Dragoljub Zamurović: Fotografija bez poruke je bezvredna

Razgovarala: Maja Popović, Novi magazin

Fotografija je za mene isto što i život i, kao što život živite, tako i fotografiju fotografišete. Postoje ljudi koji ceo svoj život prožive u svakodnevnim aktivnostima i, kad odu, iza njih ništa ne ostane. Ljudi ih jednostavno zaborave, kao da nisu bili tu. Ali postoje i oni drugi koji žele da nešto ostave iza sebe, da oplemene druge ljude, ispune njihove živote nečim lepim i trajnijim… Tako je i sa fotografijom: ako nema svoju poruku, ako ne utiče na druge ljude, onda je bezvredna – objašnjava, na početku ove priče Dragoljub Zamurović svoje viđenje fotografije.

Šta vas je motivisalo da veliki deo rada posvetite prirodi?

Pre svega sam zainteresovan za snimanje foto-reportaža. Sve ono što se dešava inspiriše me da to zabeležim svojim foto-aparatom. Nekad su to svakodnevna dešavanja, nekad ratovi, život na ulici, demonstracije… Kad smo posle dvehiljadite postali koliko-toliko normalna zemlja, odlučio sam da napravim monografiju o Srbiji. Pošto sam želeo da u toj knjizi predstavim ono što je najlepše, počeo sam intenzivno da snimam i prirodu. Priroda se stalno menja. Nikad ne možete da snimite istu fotografiju na istom mestu dva puta. Inspirišu me te promene.

Šta je ono što ste postigli fotografišući iz balona?

Sebe doživljavam kao slikara sa foto-aparatom. Za razliku od klasičnih fotografa koji uglavnom fotografišu ono što vide, ja često stvaram svoje fotografije unapred. Ponekad mi se događa da vidim buduću fotografiju u nekom snu ili polusnu i onda je tražim kako bih je snimio. Mnoge svoje fotografije sam tako stvorio. Iako je motiv uvek bitan, mislim da je način predstavljanja tog motiva isto tako važan. Recimo, ako želite da fotografišete bilo šta, to možete da uradite na bezbroj načina: iz daljine i iz blizine, sa bilo koje strane, odozgo ili odozdo, u razna godišnja doba, po različitim vremenskim uslovima… Na kraju, potrebno je potruditi se da to bude VAŠA fotografija, koliko god je moguće različita od svih koje ste do tada videli.

Koja vaša fotografija najbolje oslikava lepote Srbije?

Jednom prilikom mi je, listajući moju foto-monografiju Srbija, život i običaji, profesor Bane Karanović rekao da je ta knjiga divna, ali da to nije prava Srbija. Bio je potpuno u pravu. Predstavio sam Srbiju na najlepši mogući način trudeći se da izaberem samo ono što je lepo, neoskrnavljeno ljudskim nemarom. Teško mi je da se odlučim za jednu moju fotografiju, ali mnogi ljudi smatraju da je Odmor na paprikama takva fotografija.

Gde ste pronašli najupečatljiviju sliku narušavanja prirodne sredine?

Nažalost, takvih primera je sve više, i to baš na mestima koja bi trebalo da budu simboli čiste prirode. Možda je jedna od tih fotografija ona koju sam snimio usred šume na planini Rudnik u opštini Ljig, gde je divlja deponija. Ljudi koji žive u blizini, znajući da ja često na svojoj Fejsbuk stranici objavljujem takve primere, pozvali su me da to snimim, a kasnije se moja fotografija našla i u časopisu Nacionalna geografija.

Mislite li da bi češće suočavanje ljudi s takvim prizorima probudilo svest o našem ponašanju prema prirodi?

Neki fotografi misle da je njihov rad uzaludan, ali ponekad se pokaže da i nije baš tako. Sećam se da sam jednom prilikom snimio gomilu smeća na nekom krovu u centru Beograda. Snimak je predstavljao razne cevi, šporete, automobilske gume, rasturene TV antene i drugi otpad u prvom planu i Terazije u pozadini. Samo nekoliko meseci posle publikovanja te fotografije, koju je neko odgovoran video, krov je bio detaljno očišćen.

Koja fotografija najbolje oslikava stanje životne sredine u Srbiji i naše ophođenje prema prirodi?

Koristim svaki slobodan trenutak da pobegnem iz grada jer mi priroda, bar tamo gde još postoji u svom izvornom čistom obliku, uvek prija. Zato često volim da prošetam pored leve obale Dunava, prekoputa Beograda kod bare Reva. Prilikom jedne takve šetnje primetio sam da kamioni dopremaju šut i bacaju ga zatrpavajući drveće. Snimio sam to i javnost je reagovala.

Autorka je novinarka InfoXpressa

Snimatelj nemogućeg

Dragoljub Zamurović jedan je od najistaknutijih fotografa u Srbiji, dobitnik mnogih nagrada i priznanja. Već duže od dve decenije njegove fotografije objavljuju najpoznatiji časopisi širom sveta. Autor je više foto-monografija, ali i samostalnih izložbi za koje se procenjuje da ih je videlo više od milion ljudi.

Zamurović je završio Arhitektonski fakultet u Beogradu, a potom postdiplomske studije fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti. Radio je za Ilustrovanu politiku i bio dopisnik agencije Gamma.

Konstruisao je specijalan vazdušni brod, hibrid balona jednoseda i motora paraglajdera, prvu letelicu te vrste u svetu. Zahvaljujući njoj uspeo je da snima tamo gde to ni na kakav način ne bi bilo moguće.

Tekst je prenet iz Novog magazina.