srbije sa Hrvatskom, postoje tri prihvatna centra u kojima, želeći da se domogne EU, trenutno boravi više od 1.000 migranata, uglavnom iz Sirije, Iraka i Avganistana. Jedna od njih je tridesetjednogodišnja Sirijka Maždulin Suher, koja svoju životnu priču govori dok u naručju drži dvogodišnjeg dečaka, a šestogodišnja devojčica je vuče za rukav i plače zbog toga što joj je drugarica otela čokoladu.
Žena izražajnih tamnih očiju, obavijena maramom, objašnjava da je njihov otac, a njen muž u zatvoru i da ništa ne zna o njegovoj sudbini. Dok pred novinarima govori o daljim planovima, nekadašnja učiteljica engleskog kao da sama sebe ubeđuje da mora da bude jaka zbog dece.
“Gde god da odemo, nigde nas ne tretiraju kao ljudska bića, svuda nam poručuju: ‘Vratite se u svoju zemlju’”, žali se ona.
U Šidu je četiri meseca, a cilj je Nemačka, gde joj žive četiri brata.
“Ovo je preteško za mene. Odgovorna sam za njih”, kao mantru izgovara dok motri na svoju decu.
Prepreke za Maždulin, ali i sve ostale migrante na putu do Evropske unije brojne su jer su granice za njih praktično zatvorene. Željni su i vrlo raspoloženi da s novinarima pričaju o pokušajima da pređu hrvatsku granicu, gde su, kako svedoče, doživljavali mnoge neprijatnosti.
Iračanin Ahmed ima 26 godina i u šidskom prihvatnom centru je zajedno sa osmočlanom porodicom. Tri puta je bezuspešno pokušao da pređe hrvatsku granicu.
“Hrvatska policija se ne ophodi dobro prema nama, ne poštuje nas”, ljutito priča Ahmed i objašnjava da je na granici bilo i prebijanja i otimanja novca od izbeglica. Ipak, kaže da će pokušati opet: “Želim da odem u sigurnu zemlju, u Nemačku.”
Na pitanje da li je za njega Srbija sigurna zemlja, odgovara da jeste, ali se žali na to da niko neće da ga zaposli.
Na probleme s kojima se migranti i izbeglice suočavaju prilikom pokušaja da pređu granicu ukazuju i predstavnici nevladinih organizacija.
“Bilo je nemalo slučajeva kada su se ljudi sa granice vraćali sa ozbiljnim povredama”, objašnjava razmeru problema predstavnik Inicijative za razvoj i saradnju Miša Babović.
U Šidu, pored tri zvanična prihvatna centra, postoje i oni neformalni, u kojima je smešteno pedesetak migranata, uglavnom samaca.

