Dražen Mužinić: Poljud je plakao za Titom

Zabeležio: Milorad Bjelogrlić
Razgovor: Dražen Mužinić, nekadašnji reprezentativac Jugoslavije u fudbalu

Dovoljno je bilo reći Frfa i svi su, od Vardara pa do Triglava, odmah znali o kome je reč. Naravno, o Draženu Mužiniću, nekadašnjem igraču Hajduka i reprezentativcu Jugoslavije. Činjenica koja sama po sebi govori o kakvom je fudbaleru reč. Marljiv, radan i nezahtevan igrač, koji ispunjava sve zadatke. Mogli su “plavi” ili “bili” da izgube, ali da on ne ostavi srce na terenu, to je bilo nemoguće. Za njega nije bilo izgubljene lopte. Neverovatan motivator koji je vlastitim primerom terao ostale da ginu na terenu čak i u lošim utakmicama. Bio je merna jedinica za borbenost. Čovek ogromnog htenja, čudesne energije, po naravi neustrašiv, borac kakav se retko rađa. Svaki trener na svetu želeo je takvog igrača.

Posle igračke karijere radio je kao lovac na talente u Hajduku. Penzionerske dane provodi u Splitu i Supetru na Braču. Boravak u ovom lepom dalmatinskom mestu bila je idealna prilika za ćakulanje s Mužinićem.

ČETIRI SRCA: Navijači “bilih” su znali da kažu: “Vatra gori, kamen puca, Frfa igra sa četiri srca.” Istina. Bez obzira na to za koga navijali, svi su se slagali u jednom; malo je bilo takvih fajtera na terenima SFRJ.

“Bila su to lipa vremena. Jugoslovenska liga je spadala u najbolje na svitu. Za Crvenu zvezdu, Partizan, Dinamo, Hajduk podrazumevalo se da imaju kvalitetne sastave, ali trebalo je osvajati bodove i u Mostaru, Novom Sadu, Nišu, Sarajevu, Skoplju… Svako gostovanje bili je vraški teško. U Beogradu i Zagrebu se moglo igrati, ali na ostalim terenima je trebalo pobeđivati i sačuvati noge. Kada bi rivali startovali u kost, nije bilo nimalo lako. Hajduk je tih godina igrao redovno u Evropi i tvrdim da se kod nas igrao izuzetno kvalitetan fudbal. Gde god smo igrali stadioni su bili krcati”, počinje razgovor legendarni Frfa.

U almanasima je ostalo zapisano da je Dražen Mužinić dres državnog tima nosio 32 puta i bio učesnik Svetskog prvenstva u Nemačkoj (1974) i Evropskog u Beogradu (1976). Sva velika takmičenja su skladišta sećanja, produžavaju život i čine ga lepšim. Takav slučaj je i s Frfom.

“Debitovao sam u Zenici protiv SSSR-a u aprilu 1974, a već 13. juna iste godine igrao sam na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Igramo prvu utakmicu na Mundijalu, a protivnik svetski prvak Brazil. Cela planeta je gledala tu utakmicu. Bilo je 0:0. Bili smo bliži pobedi, a za Brazil igraju Rivelinjo, Žairzinjo, Paolo Cezar, Francisko Marinjo…”, rado se seća reprezentativnih dana Frfa, koji je za Jugoslaviju postigao jedan gol, i to u nezaboravnom meču kad smo pobedili Rumuniju 6:4 u Bukureštu.

JECAJI: Iz reprezentativnog perioda nikako ne može da zaboravi Evropsko prvenstvo u Beogradu 1976. i poraz protiv Nemačke 2:4. To ga “peče” i skoro pola veka kasnije.

“Kako smo tada razbili Nemce u prvom poluvremenu. Vodili smo 2:0, imali rezultat, igru, sjajnu atmosferu na stadionu. Dobro smo počeli i drugo poluvreme. U poslednjih 25 minuta jednostavno smo stali. Dozvolili smo Nemcima da izjednače i u produžetku pobede. Mislim da je tada Biće Mladinić falija. Igrali smo u paklenom tempu, nismo mogli da izdržimo takav ritam. Da je na vreme izvršio izmene, verujem da bismo pobedili i postali prvaci Evrope. Ne pamtim da je iko nadigrao Nemce kao mi tada. Za tom utakmicom još žalim”, sa setom priča Dražen Mužinić.

