Dragan Stošić – Sećanja za budućnost

Autor: Dragan Stošić, Izvor: Novi magazin

Sa novim kolorom, delom ruku Hosea Viljarubije, koji, između ostalog, od 2023. restaurira originalne kolore Ričarda Korbena za Richard Corben Library izdavačke kuće Dark Hors (Horse), belgijski izdavač Kasterman (Casterman) je prošle godine, gotovo pola stoleća kasnije, podsetio ljubitelje devete umetnosti na nezaobilazno delo u istoriji tog medija – Eksterminator 17, koje su realizovali Enki Bilal (Beograd, 1951 – crtež) i Žan-Pjer Dione (Pariz, 1947 – scenario), a prvi put objavio Metal irlan (Métal Hurlant) između novembra 1976. i jula 1977. godine (u brojevima 11-19). Nepunu godinu kasnije, beogradski izdavač Stalker ponudio je to na srpskom jeziku, u prevodu Branislava Glumca, čime je nastavio objavljivanje sabranih dela Enkija Bilala. Prethodili su Legende današnjice (sa Pjerom Kristenom) i autorska trilogija Nikopol.

SABRANA DELA: Ako konstatujemo da Bilalov strip opus (i pored činjenice da neosporno pripada vrhunskim ostvarenjima u ovom mediju, pa i da je reč o čoveku koji je poreklom sa ovdašnjih prostora) nije bio atraktivan za izdavačke kuće na prostorima nekadašnje Jugoslavije, verovatno i zbog političkog nesaglasja (osim nekolicine piratskih izdanja 1990-ih godina), treba reći da je prva decenija 21. veka – bolje ikad nego nikad – probudila interesovanje (možda i zbog njegovog, brzo prepoznatog autorskog prelaska u svet pokretnih slika), najpre, hrvatskih (Fibra) i bosanskohercegovačkih (Publika i Šahinpašić) izdavača, a sada i beogradskog Stalkera, čije su namere da zaokruži njegov rad vrlo ozbiljne.

No, vratimo se predmetu ovog razmatranja. Vrlo moguća budućnost prštećeg otuđenja u Eksterminatoru 17 Bilala i Dionea, koji je te 1976. bojom obogatila Patrisija Bilal, koristeći tehniku gvaša, sa kostimima, stvorenjima i letelicama i mašinama, koji defiluju na 59 tabli u futurističkom, dekadentnom dekoru, potpomognuti Bilalovim upečatljivim kadriranjem, nudi ljubiteljima devete umetnosti (u šta se tih 1970-ih i deceniju pre sve više strip pretvarao, zahvaljujući, između ostalih, i tandemu Bilal/Dione), ozbiljnu temu za razmišljanje. Priča i crtež u ovom, takoreći, SF-vesternu, uvode čitaoca/gledaoca u prljav i istrošen svet, čiju dekadenciju nije onemogućio ni revolucionarni tehnološki napredak i, da tako kažemo, androizacija.

U tom (mogućem) svetu ljudi su predali ratove androidima (poslednji model nosi broj 108), čiji se čukunpredak Eksterminator 17 (zato što je pre njega bilo 16 bezuspešnih pokušaja da se napravi operativni model, kako objašnjavaju autori), iznenada pojavljuje u jednoj akciji, tokom koje će, na kraju, (iz političkih razloga – potpisan je mir) biti uništeni (deaktivirani) svi androidi, jer nema vremena za povlačenje, osim, naravno, njega. Izumitelj tih mašina – Gospodar (čija je sedamnaestica, zapravo, tridesetogodišnji on, jer je poslednji put eksperimentalno koristio sopstvene ćelije) umire, što njegovu repliku (i mnogo više od toga) primorava da se prihvati donošenja odluke koja će uticati na budućnost sveta. Kiborg će se udružiti s pripovedačem Kletonom da bi se zajedno suprotstavili sistemu koji tlači i ponižava androide. I, oslobodiće ih i poslati do zvezda… A njih dvojica, pa, to svakako neće biti „početak jednog divnog prijateljstva“. Ili je to, možda, početak novog sveta.

PRAVI TRENUTAK: Bilal i Dione radili su dugo na Eksterminatoru 17, delom zbog svoje zauzetosti, a delom zbog nečega što je bilo van njihove kontrole, sada to možemo nazvati čekanjem na pravi trenutak. Njihova saradnja u Pilotu (SF priče), Dioneova opsesija vojnicima i robotima i Bilalova „težina sećanja došljaka“ bili su dovoljni začini za tu priču, koja je najpre bila planirana za magazin Snark, koji se nažalost pojavio samo kao maketa, koju su Dione i Bernar Farkas, zajedno sa Žanom Alesandrinijem, Žan-Klod Forestom i nekolicinom kolega, ponudili jednom izdavaču i čiju su kičmu činili, kako Dione kaže, Armija osvajača (sa crtačem Žan-Klod Galom) i Eksterminator 17, a potom je morala da sačeka pojavu legendarnog Metal irlana gde će konačno biti predstavljena (1976/77). Te 1976. pojaviće se i Mebijusova Hermetička garaža u Metal irlanu, što je definitivno odredilo pravi trenutak koji smo spomenuli ranije. „Bilal se u to vreme još tražio. Morali smo da sačekamo Metal, koji smo rano započeli… ali kasno završili“, objasniće u jednom intervjuu Dione.

