Dimitrije Boarov: Teško s repovima krize

9. Jun 2021.
Čemu drumovi, pruge, tuneli i aerodromi, ako u međuvremenu pod teretom poreskih i paraporeskih dažbina svisne cela mala i srednja privreda Srbije.
dimitrije-boarov
Dimitrije Boarov. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Dimitrije Boarov

Pre neki dan Unija poslodavaca Srbije najavila je da će do kraja juna doneti odluku da li da od države zatraži samo smanjenje poreza i doprinosa ili da čak insistira na novoj direktnoj finansijskoj pomoći, bar onim sektorima koji i dalje zbog pandemije posluju u otežanim uslovima.

Direktor Unije Srđan Drobnjaković (kako prenosi Beta) rekao je da privrednici znaju da država nije “bure bez dna” i da su njeni finansijski potencijali ograničeni, “ali su uslovi poslovanja i dalje teški, a za jesen se najavljuje novi talas pandemije”. Zbog toga Unija poslodavaca smatra da bi dobro došlo smanjenje ukupnog poreskog opterećenja za pet-šest odsto. Tim pre što uskoro počinju pregovori za minimalnu cenu rada za sledeću godinu, pa bi u slučaju povećanja te cene i poslodavci morali tražiti povećanje neoporezive osnovice.

Uz to, Drobnjaković dodaje i ranije zahteve poslodavaca prema državi: da se uvede poreski kredit od 100 odsto; da se ne plaća porez na dobit ako se ona ulaže u proširenje proizvodnje i povećanje plata; da se porez na imovinu plaća po knjigovodstvenoj, a ne tržišnoj vrednosti; da se napusti stalno povećanje akciza (nedavno su one povećane na domaću rakiju); da se smanji porez na hranu u restoranima sa 20 na 10 odsto; da se odloži plaćanje računa za struju ili gas; te da se ima u vidu da preduzetnici kod poslovnih banaka čekaju odluke o kreditima (naročito onim za koje država garantuje) i duže od pola godine, dok troškovi stižu ekspresno, itd.

Ovaj glas iz Unije poslodavaca, možda ne slučajno, koincidirao je sa vestima iz Ministarstva finansija Srbije da je pripremljena državna fiskalna strategija za period 2021-2024, koja za cilj postavlja da se u tom razdoblju budžetski deficit smanji sa sedam na oko tri odsto odsto BDP-a. To bi omogućilo i smanjenje javnog duga sa oko 60 na 55 odsto BDP-a već do kraja 2024. U toj strategiji se ne planira, navodno, povećanje poreza, a eventualno smanjenje dažbina bilo bi moguće “ako fiskalna kretanja budu bolja od očekivanih”.

Ove “ciljeve” fiskalne strategije Ministarstva finansija čak je javno podržao Fiskalni savet, što je izazvalo znatnu pažnju javnosti, s obzirom na okolnost da je ovo stručno telo veoma kritički ocenilo ovogodišnji rebalans državnog budžeta (naravno, Fiskalni savet je na neki način upozorio da se ovi ciljevi moraju “dosledno ostvarivati”). Fiskalnom savetu, uzgred budi rečeno, se u spomenutoj strategiji najviše dopalo što se ne planira smanjenje javnih investicija sa visokog nivoa od oko šest odsto BDP-a. O tom načelnom stavu vredelo bi diskutovati jer čemu drumovi, pruge, tuneli i aerodromi ako u međuvremenu pod teretom poreskih i paraporeskih dažbina svisne cela mala i srednja privreda Srbije?

Neko će reći, pa evo i Amerika povećava poreze i sprema se za obnovu bazične infrastrukture, ali će tu obnovu izvesti američke a ne strane kompanije, pa se može očekivati “efekat javnih radova”, dok u Srbiji javne investicije tek delimično poboljšavaju potencijale domaćeg građevinarstva, a povećavaju javne dugove (pa i domaću korupciju).

Ako ništa drugo, najava Unije poslodavaca da će se odlučnije vratiti zahtevu za smanjenje poreskih opterećenja bar vraća dijalog između privrede i politike na klasičan teren razgovora o poreskim temama, što je inače glavni teren tih razgovora u svim normalnim tržišnim privredama. Mada u našem slučaju i u stavovima Unije poslodavaca postoji izvesna unutrašnja kontradikcija – traži se pomoć od države, a istovremeno se od nje traži i smanjenje poreza. To jedno sa drugim ne ide, osim ako se ne misli da država treba još više da se zaduži, umesto da se zadužuju preduzetnici.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Share