Raspad Jugoslavije je počeo 4. maja 1980, kada je umro Tito. Tog dana na Poljudu se igrao derbi Hajduk – Crvena zvezda. Utakmica je prekinuta kod rezultata 0:0. Od tog meča proleteše decenije. S njim i mnogi životi, a Frfa se odlično seća tih trenutaka.

“Bio sam kapiten na toj utakmici. Kad nas je sudija Muharemagić okupio na centru, s tribina su se čuli krici i jecanje. Ceo stadion je plakao i laže ko god kaže da nije bilo tako. Koji trenutak kasnije sa svih strana čulo se “Druže Tito, mi ti se kunemo”. To se ne može organizovati, jednostavno je tako bilo. Poljud je plakao, i to je jedina istina sa te utakmice”, kategoričan je Dražen Mužinić, koji je tri puta bio s Titom, a prvi put na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj, kada je Broz posetio “plave”.

BITI ČOVEK: Nemački pisac i filozof Johan Volfgang fon Gete davno je rekao: “Ja sam uvek bio borac, a to znači čovek”. Frfa je tačnost te tvrdnje potvrdio milijardu puta. Najslađe su bile pobede kada je dres u potpunosti natopljen znojem. Čast je bila primarna u njegovom shvatanju obaveza.

“Tako sam vaspitan da svaki posao radim pošteno, da uvek dajem sve od sebe i da mogu svima pogledati u oči kad se utakmica završi. Svako može da ima slab dan, kad mu ništa ne ide od ruke, ali nikada ne smeš da dozvoliš da ne pružiš maksimum, da ne uložiš celog sebe u to što radiš. Nedajbože da mi neko posle kaže da se nisam borija na terenu. To je stvar karaktera. Kako bih mogao prošetati ulicom, a da nisam igrao punog srca”, objašnjava Frfa, koga su ljubitelji fudbala upamtili po tome kako je kada izgubi loptu jurio rivala po terenu 30-40 metara ne bi li ponovo izborio “balun”. Bilo bi ga sramota izaći na rivu ili pjacu kada Hajduk izgubi.

Stil kojim je igrao i živeo Dražen Mužinić, koliko je davao sebe u igri, tražio je od čoveka da ima golemo srce, a ono nekad i zaboli, i to jako. Srećom i prođe. Početkom 2013. primljen je na bolničko lečenje zbog ozbiljnih srčanih problema. Tih dana mu je pritisak bio veći od 200.

“Zdravlje je sada, srećom, dobro, ali sam prestao ići na utakmice Hajduka. Doktor mi je strogo zabranio bilo kakav stres, a toga je na Poljudu bilo mnogo minulih godina. Rekao mi je ako želim da živim da ne idem na utakmice. Kada igra Hajduk ja sa psom idem u šetnju. Isključim i mobitel”, referiše o svom zdravstvenom stanju.

Frfa nikada nije bio zao čovek. Svi koji ga znaju svedoče da je više od svega voleo da bude ljudima od pomoći i uvek spreman za priču. Nije ni koristoljubiv. Ostao je isti onaj čovek iz naroda koji je bio i pre, samo što je uživao u ljubavi i pažnji prijatelja kojima je okružen.

BEOGRADSKE USPOMENE: Kad sam mu rekao da će razgovor biti objavljen u beogradskim novinama, počele su i uspomene na veliko rivalstvo sa Crvenom zvezdom.

“Crvena zvezda je uvek imala moćan tim, sposoban za velika dela. Džaja mi je bio kapiten u reprezentaciji. Ne treba mnogo ni pričati o njegovim kvalitetima. Kada Kule Aćimović uzme loptu, nikako nisi mogao da mu je oduzmeš. Kao da si je stavio u ormar. Pižon je mogao s loptom da uradi šta god poželi. Čuli smo se kada je nedavno bio u Pragu. Sejo Sušić je bio bolji igrač od brata Safeta, ali nikada nije previše ozbiljno shvatao fudbal. Bleki Bogičević pravi vođa, džentlmen na terenu. Duleta Savića nisi smeo da ostaviš ni sekund jer kazna je uvek usledila. I s njim sam se čuo telefonom, zatim neuhvatljivi dribler Šestić, Karasi… Eh, kakve su to utakmice bile. Prštalo je na sve strane. Većinu titula prvo smo proslavljali u beogradskim hotelima”, iskren je Dražen Mužinić.