BIHAĆ, SERDA: Bihać je trenutno najprometnija tačka migrantske rute preko Balkana i poslednja stanica na hiljade migranata pred Evropskom unijom, odnosno Hrvatskom. Smešten na zapadu Bosne i Hercegovine, u svom užem gradskom jezgru Bihać ima oko 30.000 stanovnika, a migranata je zvanično malo više od 3.000. Nezvanično broj je veći, niko ne zna koliko, a svi oni smešteni su u četiri centra.
Porodice sa decom borave u nekadašnjem hotelu “Sedra”, koji je poslednji put turiste primio pre šest godina. Od jula 2018. to zdanje u nadrealno lepom prirodnom ambijentu na obali Une udomljava one koji su pobegli od nadrealno ružnih životnih okolnosti u Iraku, Iranu, Siriji, Avganistanu… Trenutno ih je 335.
Ispred ulaza u hotel deca trče i u igri uzvikuju “Alemania, Alemania”, što je arapska reč za Nemačku, za njih obećanu zemlju. Ova deca su tek počela svoje živote, ali imaju iskustva za nečijih deset.
Najmlađi stanovnik “Sedre” Adrijen rođen je pre manje od mesec dana, a kažu u Centru da će uskoro biti još beba.
U “Sedri” vlada porodična atmosfera, sve miriše na čisto, a kućni dekor upotpunjuje i prostrt veš. Da sve više liči na kuću, tu je i kuhinja u kojoj migranti sami spremaju hranu, uglavnom nacionalne specijalitete koji ih podsećaju na ono lepo iz nekadašnjeg života.
Raspoložena za razgovor prilazi žena plave kose i prodornog pogleda. Kaže da je prešla dugačak put iz Irana, a ime ne sme da kaže kako ne bi ugrozila proceduru za azil. Nekada je bila medicinska sestra, ima 46 godina, a u Bihać je stigla s mužem i dva sina. U “Sedri” su već godinu dana, ne zato što tako žele: celih deset puta su pokušavali da pređu hrvatsku granicu – bezuspešno.
“Oni nisu dobri ljudi”, kaže za hrvatske policajce i objašnjava: “Rekla sam im, ja sam žedna, odgovorili su, idi u Bosnu, tamo ćeš dobiti vode.”
Tu je i mladi Pakistanac Alabad, koji je bio vladin službenik. Pobegao je nakon što su mu ubili brata. Ima nešto drugačije planove od većine migranata, njegov cilj nije Nemačka već Velika Britanija. I on se žali na hrvatsku policiju i insistira na tome da mediji prenesu kako oni izbeglice i migrante ne tretiraju kao ljude, a posebno loše se ophode prema ženama: “Teraju ih da idu bose, oduzimaju im jakne i stvari.”
Upravnik prihvatnog centra “Sedra” Mite Cilkovski potvrđuje da migrantima nije lako da odu iz Bosne i Hercegovine: “Neki od njih su ovde još od otvaranja kampa, duže od godinu dana. Kao da postajemo porodica.”
Cilkovski je iskusan humanitarac, a pre dolaska u Sedru radio je na otvaranju kampa Bira, koji je smešten u nekadašnjem fabričkom centru.
“To je moja beba, ja sam je podigao”, priča uz osmeh.

BIRA: A u kampu Bira, neka potpuno drugačija slika. Hale danas mrtve fabrike za proizvodnju bele tehnike, na oko 1.400 kvadrata, sada su ogromna čekaonica za više od 1.700 migranata koji se nadaju nastavku puta ka EU. Atmosfera je, može se reći, vašarska. Odzvanja arapska muzika, tarabuke i gitara. Pod šatorima, u hali, igra se šah, slikaju se slike, a prekoputa se igraju fudbal i odbojka.
Da se njegova priča čuje, hteo je četrdesetogodišnji Amir Ali Mohamadi, Iranac koji je na putu i begu u bolju budućnost povredio kičmu. Njegovi saputnici morali su da nastave, a njega su ostavili kraj puta. Pronašla ga je hrvatska policija. Pomoć mu je, priča on, ukazana u bolnici u Rijeci, ali ga je policija ubrzo, još nedovoljno jakog da nastavi put, prebacila u BiH, kod Kladuše. Imao je sreće da ga je neki čovek primetio i kolima prebacio do centra Bira u Bihaću, gde je već četiri meseca.

Amirova sudbina, kao i sudbina svih koji s njim provode migrantske dane u centru Bira neizvesna je. Ugovor koji UNHC i IOM imaju za korišćenje tog prostora ističe 15. novembra, a lokalne vlasti najavljuju da ih neće produžiti. “To stalno najavljuju, ali ne verujem da će se desiti. Šta će biti sa ovim ljudima u tom slučaju, gde će oni?”, pita se jedan od prevodilaca u centru Bira.

————

Balkan medija karavan

Grupa novinara iz pet zemalja regiona bila je od 3. do 8. novembra u obilasku migrantske rute i kampova u Severnoj Makedoniji, Srbiji i Bosni i Hercegovini. Balkan medija karavan okupio je oko 20 novinara iz Albanije, Crne Gore, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine i Srbije.

Cilj je da predstavnici medija dožive i javnosti na pravi način predoče uslove u kojima živi i put ka Evropskoj uniji čeka na hiljade migranata. Šestodnevni karavan organizuje nevladina organizacija Inicijativa za razvoj i saradnju (IDC Srbija), uz podršku nacionalnih partnerskih organizacija.

IDC Srbija je članica najveće regionalne IRIS mreže, koja okuplja više od 200 nevladinih organizacija na Zapadnom Balkanu.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.