Dimitrije Boarov: Ugovor i prateće neizvesnosti

2. June 2022.
Vučić uporno spominje za uporedbu „berzanske cene gasa“ s našom „ugovorenom cenom“, pa procenjuje da će one biti „3.500 dolara, možda čak i 4.000 i 5.000 dolara“ za 1.000 kubika, što mu daje izmišljeni astronomski benefit za Srbiju.
dimitrije-boarov
Dimitrije Boarov. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin

Uprkos nekoliko značajnih neizvesnosti koje i dalje prate produženje famoznog ugovora o snabdevanju Srbije ruskim prirodnim gasom, može se reći da je ruski predsednik Vladimir Putin srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću (telefonom) obećao povoljne uslove za nastavak snabdevanja u naredne tri godine. Naime, obećana je produžena važnost stopostotne „naftne formule“ za formiranje cene uvoza ruskog gasa u visini od 2,2 milijarde kubika godišnje, što znači, prema Vučićevim rečima, da bi nas u zimskom periodu, kada će cena nafte biti veća od današnjih 120 dolara za barel, 1.000 kubika (umesto sadašnjih 270 dolara) trebalo da košta između 310 i 408 američkih dolara. To u današnjim uslovima izgleda povoljno, a da li će i biti povoljno – zavisi od mnogo stvari koje je gotovo nemoguće prognozirati.

Ako kroki analize suštine ovog nedeljnog telefonskog dogovora dva predsednika oko gasa počnemo njegovim povoljnim stranama, prvo upada u oči da je na vidiku posao oročen na tri godine. To je značajno jer taj vremenski okvir ne bi trebalo da smeta Evropskoj komisiji jer i druge članice ne očekuju da će se naći neka realna alternativa ruskom gasu u tom razdoblju. Istovremeno, svi očekujemo da će se u trogodišnjem razdoblju bar razbistriti situacija nastala ruskim vojnim napadom na Ukrajinu. Istina, Srbija sada nema računa da pravi planove o potpunom napuštanju ruskog Gasproma kao glavnog snabdevača gasom Srbije jer bi to praktično značilo da je bacila pare (navodno oko 1,6 milijardi evra) na izgradnju „Turskog toka“ preko svoje teritorije. Druge evropske zemlje mogle bi praviti takve skupe planove novih pravaca snabdevanja, ali se čini da ni njima takav dugoročni scenario ne odgovara ni u kom pogledu. To ipak ne umanjuje puku činjenicu da se u nekom lošem ratnom scenariju u nekom budućem „paketu sankcija“ neće ići i na kažnjavanje onih koji iskaču iz evropske politike prema Rusiji i da ceo gasni aranžman Srbije sa Rusijom zavisi od Bugarske (a eventualni naftni aranžman zavisi od Hrvatske), to jest zavisi od odluka EU.

Kad je reč o produženju „naftne formule“ za Srbiju, tu već nije lako ići u patetične prognoze da će, kako je sam Vučić javno procenio, to značiti da će cena za Srbiju biti tri puta, a zimi i deset puta manja od cena koje će plaćati druge evropske zemlje. On uporno spominje za uporedbu „berzanske cene gasa“ s našom „ugovorenom cenom“, pa procenjuje da će one biti „3.500 dolara, možda čak i 4.000 i 5.000 dolara“ za 1.000 kubika, što mu daje izmišljeni astronomski benefit za Srbiju. Vučić pri tome zaboravlja da je promet gasa na berzama zasad marginalan u odnosu na promet koji se obavlja po dugoročnim ugovorima sa Gaspromom, te da tim cenama na berzama (niskom ponudom) diriguje ruska državna kompanija.

Još jedna neizvesnost može za Srbiju postati značajna kad je u pitanju plaćanje cene uvoza gasa iz Rusije. Ništa još ne znamo da li će Srbijagas (to jest, uvoznik za tu kompaniju – Jugorosgas) morati plaćati gas u rubljama ili u dolarima. Zbog stalnog „jačanja“ rublje prema dolaru, prema ukazu predsednika Putina, i zbog prekida iznošenja deviza iz Rusije i restrikcija na zameni rublje za devize ili zlato, tiho se nameće i poskupljenje gasa prema onima koji ruskoj politici nisu bitni ili nisu komercijalno bitni. I tu Srbija može, ali ne mora da nastrada.

Glavna neizvesnost oko valjanosti dogovorenog ugovora o snabdevanju Srbije gasom u naredne tri godine teoretski ostaje u domenu geopolitike. Istina, kako stvari sada stoje, Srbija nije spremna za neki ozbiljniji zaokret ni na tom planu. Niko nije u stanju da promeni vladajuću floskulu da je plivanje niz vodu uvek najbolja politika.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Click