Hajduk je sredinom sedamdesetih igrao moderan, brz, potpuno nov fudbal. Jugoslovenski Ajaks. “Balun” je tih godina bio jedina tema razgovora u gradu pod Marjanom. Splićani su bili avangarda. Nije se umiralo u lepoti, ali se umiralo na terenu.

Lider tima bio je Jurica Jerković, a srce ekipe Dražen Mužinić. Frfa je dizao, grizao, držao saigrače stalno na vatri. On je bio srce tog strašnog Hajduka, srce koje se rađa jednom u sto godina. Njegovo srce je vuklo i kada ostali nisu mogli da trče. Frfino srce je davalo snagu i kada su noge bile teške, a razum govorio da je sve izgubljeno. Imao je pravo hajdučko srce koje uvek tera na borbu do kraja, do poslednjeg atoma snage, kapi znoja. On je bio školski primer da u fudbalu, ali ni u životu nikada nema predaje. Ako je Frfa bio jugoslovenska zvezda, a sigurno jeste, onda je to isključivo postao zbog ogromnog srca i poštenog odnosa prema poslu kojim se bavio.

Bilo je to vreme kad su fudbal, ploče, ljudovanje, zaljubljivanje bili mnogo važniji od politike.

Nezaboravni trijumf nad Partizanom

Stariji ljubitelji fudbala i danas odlično pamte kada je Hajduk deklasirao Partizan na stadionu JNA i slavio sa 6:1.

“Ima interesantna priča pre same utakmice. To je trebala da bude ključna utakmica za prvo misto. Ozbiljna atmosfera, sastanci, sve obavljeno. I ja da razbijem malo tu atmosferu okrenem na zezanje. Izmislim priču i govorim u svlačionici: Evo šjor Ivane (trener Tomislav Ivić) mi igrači smo se nešto dogovarali. Ja im kažem, danas ćemo dobit Partizana, satrat ćemo ih, ali igrači imaju jedan uslov. Dogovorili smo se pobedimo ako obećate da ćemo vas gledati kako činite seks. Priuštite nam to i mi ćemo ih satrat. Svi se smeju, a Ivić uz osmeh pristane. Dobijte danas i to ću vam priuštit. Sudija zove na teren, mi ulazimo u hodnik, smejemo se jer zamišljamo našeg trenera. Partizan izlazi ozbiljan, ukočen, a mi skroz opušteni. I mi tu utakmicu dobijemo, a Ivić nas je prevario i nikad nam to nije priuštio. Mnogo godina kasnije Bjeković mi je u Nici priznao: ‘Uništili ste nas, počeli smo sumnjat jedni u druge, u sudije, ništa nam nije bilo jasno. Kad smo videli vas kako se cerekate i smejete, nama su se noge odsekle.’ To je priča od tih 6:1”, seća se Mužinić najubedljivije pobede nad Partizanom u Beogradu.

Samo u dva dresa

U karijeri je nosio dres samo dva kluba, Hajduk i engleski Norič. Celu deceniju je s neizmernom ljubavlju igrao za Hajduk (1970/80) i došao do impozantnih 508 nastupa.

“Za prvi tim sam debitovao kao junior u Zenici 1970. Sve vreme dok sam igrao za prvi tim Hajduka nosio sam dres sa brojem osam. Nisam ga ja birao nego su mi ga dali kada je Ivica Hlevnjak, koji mi je još u mlađim kategorijama bio idol, napustio klub”, govori Dražen Mužinić o vremenima kada je počinjao da igra za prvi tim Splićana.

Naslediti Hlevnjaka u njegovoj osmici bila je ogromna obaveza i odgovornost. “Fetivi” Splićani i danas tvrde da su upravo Hlevnjak, dugogodišnji kapiten “bilih”, poznatiji kao Bukle, “morski vuk”, Oliver Dragojević i košarkaški as Rato Tvrdić bili najveća “spadala” u gradu i koga oni uzmu pod svoje taj je “nadrljao”.

Tekst je prenet iz Novog magazina.