Dimitrije Boarov: Tranziciona svetska kriza

Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin

Ako ovde preskočimo famozno i pomalo tragikomično otkazivanje posete ministra spoljnih poslova Ruske Federacije Sergeja Lavrova Beogradu, možemo postaviti pitanje da li se u Srbiji nešto drugo doista radi kako bi se zemlja osposobila da se uključi u borbu za opstanak u uslovima nove svetske tranzicione krize, koju najočitije obeležavaju duboka restrukturacija izvora i načina energetskog snabdevanja i „biološka revolucija“ koja, u uslovima klimatskih promena, na duži rok treba da obezbedi dovoljno hrane za sve brojniju planetarnu populaciju.

Iako spomenuta dva fundamentalna planetarna tranziciona procesa deluju suviše apstraktno (i rogobatno), oni imaju vrlo konkretne i svakom razumljive „pojavne oblike“, pa je lako dokazivati da je „strah od svetske tranzicije“ u pozadini ne samo rata Rusije protiv Ukrajine ili sankcijske izolacije Rusije sa strane Zapada. Kao što je, takođe, lako objašnjavati i uzdržanost OPEK-a plus prema zahtevu SAD da se naglim povećanjem pumpanja nafte obuzda nekontrolisani rast cena energije na svetskom tržištu ili da se novom ekspanzijom proizvodnje žitarica i naglom emisijom „prava vučenja“ stranih para siromašnih zemalja kod MMF-a supstituišu deficiti na svetskom tržištu hrane, izazvani rusko-ukrajinskim ratom, koje tu robu „koja život znači“ poskupljuju iz dana u dan – u dokazanim uslovima postepenih klimatskih promena. Kao što sam na ovom mestu nekoliko puta već pisao, postoji opasnost da se svetska ekonomija promeni brže nego što to i sanjaju „jaki lideri“ sa arhaičnim centralizovanim sistemima u donošenju strateških odluka, pa da se i Srbija nađe u onoj nesrećnoj grupi država koje stalno rešavaju „lanjske probleme“ (sa željom da ih nikad ne reši), a odjednom se nađe u potpuno novom ekonomskom okruženju u kojem se tako shvaćene „nacionalne pobede“ u proširenju uticaja ili teritorija mogu mačku obesiti o rep.

U poslednjih (mnogo više) od trideset godina u domenu energetike Srbije mnogo je prodavano, a nije se bogzna šta gradilo, pa je sada ispalo da će nas evropske i svetske sankcije prema Rusiji mnogo koštati. No, stiče se utisak da još nije ni počela izgradnja „nove strategije“. Jedan način bi bio da se nastavi putem prodaje pogona i resursa, pa da, na primer, Srbija svojih 30 i kusur odsto akcija u NIS-u proda nekom „prijatelju“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, a da cena bude plaćena naftom koja nije pod svetskim sankcijama. Naravno, neko će reći, pa to Rusi ne bi dozvolili. E, tu je i glavni „feder“ u priči o tome zašto Srbija nije ni dosad gledala u budućnost energetske tranzicije u kojoj Moskva vidi pad svog uticaja na svetska ekonomska zbivanja. Drugi mogući pravac, s kojim je već trebalo početi, jeste da se iskoristi bar jugoistočna energetska zajednica EU, ali to bi podrazumevalo popravljanje političkih odnosa sa susednim zemljama (a ne samo s Mađarskom) kako bi preko nje grupa malih balkanskih država „sinhronizovala“ poglede na buduću zajedničku energetsku bezbednost, međusobno se interkonektovala cevima i dalekovodima i eventualno zajednički nastupala prema nekim isporučiocima energije. Taj put je gotovo neostvariv, sa ogromnom hrpom sitničavih zađevica iz istorije koju prežvakavaju svi političari u regionu. (I tu bi, možda, neko rekao, a šta bi na to rekli Rusi?). Treći put je najgori, a to je put „šverca i razonode“, pa da se i u nekoj novoj budućnosti nastavi priča kako „ovaj narod može sve da preživi“, kao što je preživeo i one plastične kanistere sa benzinom kod svih ulaza u naše gradove u Miloševićevo vreme.

Jednostavno rečeno, još ne znamo da li se na novoj energetskoj strategiji uopšte radi, a ne znamo ni ko će u nekoj budućoj vladi biti ministar energetike i da li će on imati bilo kakvu stručnu autonomiju spram predsednika naše države, ali i Kremlja. Zasad je samo vidljivo da se stare automobilske industrije, koje se nisu pripremile za elektromotore, ruše na sve strane (na primer, ona u Velikoj Britaniji, ali i kod nas u Kragujevcu), a da Slovačka, Poljska, Mađarska i Rumunija već strahuju za svoje mesto u prioritetima promene tehnologije u proizvodnji automobila, o kojima će se odlučivati u stranim kompanijama koje su im vlasnici (u Nemačkoj, Japanu i Francuskoj). Zbog brzine promena na tom planu već se prave planovi o gašenju naftnih rafinerija i investiranju u proizvodnju baterija, itd. Ta promena je toliko brza da se stiče utisak da su i vlade onih zemalja koje ih imaju nekako „zatečene“.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.