„Ono što nikad nisam radio od mene je upravo tražio tim Eksterminatora 17: nova verzija kolora koja prati original, ali istovremeno obnavlja delo unoseći estetiku i paletu boja koje Bilal danas koristi u svom radu. Dopao mi se taj izazov i, pošto sam analizirao tetralogiju Monstrum, kao i Bilalove slikane ilustracije, bacio sam se na posao. Verno prateći scenario, dorađivao sam i menjao stranice prema ličnom sudu. Nekad su izmene bile sitne, nekad krupne, a dešavalo se i da sve izmenim. Iako su rađene digitalno, želeo sam da stranice deluju kao da su akvareli. Ishod je knjiga koju držite u rukama i za koju se nadam da će vam se dopasti. Za mene je to bila čast, zadovoljstvo i prava avantura“, objašnjava Viljarubija u pratećem tekstu uz ovo izdanje Eksterminatora 17. Dodajmo da, pored toga, izdanje obogaćuju i kraći razgovori sa Bilalom i Dioneom, kao i nekoliko naslovnih strana i crteža, kao i fotografije autorskog tima.

ZASLUŽENO PRIZNANJE: I, kad smo već kod krivaca za uozbiljavanje stripa (priča u slikama) i njegovo prevođenje na novi nivo, u kome se razvija teorija o devetoj umetnosti, i uvode termini poput grafičke novele, neizostavno je ime Huga Prata (1927-1995), jednog od pionira u tom višegodišnjem pohodu na zasluženo priznanje. Njegov strip opus, za razliku od Bilalovog, bio je (pre)poznat u Jugoslaviji još 1970-ih i 1980-ih godina (Panorama, Stripoteka, Strip art…), u poslednjoj deceniji prošlog veka na viši nivo podigla ga je beogradska Komuna (nažalost, nikad nije završila svoje luksuzno izdanje Korta Maltezea), da bi njen nedovršeni posao obavio Darkwood, a u daljem tretmanu svesrdno pomogla Čarobna knjiga i, delom, Lokomotiva.

A, Čarobna knjiga, nedavno je poštovaocima rada jednog od najkompletnijih i najboljih strip autora u istoriji tog medija, ponudila nedostajući dragulj iz njegovog sveta čije se osnovne odrednice nalaze između sna i jave, koji je istovremeno spoj realistične avanture i magije onostranog. Daj dragulj, koji je verovatno, odredio i njegovu buduću poetiku – Ana iz džungle, konačno se može opipati na srpskom jeziku, zahvaljujući i prevodu s italijanskog Gordane Subotić (za tekst predgovora pobrinula se Bojana Janjušević).

Četiri priče o Ani Livingston (Vambo je mrtav, Izgubljeni grad Amon-Raa, Trgovina robljem i Groblje slonova), koje se nalaze u ovom albumu, osim vizuelnog gledanja u budućnost, prve su pripovesti koje je Prat potpisao kao kompletan autor scenarija i crteža dok je još boravio u Argentini 1959. godine. U njima će on mladim protagonistima Danijelu Doriji i Ani Livingston, ćerki engleskog lekara u Africi, kroz priče smeštene u 1914, kada velike sile odlučuju o svetskom sukobu koji će uskoro zahvatiti planetu, pridružiti i mnoge likove koji će se kasnije pojaviti u drugim stripovima. Buntovni mornar iz Venecije, vlasnik starog broda Zlatna taština, Luka Cane, pak, prapreteča je Korta Maltezea. Nepopravljivi cinik, romantičar, tajanstven, hrabar, razočaran u sve, ali sa bespoštednim smislom za humor… sve su to osobine tipičnog Pratovog junaka, čija će najbolja inkarnacija isplivati 1967, u Baladi o slanom moru…

Album Ana iz džungle (kolor Patricija Canoti), koji je nedavno objavila Čarobna knjiga, dolazi nakon nekih od bisera Huga Prata koje je ta kuća već realizovala (Gaučo Mila Manare, za koji je pisao scenario; Narednik Kirk u pet knjiga, sa scenaristom Hektorom Esterheldom; Jezuita Džo i druge priče; Koinski priča…; Pustinjske škorpije u tri knjige; Sent Egziperi, poslednji let i druge priče i Viling).

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.