Dimitrije Boarov: Vazdušna trka
Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin
Ako ovih dana bacite pogled na informativne portale na internetu videćete pregršt vesti o tome kako se i manje evropske zemlje odlučuju da ojačaju i modernizuju svoje ratno vazduhoplovstvo. Evo, bogata Finska, koja nije članica NATO-a, objavila je da će od američkog Lokida naručiti 64 borbena aviona F-35 kako bi zamenila 18 zastarelih F/A-18 iz svog ratnog vazduhoplovstva. Posao je vredan 9,44 milijarde dolara.
Praktično istovremeno, Vlada Rumunije objavila je da je odlučila da kupi još 32 polovna F-16 aviona od Norveške i tako ojača svoju lovačku eskadrilu od 17 letelica ovog tipa, koje su ranije kupljene kao polovni od Portugalije za oko milijardu evra. Ovi iz Norveške ukupno će koštati 354 miliona evra, plus 100 miliona evra za logističku podršku. Ministarstvo odbrane Rumunije saopštilo je da se ovi poslovi pokreću zbog krize oko Ukrajine.
I u susednoj Hrvatskoj glavna tema je poslednjih sedmica ponovo nabavka 12 borbenih aviona tipa Rafal (starih oko 10 godina) od francuskog proizvođača Daso i njegovih kooperanata. Navodno je ukupna vrednost ovog posla 1,155 milijardi evra sa PDV-om, a nešto ispod milijarde bez poreza. Prvih osam aparata biće isporučeno 2024. godine. Zanimljivo je da je ovaj posao postao nova tema u stalnoj svađi između predsednika Hrvatske Milanovića i premijera Plenkovića. Milanović tvrdi da je reč o zamašnoj korupciji koja prati ovo jačanje hrvatskog ratnog vazduhoplovstva.
Na kraju, u celoj citiranoj evropskoj “vazdušnoj trci” nije hteo da izostane ni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pa je proteklog vikenda, prilikom praćenje vežbi na niškom vojnom aerodromu, a pri susretu sa domaćom namenskom industrijom, izjavio da će Srbija tokom 2022. i 2023. godine nabaviti još 30 vojnih helikoptera i tako postati “helikopterska velesila u regionu”. Precizirao je da će to biti 11 letilica tipa X-145, četiri Mi-35 i 11 polovnih Mi-35 “koje kupujemo od jedne članice EU”. Vučić nije precizirao koliko će koštati nabavka tih helikoptera, ali je tačno dimenzionisao državnu pomoć koja će biti data domaćoj namenskoj industriji već u prvom kvartalu iduće godine – a reč je o 145 miliona evra. On je tim povodom rekao: “Našli smo načina da uz striktnu kontrolu Ministarstva finansija taj novac uložimo u kupovinu novih proizvodnih pogona, mašina i opreme – kako bismo mogli da osavremenimo naše fabrike i podstaknemo bolju proizvodnju za našu vojsku” U tom kontekstu, Vučić je procenio da će država u narednih pet godina od domaće namenske industriji kupiti robe za oko 1,25 milijardi evra. U citiranom govoru, Vučić je spomenuo i proširivanje kapaciteta remontnog zavoda “Moma Stanojlović” u Čačku, koji sada može da remontuje 3 aviona tipa “Orao” za dve godine (i 13 tenkova godišnje), a rekao je da su počeli i razgovori o nabavci novih lovačko-bombarderskih aviona.
Kad pogledate samo gore navedene najnovije vesti o naporima malih evropskih država da ostanu prisutne u poslednjoj “avionskoj trci”, nametnuće vam se utisak da je reč o veoma skupim poslovima u tom domenu “državne bezbednosti”, te da trka u naoružavanju ponovo dobija zamah i na starom kontinentu, pa i našem regionu. Kao da svi slute da ni ratne borbe u budućnosti ponovo “nisu isključene”.
Kad je reč o Srbiji, prvo treba primetiti da domaća vojna industrija ima sada negativan ekonomski bilans i verovatno će spomenutih 145 miliona evra hitne državne pomoći neće biti nedovoljno da se ta industrija “izvuče iz minusa” i pri tome još “osavremeni”. Drugo što se nameće kao utisak je to da ambicija da Srbija bude vojno “najjača u regionu” ne posustaje u našoj vladajućoj superstrukturi, mada je lako izračunati da će nas to veoma mnogo koštati. Politika saradnje u regionu bila bi mnogo jeftinija za sve aktere, ali šta vredi to govoriti.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
